Игра нерава у Персијском заливу и први плодови арапског пролећа

Америчка ратна машина је у последње време значајно појачала своје присуство у Персијском заливу. Три носача авиона класе „Нимиц“ са својим борбеним групама, заједно са осталим савезничким снагама, започели су до сада највеће ратне игре у региону. Иако је циљ „игара“ борба против тероризма и осигуравање безбедности поморских путева, јасно је да овакво „показивање мишића“ служи искључиво као озбиљна порука (читај: претња) Техерану. Поред незапамћеног гомилања англо-америчких ефектива у непосредној близини Исламске Републике Иран, у воде Леванта су упловиле борбене групе предвођене по једним британским и француским носачем авиона. Ту је и амерички носач хеликоптера са 2.000 маринаца послат за Либију. Вежба америчке 5. флоте ће бити завршена 27. септембра, а већ наредног месеца започињу највећи маневри иранских оружаних снага у последњих неколико деценија.

Паралелно са великом кризом и напетости у Персијском заливу, одвија се и процес политичког рекомпоновања региона који представља велику непознаницу и потенцијалну опасност за Вашингтон и његове савезнике. Наиме, такозвано „арапско пролеће“ започето у Тунису спонтаним окупљањем и демонстрацијама, које је прерасло у глобални покрет незадовољних Арапа сопственим неспособним и корумпираним владама, односно диктаторима, врло брзо је постало предмет интересовања и директног уплитања многих страних сила и њихових обавештајних служби. Основни задатак стављања протеста под контролу ЦИА и сличних служби или генерисања истих, је само делимично успео (Либија, Јемен, Бахреин, Саудијска Арабија, Сирија). Затечен силином масовних протеста због једног лошег филма објављеног на интернету, који су резултирали првим жртвама (амерички амбасадор у Либији) и који прете да измакну контроли, Вашингтон постаје свестан резултата своје блискоисточне политике и све реалније могућности стварања нове исламске осовине Техеран-Каиро.

Египат је изгубљен, Муслиманско братство је преузело извршну и законодавну власт у земљи, смењују се неподобни „амерички“ генерали. Такође, Каиро је отпочео процес успостављања озбиљнијих дипломатских и економских односа са Техераном, што је велики заокрет у спољњој политици у односу на Мубараково време. О томе сведочи и недавно завршени самит Покрета несврстаних у Техерану, где су се нашли у срдачном „братском“ загрљају египатски председник Морси и ирански председник Ахмадинеџад. Сукоби у Сирији се настављају, али без резултата. Муслиманско братство сада тежи да постави своје људе на власт и у другим арапским државама у региону, што представља претњу досадашњој хегемонији земаља Заливског већа сарадње под вођством Саудијске Арабије  и омогућава реалну шансу преузимања контроле над читавим Блиским истоком.

Ријад је једва успео да спречи сличне промене на Арабијском полуострву, које краљевска кућа Сауда сматра сопственим двориштем. Евентуалним стварањем осовине Техеран-Каиро, било би само питање времена када би нове антирежимске демонстрације узеле маха. Питање је да ли би та апсолутистичка монархија имала снаге да уз помоћ својих сатрапа из Заливског већа сарадње угуши нови талас “арапског пролећа“. Следеће важно питање је шта ће Ријад добити овим мрцварењем у Сирији на које баца милијарде долара, чак и ако Асад падне? Уколико до тога и дође, Сирију би по свој прилици преузео локални огранак Муслиманског братсва. На тај начин створила би се чврста осовина Каиро-Дамаск, која би могла да укључи и Техеран, што је добитна комбинација за ноћне море Вашингтона, Ријада и Тел Авива. Свестан је тога и Вашингтон па је госпођа Клинтон пре пар месеци посетила Египат, покушавајући да приволи нову власт на неки вид сарадње. Међутим, сви су изгледи да посета није донела резултате којима се Бела кућа надала.

Прилично суморне перспективе у окружењу терају Израел на све већу нервозу, због чега је могућност унилатералног ваздушног напада на Иран све изгледнија, а самим тим и опасност да цео регион експлодира. Прозор за један такав напад трајаће до краја октобра, јер иду председнички избори у САД, а тада би напад био контрапродуктиван и велико је питање како би реаговао званични Вашингтон, али и америчка јавност. Ако Тел Авив закључи да је претња по опстанак Израела постала превелика, примениће се већ неколико пута опробана метода превентивног удара виђена у Шестодневном рату 1967. године. Поред тога, Сирија је значајно ослабљена текућим крвопролићем, тако да би Израел имао проблем мање. Да је прошао амерички предлог резолуције у УН и да је НАТО могао да у Сирији понови рецепт из Либије, Израел би имао отворен пут преко Сирије и Ирака за своје борбене авионе, који би тако готово неометано могли да упадају у ирански ваздушни простор. Такав сценарио је за сада мање вероватан па постоји могућност да Саудијска Арабија зажмури, ако треба и на оба ока и дозволи (зло)употребу свог ваздушног простора за израелске борбене авионе.

Да ли је Саудијска Арабија заиста спремна да пристане на такав сценарио? Упркос значајним последицама које би таква одлука имала по неколико хиљада чланова владарске куће Сауда, страх од Ирана је толики да су они спремни на ризик па не би чудило да је Ријад већ понудио финансијску помоћ Тел Авиву за напад на Иран. Наравно, саудијски принчеви гледају како да прођу што јефтиније и безболније, тако да је вероватније да нађу неку опцију у којој они неће бити директно умешани. Све у свему, мало је времена, а много непознаница. Санкције које су САД увеле Ирану још увек нису донеле жељене резултате, тако да се могућност брзог свргавања Асадовог режима чинила веома примамљивом. Како ни то не иде жељеним током, намера је да се што више радикализује сукоб између шиита и сунита у Сирији и прошири га на државе у окружењу, првенствено Либан. Слично је урађено у Ираку, са циљем да се што више ослаби утицај Ирана на ту блискоисточну земљу. Овакво деловање би требало да омогући лакшу контролу у региону и спречавање стварања осовине Техеран-Каиро, а самим тим и прекомпоновања геополитичке карте не само Блиског и Средњег истока, већ и Медитеранског басена, што је неприхватљив сценарио како за САД и ЕУ, тако и за Турску, Израел и земље Заливског већа сарадње.

Док Техеран и Вашингтон настављају да се гледају преко нишана, први плодови „арапског пролећа“ су сазрели. Протекле две деценије Вашингтон је непрекидно ратовао на Блиском истоку и то им се полако враћа као бумеранг, од губљења утицаја на Ирак, Египат и Тунис па до свеопште нетрпељивости према свему што долази из САД, што је кулминирало убијањем америчког амбасадора у Бенгазију и опседањем америчких дипломатских представништава широм региона. Израелске дипломате јавно оптужују Белу кућу да је забијала главу у песак и игнорисала понављана упозорења из Тел Авива на процесе на Блиском истоку и северу Африке који никако не иду у прилог Западу. Не треба заборавити да је Вашингтон ангажовао велике војне и обавештајне потенцијале у Авганистану, Ираку и Персијском заливу и питање је колико уопште имају могућности и резерви да покрију толико велики простор. Раније су могли да рачунају на Мубарака у Египту, Гадафија у Либији и друге, сада то више није могуће и јављају се све већи превиди, колико год се Вашингтон трудио да то прикрије. Без обзира на статус глобалне суперсиле, САД немају капацитета да контролишу цео свет и да ратују на више места истовремено. Такође, супротно очекивањима многих на Западу, Вашингтон постепено губи утицај на многе државе у региону, што је показао и најновији излив беса у арапском свету. Бројни рачуни за погрешну политику Беле куће у региону и то у виду нових плодова „арапског пролећа“ полако долазе на наплату, тако да у наредном периоду Вашингтон може да очекује нова непријатна изненађења.