Današnji svet možda nije bolji, ali je barem manje licemeran nego što je bio devedesetih

Pitanje iz naslova je fundamentalno. Da li smo mi (kao svet) negde ozbiljno pogrešili i završili u današnjoj, veoma lošoj situaciji? Mnogim mladim ljudima ovo pitanje može izgledati čudno, jer je svet devedesetih godina za njih davno prošlo vreme o kome iz ličnog iskustva ne znaju gotovo ništa. Ali poznaju pojmove kao što su Globalna finansijska kriza, liberalni imperijalizam i Vašingtonski konsenzus.

ĐOGANI – Idemo na Mars (30 godina od pesme)

Iako se ne može reći da je današnji svet „bolji“, mislim da se prilično pouzdano može tvrditi da je svet devedesetih bio svet neuporedivog licemerja i ideja koje su se gotovo sve ispostavile kao pogrešne

Iako se ne može reći da je današnji svet „bolji“, mislim da se prilično pouzdano može tvrditi da je svet devedesetih bio svet neuporedivog licemerja i ideja koje su se gotovo sve ispostavile kao pogrešne. Sada ću ih razmotriti. Za početak, evo šta je Hana Arent rekla o licemerju: „Ono što čini uverljivom pretpostavku da je licemerje porok nad porocima jeste to što integritet zaista može postojati pod okriljem svih drugih poroka izuzev ovog. Samo zločin i zločinac suočavaju nas sa zagonetkom radikalnog zla; ali samo je licemer zaista truo do srži.“ (O revoluciji)

Arentova je možda preterivala, jer je licemerje nužan uslov za postojanje svakog društva: premalo licemerja čini društvo nasilnim i grubim, ali previše – i tu je bila u pravu – čini ga trulim.

Mural u Hanoveru sa slikom Hane Arent i njenim citatom "Niko nema pravo da se pokorava"

Šta su bile propisane istine devedesetih?

Finansijalizacija je dobra.

Smatralo se da će veća finansijalizacija, i na domaćem i na međunarodnom planu, omogućiti pojedincima i državama brži rast. Bila je to zamena za ekonomsku jednakost: svako ko je želeo da studira ili je imao dobru ideju mogao je lako da pozajmi novac i obogati se. Pojedinci su to mogli unutar jedne zemlje, a siromašne zemlje u okviru sveta. Kao što je DŽon Rols napisao u svom delu Pravo naroda, vrlo karakterističnom za devedesete, siromašne zemlje su mogle lako da pozajmljuju novac od „Društva naroda“ i reše svoje probleme. Dubok finansijski sektor bio je lek za sve.

Da li je on zaista sve izlečio? Ne baš. Slobodno kretanje kapitala između država dovelo je do Azijske finansijske krize 1997-1998, koja je izazvala veliki pad prihoda u Južnoj Koreji, Maleziji, Filipinima i Indoneziji, a kasnije se proširila na Rusiju i Latinsku Ameriku. Zatim je 2007-2008. nekontrolisana finansijska liberalizacija na Zapadu, u kombinaciji sa velikom nejednakošću, izazvala Globalnu finansijsku krizu i recesiju. Oni koji su bili odgovorni za recesiju bili su spaseni državnim novcem; oni koji su bili gubitnici prepušteni su sami sebi. Tako se ova „istina“ devedesetih ispostavila kao pogrešna.

Multietnička društva su dobra.

Iako je to javno bilo proklamovano, elite i mediji su zapravo podržavali raspad multietničkih, nekada komunističkih federacija u Evropi i Africi (Etiopija). Kako je to moguće da je multietničnost u jednom delu sveta bila dobra, a u drugom loša? Odgovor je da je teorija funkcionisala samo ako se posmatrala kroz prizmu ogoljenog političkog realizma: razbijmo one koje smatramo neprijateljima kako bismo mi postali jači. Bila je to slatkorečiva laž. A kako je multietničnost postala problem na Zapadu, postavljane su sve jače prepreke slobodnom kretanju radne snage. Najupadljivije u Evropi, koja se okružila električnim ogradama (prethodno demonstrativno srušenim na mađarsko-austrijskoj granici 1989. godine) i patrolnim čamcima u Sredozemlju kako bi se zaštitila od onoga što su njene elite ideološki tvrdile da podržavaju: multietničnosti. Tako se i ova „istina“ devedesetih ispostavila pogrešnom.

"Devedesete su tu"

Siromašne zemlje lako mogu postati bogate i treba to i da urade.

Tvrdilo se da bogate zemlje i njihove elite žele da pomognu siromašnim zemljama da izađu iz siromaštva. Siromašne zemlje su bile siromašne jer su bile korumpirane i nesposobne da koriste tehnološko znanje koje je postojalo u svetu. Transfer tehnologije i primena principa komparativne prednosti bili su poželjni; korupcija manje razvijenih zemalja to je sprečavala.

Ali kada je Kina iskoristila globalno tehnološko znanje i prestigla ostatak sveta, priča se odjednom promenila: sada su siromašni „krali“ tehnologiju koja je s pravom pripadala bogatima. I ova „istina“ devedesetih ispostavila se pogrešnom, ili tačnije – tvrdilo se nešto u šta se nije iskreno verovalo.

Država je problem.

Sve bi bolje mogao da uradi privatni sektor. Osim kada je kombinacija privatnog sektora i države promešala karte u svetu i omogućila Kini da raste dvocifrenim stopama. Tada se mantra promenila: država treba da sprovodi industrijske politike, podiže bezbednosne barijere i brani se.

Best of 1990's

Tako se gotovo sve u šta se verovalo devedesetih pokazalo pogrešnim ili se ispostavilo da je bilo vođeno sebičnim interesima. Neosporna vladavina licemerja gurnula je svako smelo ili alternativno mišljenje na margine društva. Sloboda izražavanja u ideološki dominantnom delu sveta nije bila kontrolisana od strane „policije misli“, već od strane „mandarina znanja“ postavljenih uslova uspešnosti. Svako je znao šta treba da misli (ili bar šta treba da govori) kako bi napredovao. Ideološki, to je bio jalov period u kome su klišei smatrani vrhunskim dostignućima ljudske misli.

Današnji svet možda nije bolji, ali je svakako intelektualno slobodniji.

Izvor: Global Inequality and More 3.0

(RTS)