Како ће се реизбор Барака Обаме одразити на стање у свету?

Америка је одлучила - на председничким изборима актуелни председник САД Барак Обама победио је ривала из Републиканске странке Мита Ромнија[1]. Председник Обама је по свим анализама победио највише захваљујући гласовима жена и гласовима мањина, односно гласовима Афроамериканаца и Хиспаноамериканаца. Осим у Америци, славило се и у родном месту Барака Обаме, у маленом селу Когело на западу Кеније. Медији су пренели изјаву Обамине баке која је пресрећна рекла да је њен унук победио зато што зна “како треба да воли све људе"[2]. Славило се и у Индонезији, у школи коју је некада похађао амерички председник, као и у маленом јапанском граду који носи име Обама.

Стиче се утисак да је читав свет одахнуо након оваквог резултата, јер је познато да је Ромни присталица “тврде струје” и да су његове запаљиве предизборне изјаве забринуле остатак света. У овом осетљивом тренутку избор Ромнија највероватније би представљао велики корак уназад када је у питању стабилност у свету. Ромнијева изјава да је Русија амерички непријатељ број један[3] веома је лоше примљена у Русији, нарочито у контексту антиракетног штита који Американци постављају у Европи. Оно што нас највише занима је какав ће курс Америка заузети у спољној политици и како ће се Обамин реизбор одразити на геостратешка збивања у свету, као и на односе са другим светским силама као што су Русија и Кина.

Да је на изборима победио Ромни, то би угрозило не само односе са другим светским силама већ би представљало и претњу по мир у читавом свету у овом осетљивом тренутку, при чему нарочито треба мислити на Блиски исток и рат у Сирији. И Ромни је, ван сваке сумње, имао своје присталице ван Америке. Израел је веома нервозан и спроводи агресивну спољну политику коју израелски стратези називају “превентивном”. Израелски јастребови, пре свега премијер Бењамин Нетанијаху и министар одбране Ехуд Барак, већ дуго најављују напад на иранска нуклеарна постројења. Док је администрација Барака Обаме била уздржана по том питању, не желећи конфликт који би могао да захвати читав регион а и шире и имајући на уму арапске земље, администрација Мита Ромнија би врло вероватно дала крила Израелцима да изведу такав напад без обзира на последице које би осетио и сам Израел. Иран се као регионална сила не сме занемарити и на неки начин Израелци треба да буду захвални што је на председничким изборима победу однео ипак умеренији Обама. САД сада сигурно неће подржати Израел у ратним плановима јер знају да би то неизбежно у рат увукло и сам Вашингтон који не жели сукоб таквих размера на Блиском истоку.

Иако је можда Обамин реизбор млако пропраћен у Србији јер се њени грађани боре за голу егзистенцију[4], војни стратези и аналитичари у читавом свету пажљиво су пратили исход избора у Америци. То се нарочито односи на Русе и Кинезе. Руси су ипак отворенији у изјавама, док су медији у Кини, што је и било очекивано, наизглед мало пажње посветили изборима у САД, али је готово сигурно да су се кинески стратези припремали и за алтернативу која поседује име Ромни.

Русија је, с друге стране, као велика сила такође веома помно пратила резултате избора. Можемо рећи да је званични Кремљ веома задовољан што ће на челу САД поново бити Барак Обама, што је сасвим природно јер је Обама у својим изјавама Русију називао “стратешким партнером” и био је веома отворен када је у питању сарадња са Русијом у свим областима, упркос томе што амерички антиракетни штит и даље представља велики камен спотицања између две суперсиле. Управо је због таквог, да кажемо “мекшег” става према Русији, Ромни критиковао Обаму, залажући се за оштрији однос према Русији иако је добио упозорења да је САД потребна руска помоћ пре свега у Авганистану у коме Американци користе тешке транспортне хеликоптере "Ми-17" који представљају верзију транспортног хеликоптера "Ми-8".

Осим тога, Американцима ће приликом извлачења из Авганистана бити потребна логистичка помоћ Русије. Међутим, Ромни би готово сигурно водио спољну политику попут Бушове администрације, што би, да је он победио, могло да доведе до озбиљних сукоба са другим силама у свету. При томе не смемо никако да искључимо ни могућност глобалног сукоба који би, иако мало вероватан, представљао кулминацију и ослобађање незамисливо јаких политичких тензија између Истока и Запада.

Руски званичници су изразили спремност да сарађују са председником Обамом и то на основу узајамног поштовања, што је и рекао шеф руске дипломатије Сергеј Лавров: “Природно, наставићемо да сарађујемо са том администрацијом. Спремни смо да на бази узајамног поштовања, равноправности и користи идемо онолико далеко колико далеко буде спремна да иде америчка администрација", рекао је Лавров за лист “Московске новости”. Руски председник Владимир Путин очигледно је био задовољан поновним избором Барака Обаме када је изразио наду да ће Обамина победа имати “позитиван” утицај на односе Русије са Сједињеним Државама. “Председник Путин је поздравио Обамин реизбор и нада се да ће то имати позитиван утицај на односе са САД”, рекао је портпарол руског председника у изјави руским медијима, пренела је агенција Ројтерс[5]. Кремљ је навео да је Путин изразио наду да ће бити настављен “конструктиван рад” на билатералним односима Русије и САД, као и на међународним и регионалним питањима. “Сарадња земаља као што су Русија и САД има кључни значај за стабилност и безбедност у свету”, наводи се у саопштењу Кремља[6]. Осим тога, председник Путин је телеграмом лично честитао поновни избор председнику Обами и позвао га да посети Москву.

Ромни и јастребови у Америци, као и амерички центри моћи који подржавају Ромнијевски приступ решавању глобалних светских проблема, заборављају на неколико чињеница. Када је у питању глобални однос оружаних снага између САД и Русије, Москва има све адуте када је у питању ракетна технологија и можемо слободно рећи да руски ракетни системи ПВО попут система С-300 затим система С-400 “Тријумф” и система С-500, који ће представљати усавршени систем С-400, далеко превазилазе све западне ракетне системе дате намене. Штавише, руски систем С-500 биће у могућности да прецизно гађа и циљеве у свемиру! Ова чињеница обесмишљава амерички пројекат “Рат звезда”![7] Осим тога Руси планирају да на својој целокупној територији развију такав систем ПВО који би штитио територију Руске Федерације не само од напада из ваздуха, већ и од напада хиперсоничних ракета из свемира. Што је најважније, такав један систем би чинио интегрисану целину која је повезана унапређеним системом веза тако да ниједна област не би била изузета када је у питању овај супериорни антиракетни кишобран.

Када су у питању офанзивне руске стратешке ракетне снаге, поново Русија предњачи у односу на Америку. Иако је руски нуклеарни ракетни потенцијал застарео када имамо у виду стационарне интерконтиненталне ракете које су смештене у силосима, попут ракете РС-20 Воевода или како је Американци називају Сатана, Руси планирају модернизацију и тог сектора ракетне офанзивне моћи. До 2013. појавиће се нова ракета на течно гориво[8]. Када смо рекли да је руски ракетни потенцијал застарео, при томе смо имали на уму да су овим ракетама неколико пута продужавани ресурси јер су интерконтиненталне балистичке ракете које су смештене у подземним силосима дуго чиниле основу моћи СССР-а. Нагли пад руског нуклеарног потенцијала догодио се у тренутку када су ове ракете почеле да се постепено избацују из строја управо због њихових ресурса који су неколико пута продужавани. Али Руси су развили систем мобилних интерконтиненталних нуклеарних ракета типа Топољ-М. Ракета поменутог система састоји се из више независно усмерених бојевих глава (до 10) што је чини изузетно тешком за пресретање. Међутим, иако њихова снага није попут снаге ракете РС-20, предност мобилних ракетних система је у томе што они представљају веома тешке циљеве за детекцију било путем беспилотних летелица, било путем сателита управо зато што су такви системи мобилни.

Американци поседују довољно прецизно оружје које тачно може погодити одређени силос и онеспособити ракету, али то није случај са мобилним ракетним системима. Ниједан антиракетни систем не може да заустави интерконтиненталну балистичку ракету која поседује независно усмерене бојеве главе као што је поменути систем Топољ који има успешан домет и до 10 500 километара! Ракета, као што смо рекли, поседује тзв. МИТРВ[9] бојеву главу која се састоји из независно усмерених ракета.

Армија САД експериментише са ласерским уређајима који би могли да евентуално оборе такве ракете пре него што се бојева глава растави, али такви уређаји су још увек у експерименталној фази. У овоме би улогу могао да има и евентуално систем ХААРП који би ракету гађао усмереним снопом електромагнетне енергије. Међутим, поузданост таквих начина одбране није позната. У ово свакако спада и фамозни амерички антиракетни систем који је намењен за обарање руских ракетних система у најрањивијој фази, тј. у фази лансирања. То су усавршене ракете добро познатог ПВО система “Патриот“. Руска армија пак има одговор на антиракетни систем који представља систем „Искандер“. То је јединствени систем који нема свој пандан на Западу. Јединствен је због чињенице да комбинује домет од 300 километара са изменљивом балистичком путањом са таквом прецизношћу која се мери у метрима!

Веома значајну чињеницу представља фактор предвидљивости на међународној сцени. Свет зна шта Америка може урадити са Обамом на челу и фактор предвидљиве политике је веома битан у међународним односима. Нико није сигуран како би се понашале САД, а посебно њена армија са Ромнијем на челу државе. За време владавине Бушове администрације Америка је започињала ратове широм света. Међутим, не смемо сметнути с ума да ни Барак Обама није светац који ће окончати све ратове које је Америка започела са Бушом на челу. Обама је за свог државног секретара поставио Хилари Клинтон која се показала прилично бескрупулозном када је у питању био рат у Либији и Сирији. Иако смо можда избегли глобални сукоб, локални ратови су обележили и Обамино председавање администрацијом која се није либила да пружи подршку Ал-Каиди и осталим терористима у Либији и сада у Сирији.

Сирија је веома битна и питање је да ли ће Обама наставити са политиком подршке међународним терористима који се боре против регуларне сиријске армије и њеног лидера Башара ал Асада. За сада се рату и не назире крај и питање је како ће се ситуација даље одвијати јер ни Русија ни Америка нису спремне да одустану од Сирије. Сирија је значајна за САД јер уколико би режим Башара ал Асада пао, ова земља би запала у анархију, што је данас случај са Либијом. То би Американцима одговарало из више разлога. Наиме, Русија би изгубила важног савезника у арапском свету, а стратешки би највероватније изгубила и своју базу у Тартусу која Русима представља кључну геостратешку тачку јер база у Сирији обезбеђује руској црноморској флоти приступ Медитерану. С друге стране, САД и Израелу одговарао би пад Башара и рушење система у Сирији јер би им то омогућило стратешко окруживање Ирана.

Уколико се пак Башар ал Асад буде одржао на власти, то ће значити неуспех свих америчко-израелских покушаја да минимизирају утицај Ирана у овом делу света. Руси ће моћи да задрже своју базу и то ће значити крај серији насилног свргавања са власти вођа у арапским земљама. У Либији се догодило то што се догодило зато што Гадафи није имао подршку Русије и Кине. Са Сиријом је сасвим другачије. Русија је испоручила оружје сиријској армији, а с друге стране је заједно са Кином спречила свако увођење зоне забране лета, што би представљало увод у војну интервенцију.

Са Обамом у Белој кући се упркос овоме може преговарати и односи између Америке и Русије неће бити толико затегнути због питања анти-ракетног штита. Као што смо рекли, најбитније је да је председник Обама далеко флексибилнији у односима са Русијом и да је политика његове администрације предвидљива. Она се креће курсом који се може предвидети што представља веома значајан фактор у међународним односима. Иако се у основи америчка спољна политика веома мало мења без обзира ко седео у Овалном кабинету, Обамин реизбор значиће корак унапред, а не корак уназад када су у питању односи на релацији Вашингтон-Москва-Пекинг.