Savremeni svet | |||
Gorbačovljeve dobre namere na autoputu za katastrofu |
nedelja, 04. septembar 2022. | |
Da je Bog bio blagonaklon prema Mihailu Gorbačovu, dozvolio bi mu da umre pre 24. februara 2022. godine, čime bi ga poštedeo svedočenja besmislenom razaranju svega onoga za šta se zauzimao, a možda čak i osvrtanja na to kako, ponekad, donošenje odluke da se ne upotrebi sila kasnije može prouzrokovati još veće uništenje. Da je Mihail Gorbačov održao Sovjetski Savez (možda bez baltičkih država), i koristio se silom onako kako je to radio Deng Sjaoping, danas možda ne bismo bili posmatrači besmislenog, krvavog rata, koji je već odneo desetine, ako ne i stotine hiljada života i koji, u najgorem slučaju, može da se sunovrati u nuklearni holokaust. Čak i najhumaniji među političarima moraju, nažalost, da se bave tom računicom u kojoj su ljudski životi samo brojke.
Gorbačov je to otvoreno odbijao. Možda je otvoreno isticanje takvog stava bilo greška: od Bakua do Vašingtona više ga niko nije shvatao ozbiljno, bez obzira na to što je iza sebe imao najveći nuklearni arsenal i drugu najveću vojsku na svetu, kao i stotine hiljada pripadnika policije i bezbednosnih snaga, i što je kao generalni sekretar monopolističke partije raspolagao nepokolebljivom odanošću svih dvadeset miliona njenih članova. Kada posmatramo Gorbačova kao državnika, moramo ga strogo oceniti: kao jednog od najneverovatnije neuspešnih u istoriji. Sa aspekta ljudskosti, međutim, moramo biti mnogo blaži prema njemu: omogućio je slobodu milionima ljudi; ne samo da se zalagao za principe nenasilja već ih je i primenjivao u unutrašnjoj i spoljnoj politici, i dobrovoljno je napustio svoj kabinet iako nije bio prisiljen na to, samo zato što nije hteo da se bori i dovodi tuđe živote u opasnost kako bi zadržao svoj položaj. Ali upravo ova dobrota, i nadasve antipolitičnost, dali su priliku mnogima koji su bili gori od njega da zauzmu njegovo mesto. Sahrana Mihaila Gorbačova 3. septembra 2022. Nije bio kadar za vođenje komplikovane, istorijom bremenite, multinacionalne i ogromne imperije kao što je Sovjetski Savez. Država je bila dodatno „opterećena" svojim nevoljnim satelitima, ratom u Avganistanu u kome nije bilo moguće odneti pobedu, trkom u naoružanju protiv daleko moćnijeg suparnika, i naoko stagnantom privredom. Situacija koja je zatekla Gorbačova po dolasku na vlast nije bila nimalo jednostavna. Bez obzira na to, bila je to situacija sa kojom se moglo izaći na kraj, što potvrđuje i sama činjenica da niko nije predvideo strmoglavi pad Sovjetskog Saveza na polju ekonomije, vojske i politike. U pokušaju da popravi situaciju, Gorbačov ih ju je učinio katastrofalnom.
U retrospektivi, možda iz (zasluženog) poštovanja prema Gorbačovu, mnogi su pokušali da opravdaju prelazak u haos „nereformljivog" sistema, kome je sve to bilo predodređeno. Uloga Gorbačova, čoveka, na tom polju istorije skoro da ne postoji. To, međutim, nije tačno. Sposobniji vladar, bistriji političar, nemilosrdniji čovek, drugačije bi prišao toj situaciji i time možda sprečio katastrofu. Kako se desio Gorbačov? Najzagonetniji deo ove priče je njegov uspon do moći. Ne govorim ovo u nekakvom zavereničkom smislu, pošto zavere očevidno nije bilo. Ono što bi moralo da zbuni svakog ko razmatra ovo pitanje jeste sledeće: imajući u vidu to koliko je Gorbačov bio nevešt u rukovanju centralnom ekonomijom i politikom, kako je moguće da ovi nedostaci nisu bili očigledni mnogo ranije dok se uspinjao uz lestvicu moći? Zar niko u Stavropolju nije to primetio? Štaviše, uzimajući u obzir njegovu spremnost da se odrekne birokrata koji su ga doveli do položaja moći i sa kojima je sarađivao već nekoliko decenija, kako to da nisu uspeli da vide lampice upozorenja koje su svetlele iza tog toplog osmeha? Kako to da Andropov, dakle neko ko nije isijavao naglašenim smislom za humanost niti je po opisu svog posla mogao lako da bude prevaren, nije video Gorbačovljeve slabosti, koje, kada stupe u dejstvo, mogu dovesti do kraha Carstva? Sa sahrane Mihaila Gorbačova 3. septembra 2022.
Mislim da na ova pitanja nikada neće biti dobrog odgovora, naročito zbog toga što Gorbačov nije prikrivao svoje stavove niti se pretvarao da je bio različita osoba od onoga što zapravo jeste. Jedini način na koji se može razumeti kako je moćna birokratija dozvolila istoj osobi koja će je uništiti da dospe do položaja moći upravo u toj birokratiji, jeste verovanje da su se Gorbačovljevi pogledi s vremenom menjali. Treba verovati da su njegovi pogledi u vreme kada je počeo da reformiše sistem bili u domenu prihvatljivog reformizma, koji je čak i Andropov odobravao, ali da su se sa svakim sledećim korakom tih reformi, ti pogledi razvijali u pravcu sve veće slobode, tako da je na kraju predsedavao partijom koja je bila amalgam nekompatibilnih frakcija i pravaca, od čvrstih KGB-ovaca (Krjučkov), antireformista (Ligačev), crvenih direktora (Černomirdin), korumpiranih lopova (mnogi predvodnici Komsomola), tehnokrata (Gajdara), do socijaldemokrata (Roj i Žores Medvedev). Možemo li da izvučemo neke zaključke? Što se tiče politike, potreban bi nam bio neko Makijavelijevog kalibra da nam opiše šta se i zašto desilo. Ali u ruskoj naslednoj politici, pouka se čini jasnijom: Staljin nikada nije mogao da zamisli da će neko poput Hruščova (koga je tretirao kao ne preterano bistrog prostaka) da ga nasledi; niti je Hruščov mogao da zamisli da će „Lepi Leonid" da organizuje interni puč u kojem će ga svrgnuti; Andropov je pogrešno procenio Gorbačova, koji je potom potcenio Jeljcina. Jeljcin je odabrao Putina da odradi konkretan posao, ali je dobio nešto sasvim drugačije. Mala je verovatnoća da i sam Putin neće načiniti istu grešku. |