Ideologija Donalda Trampa

Da li Donald DŽ. Tramp ima ideologiju, i šta je ona? Prvi deo pitanja je suvišan: svako ima ideologiju, a ako nam se učini da je nema, to je zato što bi ona mogla da predstavlja amalgam fragmenata sakupljenih iz raznih ideoloških formata i preuređenih, pa joj je teško dati ime. Ali to ne znači da ideologije nema. Drugi deo je pitanje od milion dolara, jer ako bismo mogli da formulišemo ideologiju Donalda DŽ. Trampa, mogli bismo da predvidimo ili pretpostavimo (element neizvesnosti je ovde veoma jak) kako bi mogla da izgleda njegova vladavina u naredne četiri godine.

Helikopter sa američkim predsednikom Donaldom DŽ. Trampom u poseti planini Rašmor za Dan nezavisnosti 2020

Razlog zašto većina ljudi nije u stanju da koherentno raspravlja o Trampovoj ideologiji je zato što su zaslepljeni ili mržnjom ili divljenjem, ili zato što ono što u njemu vide ne mogu da stave u poznati ideološki okvir koji bi onda mogli da jasno imenuju, na šta su navikli.

Dva su potpuno pogrešna epiteta vezana za Trampa: fašistički i populistički

Pre nego što pokušam da odgovorim na ovo pitanje, dozvolite mi da odbacim dva, po mom mišljenju, potpuno pogrešna epiteta vezana za Trampa: fašistički i populistički. Ako se pridev „fašistički“ koristi kao pogrdan izraz, to je u redu i možemo ga slobodno koristiti. Nikoga nije briga. Ali kao termin u racionalnoj raspravi o Trampovim uverenjima, on je pogrešan. Fašizam kao ideologija podrazumeva, prvo, ekskluzivistički nacionalizam; drugo, veličanje vođe; treće, isticanje nadmoći države u odnosu na pojednica i privatni sektor; četvrto, odbacivanje višepartijskog sistema; peto, korporativističku vladavinu; šesto, zamenu klasne strukture društva unitarnim nacionalizmom; i sedmo, kvazireligiozno obožavanje partije, države i vođe. Ne moram da raspravljam o svakom od ovih elemenata pojedinačno da bih pokazao da oni nemaju skoro nikakve veze sa onim u šta Tramp veruje ili što želi da nametne.

Protest protiv Trampove pobede, Njujork, 9. novembra 2024.

Na sličan način i termin „populista“ je u poslednje vreme postao pogrdan. Uprkos nekim (po mom mišljenju prilično neuspešnim) pokušajima da populizam preciznije definiše, njime se opisuju lideri koji pobeđuju na izborima, ali to rade na platformi koja se „nama“ ne sviđa. Tako i taj termin postaje besmislen.

Koji elementi Trampove ideologije su se mogli nazreti tokom četiri godine njegove prethodne vladavine?

Merkantilizam. Merkantilizam je stara i sveta doktrina koja ekonomsku aktivnost, a posebno međudržavnu trgovinu robom i uslugama, posmatra kao igru s nultim zbirom. Istorijski gledano, merkantilizam je pripadao svetu u kome su mera bogatstva bili zlato i srebro. Ako uzmete da je količina zlata i srebra ograničena, onda je jasno da što država i vođa poseduju više zlata i srebra (bez obzira na sva druga dobra) oni su moćniji. Svet je evoluirao od 17. veka, ali mnogi ljudi i dalje veruju u merkantilističku doktrinu. Štaviše, ako se veruje da je trgovina samo rat drugim sredstvima i da je za Sjedinjene Američke Države glavni rival ili protivnik Kina, merkantilistička politika prema Kini postaje prirodan odgovor. Kada je Tramp 2017. godine pokrenuo takvu politiku protiv Kine, ona nije bila deo mejnstrima, ali danas jeste. Bajdenova administracija je ovakvu politiku sledila i značajno je proširila. Možemo očekivati da će je Tramp udvostručiti. Ali merkantilisti rade transakciono, i Tramp će biti takav: ako Kina pristane da prodaje manje i kupuje više, on će biti zadovoljan. Za razliku od Bajdena, Tramp neće pokušati da potkopa ili sruši kineski režim. Stoga, za razliku od onoga u šta mnogi veruju, mislim da je Tramp za Kinu dobar (tj, s obzirom na alternative).

Donald Tramp u poseti Kini, Peking, novembra 2017.

Profitabilnost. Kao i svi republikanci, Tramp veruje u privatni sektor. Privatni sektor je, po njegovom mišljenju, neopravdano sputan propisima, pravilima, porezima. Kao kapitalista nije plaćao porez što, po njegovom mišljenju, samo pokazuje da je bio dobar preduzetnik. Ali za druge, manje kapitaliste, treba pojednostaviti propise ili ih se otarasiti, a poreze treba smanjiti. U skladu s tim stavom je i uverenje da porezi na dohodak od kapitala treba da budu niži od poreza na dohodak od rada. Preduzetnici i kapitalisti stvaraju radna mesta, a ostali su, po rečima Ajn Rand, „grebatori“. Nema tu ničeg novog kod Trampa. To je ista doktrina koje su se držali od Regana pa nadalje, uključujući i Bila Klintona. Tramp je možda samo glasniji i otvoreniji po pitanju niskih poreza na kapital, ali bi radio isto što su radili Buš Stariji, Klinton i Buš mlađi. I liberalna ikona Alan Grinspen je duboko verovao u to.

Antiimigrantski „nacionalizam“. Ovo je već težak deo. Izraz „nacionalista“ se sasvim nespretno primenjuje na američke političare, jer su ljudi navikli na „ekskluzivne“ (ne inkluzivne) evropske i azijske nacionalizme. Kada govorimo o, na primer, japanskom nacionalizmu, mislimo na to da bi japanski nacionalisti sve etničke ne-Japance ili da isključe iz donošenja odluka ili da ih isteraju iz zemlje, ili oboje. Isto važi i za srpski, estonski, francuski ili kastiljanski nacionalizam. Međutim, američki nacionalizam, po svojoj prirodi, ne može biti etnički ili povezan sa krvnim srodstvom zbog velike heterogenosti populacije Sjedinjene Države. Komentatori su tako izmislili nov pojam, „beli nacionalizam“. To je bizaran izraz jer boju kože dovodi u vezu sa etničkim (ili krvnim) srodstvom. U stvarnosti, mislim da određujuća osobina Trampovog „nacionalizma“ nije ni etnička ni rasna, već je jednostavno odbojnost prema novim migrantima. On se u suštini ne razlikuje od antiimigrantske politike koja se danas primenjuje u srcu socijaldemokratskog sveta, u nordijskim državam i zemljama severozapadne Evrope, a za koju se zalažu desničarske partije u Švedskoj, Holandiji, Finskoj i Danskoj, uz čuveni izraz holandskog desničarskog lidera Gerta Vildersa da su njihove zemlje „prepune“ i da ne mogu da prihvate više imigranata. Trampov stav je neobičan samo zato što SAD ni po jednom kriterijumu objektivno nije „prepunjena zemlja“: broj ljudi po kvadratnom kilometru u Sjedinjenim Državama je 38, dok je u Holandiji 520.

Donald Tramp u kampanji 2024.

Spoljna politika SAD pod Trampom će biti politika nacionalističkog antiimperijalizma

Nacija za sebe. Ako se merkantilizam spoji sa odbojnošću prema migrantima, može se otprilike nazreti kako će izgledati spoljna politika SAD pod Trampom. To će biti politika nacionalističkog antiimperijalizma. Moramo da razjasnimo ove termine. Ova kombinacija je neuobičajena, posebno za velike sile: ako su velike, nacionalističke i merkantilističke, gotovo se intuitivno porazumeva da moraju biti i imperijalističke. Tramp, međutim, prkosi ovom receptu. On se vraća na spoljnu politiku Očeva nacije, koja se gnušala „petljanja po inostranstvu“. Sjedinjene Države su, po njihovom i njegovom mišljenju, moćna i bogata nacija koja brine o svojim interesima, ali nije „nezamenljiva nacija“ na način na koji ju je definisala Medlin Olbrajt. Nije uloga Sjedinjenih Država da ispravljaju svaku nepravdu u svetu (u optimističkom ili samozadovoljnom pogledu na ovu doktrinu) niti da rasipa svoj novac na ljude i ciljeve koji nemaju nikakve veze s njenim interesima (u realističkom pogledu na istu doktrinu).

Zašto Tramp ne voli imperijalizam koji cu prihvatile obe američke stranke od 1945, teško je reći, ali mislim da on instinktivno teži da zastupa vrednosti Očeva osnivača i ljudi poput Vilijama Tafta, republikanskog suparnika Vudroa Vilsona, koji je verovao u snagu američke ekonomije i nije video potrebu da se ta snaga koristi za hegemonističku politiku vladavine svetom.

To ne znači da će Tramp odustati od američke hegemonije (NATO neće biti raspušten)

To ne znači da će Tramp odustati od američke hegemonije (NATO neće biti raspušten), jer, kako je Tukidid pisao: „Više nije moguće da odustanete od ove imperije, iako možda ima ljudi ovde koji u stanju iznenadne panike i u duhu političke apatije zapravo misle da bi to bila dobra i plemenita stvar. Vaša imperija je sada poput tiranije: možda nije bilo dobro uspostaviti je; ali je sigurno opasno napustiti je.“ Ali u svetlu Trampovih merkantilističkih principa, on bi naterao američke saveznike da mu plate mnogo više. Kao u Periklovoj Atini, zaštita više neće biti besplatna. Ne treba zaboraviti da je prelepi Akropolj kome se svi divimo sagrađen zlatom pokradenim od saveznika.

(RTS)