Kako će se reizbor Baraka Obame odraziti na stanje u svetu?

Amerika je odlučila - na predsedničkim izborima aktuelni predsednik SAD Barak Obama pobedio je rivala iz Republikanske stranke Mita Romnija[1]. Predsednik Obama je po svim analizama pobedio najviše zahvaljujući glasovima žena i glasovima manjina, odnosno glasovima Afroamerikanaca i Hispanoamerikanaca. Osim u Americi, slavilo se i u rodnom mestu Baraka Obame, u malenom selu Kogelo na zapadu Kenije. Mediji su preneli izjavu Obamine bake koja je presrećna rekla da je njen unuk pobedio zato što zna “kako treba da voli sve ljude"[2]. Slavilo se i u Indoneziji, u školi koju je nekada pohađao američki predsednik, kao i u malenom japanskom gradu koji nosi ime Obama.

Stiče se utisak da je čitav svet odahnuo nakon ovakvog rezultata, jer je poznato da je Romni pristalica “tvrde struje” i da su njegove zapaljive predizborne izjave zabrinule ostatak sveta. U ovom osetljivom trenutku izbor Romnija najverovatnije bi predstavljao veliki korak unazad kada je u pitanju stabilnost u svetu. Romnijeva izjava da je Rusija američki neprijatelj broj jedan[3] veoma je loše primljena u Rusiji, naročito u kontekstu antiraketnog štita koji Amerikanci postavljaju u Evropi. Ono što nas najviše zanima je kakav će kurs Amerika zauzeti u spoljnoj politici i kako će se Obamin reizbor odraziti na geostrateška zbivanja u svetu, kao i na odnose sa drugim svetskim silama kao što su Rusija i Kina.

Da je na izborima pobedio Romni, to bi ugrozilo ne samo odnose sa drugim svetskim silama već bi predstavljalo i pretnju po mir u čitavom svetu u ovom osetljivom trenutku, pri čemu naročito treba misliti na Bliski istok i rat u Siriji. I Romni je, van svake sumnje, imao svoje pristalice van Amerike. Izrael je veoma nervozan i sprovodi agresivnu spoljnu politiku koju izraelski stratezi nazivaju “preventivnom”. Izraelski jastrebovi, pre svega premijer Benjamin Netanijahu i ministar odbrane Ehud Barak, već dugo najavljuju napad na iranska nuklearna postrojenja. Dok je administracija Baraka Obame bila uzdržana po tom pitanju, ne želeći konflikt koji bi mogao da zahvati čitav region a i šire i imajući na umu arapske zemlje, administracija Mita Romnija bi vrlo verovatno dala krila Izraelcima da izvedu takav napad bez obzira na posledice koje bi osetio i sam Izrael. Iran se kao regionalna sila ne sme zanemariti i na neki način Izraelci treba da budu zahvalni što je na predsedničkim izborima pobedu odneo ipak umereniji Obama. SAD sada sigurno neće podržati Izrael u ratnim planovima jer znaju da bi to neizbežno u rat uvuklo i sam Vašington koji ne želi sukob takvih razmera na Bliskom istoku.

Iako je možda Obamin reizbor mlako propraćen u Srbiji jer se njeni građani bore za golu egzistenciju[4], vojni stratezi i analitičari u čitavom svetu pažljivo su pratili ishod izbora u Americi. To se naročito odnosi na Ruse i Kineze. Rusi su ipak otvoreniji u izjavama, dok su mediji u Kini, što je i bilo očekivano, naizgled malo pažnje posvetili izborima u SAD, ali je gotovo sigurno da su se kineski stratezi pripremali i za alternativu koja poseduje ime Romni.

Rusija je, s druge strane, kao velika sila takođe veoma pomno pratila rezultate izbora. Možemo reći da je zvanični Kremlj veoma zadovoljan što će na čelu SAD ponovo biti Barak Obama, što je sasvim prirodno jer je Obama u svojim izjavama Rusiju nazivao “strateškim partnerom” i bio je veoma otvoren kada je u pitanju saradnja sa Rusijom u svim oblastima, uprkos tome što američki antiraketni štit i dalje predstavlja veliki kamen spoticanja između dve supersile. Upravo je zbog takvog, da kažemo “mekšeg” stava prema Rusiji, Romni kritikovao Obamu, zalažući se za oštriji odnos prema Rusiji iako je dobio upozorenja da je SAD potrebna ruska pomoć pre svega u Avganistanu u kome Amerikanci koriste teške transportne helikoptere "Mi-17" koji predstavljaju verziju transportnog helikoptera "Mi-8".

Osim toga, Amerikancima će prilikom izvlačenja iz Avganistana biti potrebna logistička pomoć Rusije. Međutim, Romni bi gotovo sigurno vodio spoljnu politiku poput Bušove administracije, što bi, da je on pobedio, moglo da dovede do ozbiljnih sukoba sa drugim silama u svetu. Pri tome ne smemo nikako da isključimo ni mogućnost globalnog sukoba koji bi, iako malo verovatan, predstavljao kulminaciju i oslobađanje nezamislivo jakih političkih tenzija između Istoka i Zapada.

Ruski zvaničnici su izrazili spremnost da sarađuju sa predsednikom Obamom i to na osnovu uzajamnog poštovanja, što je i rekao šef ruske diplomatije Sergej Lavrov: “Prirodno, nastavićemo da sarađujemo sa tom administracijom. Spremni smo da na bazi uzajamnog poštovanja, ravnopravnosti i koristi idemo onoliko daleko koliko daleko bude spremna da ide američka administracija", rekao je Lavrov za list “Moskovske novosti”. Ruski predsednik Vladimir Putin očigledno je bio zadovoljan ponovnim izborom Baraka Obame kada je izrazio nadu da će Obamina pobeda imati “pozitivan” uticaj na odnose Rusije sa Sjedinjenim Državama. “Predsednik Putin je pozdravio Obamin reizbor i nada se da će to imati pozitivan uticaj na odnose sa SAD”, rekao je portparol ruskog predsednika u izjavi ruskim medijima, prenela je agencija Rojters[5]. Kremlj je naveo da je Putin izrazio nadu da će biti nastavljen “konstruktivan rad” na bilateralnim odnosima Rusije i SAD, kao i na međunarodnim i regionalnim pitanjima. “Saradnja zemalja kao što su Rusija i SAD ima ključni značaj za stabilnost i bezbednost u svetu”, navodi se u saopštenju Kremlja[6]. Osim toga, predsednik Putin je telegramom lično čestitao ponovni izbor predsedniku Obami i pozvao ga da poseti Moskvu.

Romni i jastrebovi u Americi, kao i američki centri moći koji podržavaju Romnijevski pristup rešavanju globalnih svetskih problema, zaboravljaju na nekoliko činjenica. Kada je u pitanju globalni odnos oružanih snaga između SAD i Rusije, Moskva ima sve adute kada je u pitanju raketna tehnologija i možemo slobodno reći da ruski raketni sistemi PVO poput sistema S-300 zatim sistema S-400 “Trijumf” i sistema S-500, koji će predstavljati usavršeni sistem S-400, daleko prevazilaze sve zapadne raketne sisteme date namene. Štaviše, ruski sistem S-500 biće u mogućnosti da precizno gađa i ciljeve u svemiru! Ova činjenica obesmišljava američki projekat “Rat zvezda”![7] Osim toga Rusi planiraju da na svojoj celokupnoj teritoriji razviju takav sistem PVO koji bi štitio teritoriju Ruske Federacije ne samo od napada iz vazduha, već i od napada hipersoničnih raketa iz svemira. Što je najvažnije, takav jedan sistem bi činio integrisanu celinu koja je povezana unapređenim sistemom veza tako da nijedna oblast ne bi bila izuzeta kada je u pitanju ovaj superiorni antiraketni kišobran.

Kada su u pitanju ofanzivne ruske strateške raketne snage, ponovo Rusija prednjači u odnosu na Ameriku. Iako je ruski nuklearni raketni potencijal zastareo kada imamo u vidu stacionarne interkontinentalne rakete koje su smeštene u silosima, poput rakete RS-20 Voevoda ili kako je Amerikanci nazivaju Satana, Rusi planiraju modernizaciju i tog sektora raketne ofanzivne moći. Do 2013. pojaviće se nova raketa na tečno gorivo[8]. Kada smo rekli da je ruski raketni potencijal zastareo, pri tome smo imali na umu da su ovim raketama nekoliko puta produžavani resursi jer su interkontinentalne balističke rakete koje su smeštene u podzemnim silosima dugo činile osnovu moći SSSR-a. Nagli pad ruskog nuklearnog potencijala dogodio se u trenutku kada su ove rakete počele da se postepeno izbacuju iz stroja upravo zbog njihovih resursa koji su nekoliko puta produžavani. Ali Rusi su razvili sistem mobilnih interkontinentalnih nuklearnih raketa tipa Topolj-M. Raketa pomenutog sistema sastoji se iz više nezavisno usmerenih bojevih glava (do 10) što je čini izuzetno teškom za presretanje. Međutim, iako njihova snaga nije poput snage rakete RS-20, prednost mobilnih raketnih sistema je u tome što oni predstavljaju veoma teške ciljeve za detekciju bilo putem bespilotnih letelica, bilo putem satelita upravo zato što su takvi sistemi mobilni.

Amerikanci poseduju dovoljno precizno oružje koje tačno može pogoditi određeni silos i onesposobiti raketu, ali to nije slučaj sa mobilnim raketnim sistemima. Nijedan antiraketni sistem ne može da zaustavi interkontinentalnu balističku raketu koja poseduje nezavisno usmerene bojeve glave kao što je pomenuti sistem Topolj koji ima uspešan domet i do 10 500 kilometara! Raketa, kao što smo rekli, poseduje tzv. MITRV[9] bojevu glavu koja se sastoji iz nezavisno usmerenih raketa.

Armija SAD eksperimentiše sa laserskim uređajima koji bi mogli da eventualno obore takve rakete pre nego što se bojeva glava rastavi, ali takvi uređaji su još uvek u eksperimentalnoj fazi. U ovome bi ulogu mogao da ima i eventualno sistem HAARP koji bi raketu gađao usmerenim snopom elektromagnetne energije. Međutim, pouzdanost takvih načina odbrane nije poznata. U ovo svakako spada i famozni američki antiraketni sistem koji je namenjen za obaranje ruskih raketnih sistema u najranjivijoj fazi, tj. u fazi lansiranja. To su usavršene rakete dobro poznatog PVO sistema “Patriot“. Ruska armija pak ima odgovor na antiraketni sistem koji predstavlja sistem „Iskander“. To je jedinstveni sistem koji nema svoj pandan na Zapadu. Jedinstven je zbog činjenice da kombinuje domet od 300 kilometara sa izmenljivom balističkom putanjom sa takvom preciznošću koja se meri u metrima!

Veoma značajnu činjenicu predstavlja faktor predvidljivosti na međunarodnoj sceni. Svet zna šta Amerika može uraditi sa Obamom na čelu i faktor predvidljive politike je veoma bitan u međunarodnim odnosima. Niko nije siguran kako bi se ponašale SAD, a posebno njena armija sa Romnijem na čelu države. Za vreme vladavine Bušove administracije Amerika je započinjala ratove širom sveta. Međutim, ne smemo smetnuti s uma da ni Barak Obama nije svetac koji će okončati sve ratove koje je Amerika započela sa Bušom na čelu. Obama je za svog državnog sekretara postavio Hilari Klinton koja se pokazala prilično beskrupuloznom kada je u pitanju bio rat u Libiji i Siriji. Iako smo možda izbegli globalni sukob, lokalni ratovi su obeležili i Obamino predsedavanje administracijom koja se nije libila da pruži podršku Al-Kaidi i ostalim teroristima u Libiji i sada u Siriji.

Sirija je veoma bitna i pitanje je da li će Obama nastaviti sa politikom podrške međunarodnim teroristima koji se bore protiv regularne sirijske armije i njenog lidera Bašara al Asada. Za sada se ratu i ne nazire kraj i pitanje je kako će se situacija dalje odvijati jer ni Rusija ni Amerika nisu spremne da odustanu od Sirije. Sirija je značajna za SAD jer ukoliko bi režim Bašara al Asada pao, ova zemlja bi zapala u anarhiju, što je danas slučaj sa Libijom. To bi Amerikancima odgovaralo iz više razloga. Naime, Rusija bi izgubila važnog saveznika u arapskom svetu, a strateški bi najverovatnije izgubila i svoju bazu u Tartusu koja Rusima predstavlja ključnu geostratešku tačku jer baza u Siriji obezbeđuje ruskoj crnomorskoj floti pristup Mediteranu. S druge strane, SAD i Izraelu odgovarao bi pad Bašara i rušenje sistema u Siriji jer bi im to omogućilo strateško okruživanje Irana.

Ukoliko se pak Bašar al Asad bude održao na vlasti, to će značiti neuspeh svih američko-izraelskih pokušaja da minimiziraju uticaj Irana u ovom delu sveta. Rusi će moći da zadrže svoju bazu i to će značiti kraj seriji nasilnog svrgavanja sa vlasti vođa u arapskim zemljama. U Libiji se dogodilo to što se dogodilo zato što Gadafi nije imao podršku Rusije i Kine. Sa Sirijom je sasvim drugačije. Rusija je isporučila oružje sirijskoj armiji, a s druge strane je zajedno sa Kinom sprečila svako uvođenje zone zabrane leta, što bi predstavljalo uvod u vojnu intervenciju.

Sa Obamom u Beloj kući se uprkos ovome može pregovarati i odnosi između Amerike i Rusije neće biti toliko zategnuti zbog pitanja anti-raketnog štita. Kao što smo rekli, najbitnije je da je predsednik Obama daleko fleksibilniji u odnosima sa Rusijom i da je politika njegove administracije predvidljiva. Ona se kreće kursom koji se može predvideti što predstavlja veoma značajan faktor u međunarodnim odnosima. Iako se u osnovi američka spoljna politika veoma malo menja bez obzira ko sedeo u Ovalnom kabinetu, Obamin reizbor značiće korak unapred, a ne korak unazad kada su u pitanju odnosi na relaciji Vašington-Moskva-Peking.