Igra nerava u Persijskom zalivu i prvi plodovi arapskog proleća

Američka ratna mašina je u poslednje vreme značajno pojačala svoje prisustvo u Persijskom zalivu. Tri nosača aviona klase „Nimic“ sa svojim borbenim grupama, zajedno sa ostalim savezničkim snagama, započeli su do sada najveće ratne igre u regionu. Iako je cilj „igara“ borba protiv terorizma i osiguravanje bezbednosti pomorskih puteva, jasno je da ovakvo „pokazivanje mišića“ služi isključivo kao ozbiljna poruka (čitaj: pretnja) Teheranu. Pored nezapamćenog gomilanja anglo-američkih efektiva u neposrednoj blizini Islamske Republike Iran, u vode Levanta su uplovile borbene grupe predvođene po jednim britanskim i francuskim nosačem aviona. Tu je i američki nosač helikoptera sa 2.000 marinaca poslat za Libiju. Vežba američke 5. flote će biti završena 27. septembra, a već narednog meseca započinju najveći manevri iranskih oružanih snaga u poslednjih nekoliko decenija.

Paralelno sa velikom krizom i napetosti u Persijskom zalivu, odvija se i proces političkog rekomponovanja regiona koji predstavlja veliku nepoznanicu i potencijalnu opasnost za Vašington i njegove saveznike. Naime, takozvano „arapsko proleće“ započeto u Tunisu spontanim okupljanjem i demonstracijama, koje je preraslo u globalni pokret nezadovoljnih Arapa sopstvenim nesposobnim i korumpiranim vladama, odnosno diktatorima, vrlo brzo je postalo predmet interesovanja i direktnog uplitanja mnogih stranih sila i njihovih obaveštajnih službi. Osnovni zadatak stavljanja protesta pod kontrolu CIA i sličnih službi ili generisanja istih, je samo delimično uspeo (Libija, Jemen, Bahrein, Saudijska Arabija, Sirija). Zatečen silinom masovnih protesta zbog jednog lošeg filma objavljenog na internetu, koji su rezultirali prvim žrtvama (američki ambasador u Libiji) i koji prete da izmaknu kontroli, Vašington postaje svestan rezultata svoje bliskoistočne politike i sve realnije mogućnosti stvaranja nove islamske osovine Teheran-Kairo.

Egipat je izgubljen, Muslimansko bratstvo je preuzelo izvršnu i zakonodavnu vlast u zemlji, smenjuju se nepodobni „američki“ generali. Takođe, Kairo je otpočeo proces uspostavljanja ozbiljnijih diplomatskih i ekonomskih odnosa sa Teheranom, što je veliki zaokret u spoljnjoj politici u odnosu na Mubarakovo vreme. O tome svedoči i nedavno završeni samit Pokreta nesvrstanih u Teheranu, gde su se našli u srdačnom „bratskom“ zagrljaju egipatski predsednik Morsi i iranski predsednik Ahmadinedžad. Sukobi u Siriji se nastavljaju, ali bez rezultata. Muslimansko bratstvo sada teži da postavi svoje ljude na vlast i u drugim arapskim državama u regionu, što predstavlja pretnju dosadašnjoj hegemoniji zemalja Zalivskog veća saradnje pod vođstvom Saudijske Arabije  i omogućava realnu šansu preuzimanja kontrole nad čitavim Bliskim istokom.

Rijad je jedva uspeo da spreči slične promene na Arabijskom poluostrvu, koje kraljevska kuća Sauda smatra sopstvenim dvorištem. Eventualnim stvaranjem osovine Teheran-Kairo, bilo bi samo pitanje vremena kada bi nove antirežimske demonstracije uzele maha. Pitanje je da li bi ta apsolutistička monarhija imala snage da uz pomoć svojih satrapa iz Zalivskog veća saradnje uguši novi talas “arapskog proleća“. Sledeće važno pitanje je šta će Rijad dobiti ovim mrcvarenjem u Siriji na koje baca milijarde dolara, čak i ako Asad padne? Ukoliko do toga i dođe, Siriju bi po svoj prilici preuzeo lokalni ogranak Muslimanskog bratsva. Na taj način stvorila bi se čvrsta osovina Kairo-Damask, koja bi mogla da uključi i Teheran, što je dobitna kombinacija za noćne more Vašingtona, Rijada i Tel Aviva. Svestan je toga i Vašington pa je gospođa Klinton pre par meseci posetila Egipat, pokušavajući da privoli novu vlast na neki vid saradnje. Međutim, svi su izgledi da poseta nije donela rezultate kojima se Bela kuća nadala.

Prilično sumorne perspektive u okruženju teraju Izrael na sve veću nervozu, zbog čega je mogućnost unilateralnog vazdušnog napada na Iran sve izglednija, a samim tim i opasnost da ceo region eksplodira. Prozor za jedan takav napad trajaće do kraja oktobra, jer idu predsednički izbori u SAD, a tada bi napad bio kontraproduktivan i veliko je pitanje kako bi reagovao zvanični Vašington, ali i američka javnost. Ako Tel Aviv zaključi da je pretnja po opstanak Izraela postala prevelika, primeniće se već nekoliko puta oprobana metoda preventivnog udara viđena u Šestodnevnom ratu 1967. godine. Pored toga, Sirija je značajno oslabljena tekućim krvoprolićem, tako da bi Izrael imao problem manje. Da je prošao američki predlog rezolucije u UN i da je NATO mogao da u Siriji ponovi recept iz Libije, Izrael bi imao otvoren put preko Sirije i Iraka za svoje borbene avione, koji bi tako gotovo neometano mogli da upadaju u iranski vazdušni prostor. Takav scenario je za sada manje verovatan pa postoji mogućnost da Saudijska Arabija zažmuri, ako treba i na oba oka i dozvoli (zlo)upotrebu svog vazdušnog prostora za izraelske borbene avione.

Da li je Saudijska Arabija zaista spremna da pristane na takav scenario? Uprkos značajnim posledicama koje bi takva odluka imala po nekoliko hiljada članova vladarske kuće Sauda, strah od Irana je toliki da su oni spremni na rizik pa ne bi čudilo da je Rijad već ponudio finansijsku pomoć Tel Avivu za napad na Iran. Naravno, saudijski prinčevi gledaju kako da prođu što jeftinije i bezbolnije, tako da je verovatnije da nađu neku opciju u kojoj oni neće biti direktno umešani. Sve u svemu, malo je vremena, a mnogo nepoznanica. Sankcije koje su SAD uvele Iranu još uvek nisu donele željene rezultate, tako da se mogućnost brzog svrgavanja Asadovog režima činila veoma primamljivom. Kako ni to ne ide željenim tokom, namera je da se što više radikalizuje sukob između šiita i sunita u Siriji i proširi ga na države u okruženju, prvenstveno Liban. Slično je urađeno u Iraku, sa ciljem da se što više oslabi uticaj Irana na tu bliskoistočnu zemlju. Ovakvo delovanje bi trebalo da omogući lakšu kontrolu u regionu i sprečavanje stvaranja osovine Teheran-Kairo, a samim tim i prekomponovanja geopolitičke karte ne samo Bliskog i Srednjeg istoka, već i Mediteranskog basena, što je neprihvatljiv scenario kako za SAD i EU, tako i za Tursku, Izrael i zemlje Zalivskog veća saradnje.

Dok Teheran i Vašington nastavljaju da se gledaju preko nišana, prvi plodovi „arapskog proleća“ su sazreli. Protekle dve decenije Vašington je neprekidno ratovao na Bliskom istoku i to im se polako vraća kao bumerang, od gubljenja uticaja na Irak, Egipat i Tunis pa do sveopšte netrpeljivosti prema svemu što dolazi iz SAD, što je kulminiralo ubijanjem američkog ambasadora u Bengaziju i opsedanjem američkih diplomatskih predstavništava širom regiona. Izraelske diplomate javno optužuju Belu kuću da je zabijala glavu u pesak i ignorisala ponavljana upozorenja iz Tel Aviva na procese na Bliskom istoku i severu Afrike koji nikako ne idu u prilog Zapadu. Ne treba zaboraviti da je Vašington angažovao velike vojne i obaveštajne potencijale u Avganistanu, Iraku i Persijskom zalivu i pitanje je koliko uopšte imaju mogućnosti i rezervi da pokriju toliko veliki prostor. Ranije su mogli da računaju na Mubaraka u Egiptu, Gadafija u Libiji i druge, sada to više nije moguće i javljaju se sve veći previdi, koliko god se Vašington trudio da to prikrije. Bez obzira na status globalne supersile, SAD nemaju kapaciteta da kontrolišu ceo svet i da ratuju na više mesta istovremeno. Takođe, suprotno očekivanjima mnogih na Zapadu, Vašington postepeno gubi uticaj na mnoge države u regionu, što je pokazao i najnoviji izliv besa u arapskom svetu. Brojni računi za pogrešnu politiku Bele kuće u regionu i to u vidu novih plodova „arapskog proleća“ polako dolaze na naplatu, tako da u narednom periodu Vašington može da očekuje nova neprijatna iznenađenja.