Да ли је време да се Вашингтон забрине

(Форин аферс)
Велики део дебате о кинеском успону у току последњих година фокусиран је на потенцијалне опасности које Кина може проузроковати као евентуално једнаки такмац Сједињеним Државама, преуређујући постојећи међународни поредак. Али једна друга ствар је далеко опаснија. У најмању руку, у следећој деценији, док Кина остаје релативно слаба у поређењу са САД, постоји стварна опасност да се Пекинг и Вашингтон нађу у кризи која брзо може ескалирати у војни конфликт.

За разлику од дугорочних ривалитета великих сила у стратешком погледу који могу, али и не морају да крену низбрдо, опасност од кризе која укључује две државе са нуклеарним потенцијалом јесте опипљива, а догађаји у протеклих неколико година говоре да се ризик можда повећава. 

Од краја хладног рата, Пекинг и Вашингтон су успели да избегну опасне обрачуне у неколико наврата: 1995-96. год. када су Сједињене Државе одговориле на кинеске пробе ракетних пројектила чија је сврха била да се упозоре тајвански гласачи на опасност од инсистирања на независности; 1999. год. када су борбени авиони САД случајно[1]  бомбардовали кинеску амбасаду у Београду током ваздушних удара НАТО пакта на Србију; и 2001. када се шпијунски авион Сједињених Држава сударио са кинеским ловцем, што је довело до погибије кинеског пилота и до тога да је Пекинг задржао амерички авион и посаду.[2] Али недостатак озбиљније ескалације током тих епизода не треба да пробуди самозадовољство. Ниједна од њих не испуњава критеријуме озбиљне кризе: конфронтација која прети виталним интересима обе стране и тако оштро појачава ризик од рата. Уколико се Пекинг и Вашингтон нађу у таквој врсти обрачуна у блиској будућности, они ће имати јаке подстицаје да прибегну сили. Штавише, искушења и притисци за ескалацијом највероватније ће бити највећи у раним фазама сучељавања, што ће отежати дипломатији да спречи рат.

Танке црвене линије

Можда се чини да су изгледи за кризу ове врсте у кинеско-америчким односима умањени током протеклих година како су се тензије око Тајвана охладиле, смирујући буре барута које је водило кинеско и америчко војно планирање у источној Азији од средине 90-их. Али појавила су се друга потенцијална кризна жаришта. Како се Кина и њени суседи споре око острва и поморских права у Источном и Јужном кинеском мору, САД су обновиле своје споразумне обавезе да бране две од земаља које оспоравају кинеске захтеве (Јапан и Филипини) и почеле да негују блиске везе са трећом (Вијетнам). Ослонац Обамине администрације или „повратак равнотеже“ у Азији јесте дипломатски потез који су испланирали војни стратези и представља сигнал да је Вашингтон спреман да се умеша у регионални конфликт. Кина ће можда бити мање опрезна када је у питању отпочињање кризе и мање обазрива око тога да прва повуче обарач уколико дође до кризе.  

Такође, Сједињене Државе инсистирају на томе да међународни закон гарантује слободу навигације у међународним водама и ваздушном простору, који је одређен да се налази даље од 12 миља које припадају територијалним водама државе. Кина, насупрот томе, инсистира да војни бродови и авиони других земаља немају слободу да уђу у њену, приближно 200 миља широку, „ексклузивну економску зону“ без дозволе, односно забране, с обзиром на територијалне захтеве Пекинга који успостављају велики део ваздушног простора и Јужног кинеског мора забрањеним за војне бродове и авионе Сједињених Држава. Неслагања око слободе навигације већ су изазвала конфротације између Кине и Сједињених Држава и оне јесу могући окидач озбиљне кризе.     

Истина је да Кина и Сједињене Државе тренутно нису противници, сигурно не на начин на који су то били Совјетски Савез и Сједињене Државе током хладног рата. Али ризик од америчко-кинеске кризе је можда већи него што би био да су Пекинг и Вашингтон у стању борбе на живот или смрт. Као војни противници који су били на длаку од окидача, Совјетски Савез и Сједињене Државе су разумели да њихови суштинско супротни интереси могу довести до рата. Након неколико конфронтација погубних по нерве око Берлина и Кубе, они су схватили обостране виталне интересе - не изазивати без ризика за стварање кризе, и развили су механизме за избегавање ескалације. Кина и Сједињене Државе тек треба да достигну слично заједничко разумевање виталних интереса или да развију поуздане начине за управљање кризом.

Ни Кина ни САД нису јасно дефинисали своје виталне интересе око широког подручја западног Пацифика. Током протеклих година Кина је објавила различите незваничне изјаве о њеним „суштинским интересима“ које понекада превазилазе једноставно осигурање територијалног и политичког суверенитета матице и оне говоре о суверенитету над Тајваном. Пекинг је предложио, на пример, да ће можда размотрити да спорне територије Источног и Јужног кинеског мора буду део суштинских интереса.

Вашингтон је такође био нејасан у вези с тим шта сматра виталним интересима у региону. Сједињене Државе вагају око тога да ли Тајван потпада под безбедносни кишобран САД. И став који имају Сједињене Државе у вези са поморским споровима који укључују Кину и њене суседе је понекада збуњујући: Вашингтон је остао неутралан у вези са ривалским прокламовањима суверенитета и инсистирао је на томе да спорови буду решени на миран начин, али је такође обновио своје обавезе да стане на страну савезника у случају да се догоди конфликт. Таква кинеска и америчка двосмисленост око „црвених линија“ које не могу да се пређу без ризика избијања конфликта повећава шансе да обе стране предузму кораке за које верују да су безбедни, али то се показало неочекивано провокативним.   

Опаснији од хладног рата?

Нејасноћа око тога шта би могло да поведе Пекинг или Вашингтон да прихвате ризик од рата чини да криза буде вероватнија, с обзиром на то да ниједна страна не зна када, где или једноставно колико снажно може да притиска, а да друга страна не узврати. Ова ситуација поседује одређену сличност са оном из периода раног хладног рата, када је било потребно да се догоде бројне озбиљне кризе да би обе стране опипале пулс једна другој и да науче правила пута којим су се запутиле. Али данашње окружење може чак бити опасније.

Равнотежа нуклеарног и конвенционалног војног потенцијала између Кине и Сједињених Држава, на пример, јесте много више неуравнотежена него она која је постојала између Совјетског Савеза и Сједињених Држава.[3] Уколико се Пекинг и Вашингтон нађу у конфликту, огромна предност САД у погледу конвенционалних снага[4] повећаће искушење за Вашингтон да прети или да заиста употреби силу. Препознајући искушење са којим се суочава Вашингтон, Пекинг може заузврат да осети притисак да употреби своје конвенционалне снаге пре него што буду уништене.[5] Иако Кина не може да промени војну неравнотежу[6], она може поверовати да може брзо поднети високу цену против САД, што би могло да натера Сједињене Државе да се повуку.  

Чињеница да обе стране поседују нуклеарни арсенал ће помоћи да се ситуација контролише, због тога што би обе стране желеле да избегну поступке који би изазвали нуклеарну одмазду. Заиста, уколико узмемо само нуклеарни потенцијал у разматрање америчко-кинеске кризе би биле веома стабилне и не би заслуживале бригу. Али конвенционалне снаге обе стране компликују ствар и подривају стабилност, коју обезбеђује нуклеарно одвраћање. Током кризе обе стране могу поверовати да ће употребом својих конвенционалних снага обезбедити предност као страни у преговорима, манипулишући страхом друге стране од ескалације путем оног што економиста Томас Шелинг назива „такмичењем у предузимању ризика“. У кризи Кина или САД могу поверовати да вреднују оно што је у питању више него друга страна и да ће стога бити вољни да толеришу висок степен ризика. Али због тога што би употреба конвенционалних снага била само први корак у непредвидљивом процесу који је подложан погрешној перцепцији, погрешним поступцима и грешкама у прорачуну, не постоји гаранција да ће се балансирање на ивици рата окончати пре него што доведе до непредвиђене нуклеарне катастрофе.     

Кина, штавише, очигледно верује да нуклеарно одвраћање отвара врата безбедном коришћењу конвенционалних снага. Пошто ће се обе стране плашити потенцијалног нуклеарног рата, Кинези изгледа да мисле да ни они, као ни Американци неће дозволити да војни конфликт превише ескалира. Совјетски лидери су нагласили да ће користити сва војна средства која су неопходна уколико почне рат. Што је један разлог зашто никада и није дошло до рата. Осим тога, кинеска званична „не користити први“ нуклеарна политика, која води кинеске војне припреме и припреме за конфликт, може ојачати убеђење Пекинга да ограничени рат са САД неће довести до нуклеарне ескалације.[7] Као резултат сопствених веровања, Пекинг може бити мање опрезан у предузимању корака који ризикују започињање кризе. И уколико дође до кризе, Кина може бити мање обазрива када је у питању опаљивање првог хица.[8]

Таква веровања су нарочито узнемиравајућа с обзиром на најновији развој технологије који је драматично увећао прецизност и ефикасност конвенционалних војних капацитета. Њихова убојитост може донети драматичну предност страни која прва нападне, нешто што се није могло рећи за конвенционалне војне операције на европском тлу у случају совјетско-америчке конфротације.Штавише, због тога што су софистицирани компјутерски и сателитски системи који наводе савремено оружје веома рањиви на конвенционалне војне ударе или на сајбер нападе данашње прецизније оружје може бити ефикасно једино уколико се употреби пре него што противник нападне или предузме контра мере. Уколико ограничења у време мира служе томе да се потражи предност током кризе, ни Кина ни САД не могу бити сигурне у постојаност система који управљају њиховим напредним конвенционалним наоружањем.

Кинески аналитичари изгледа да прецењују колико је лако послати сигнале кроз војне акције и потцењују ризик од грешака у комуникацији.

У таквим околностима и Пекинг и Вашингтон ће имати подстицај да иницирају напад. Кина ће осећати нарочито снажни притисак, с обзиром да је њено напредно конвенционално наоружање више зависно од рањиве компјутерске мреже, фиксних радара и сателита.9] Ефикасност америчких напредних снага мање зависи од ових најрањивијих система.[10] Предност коју имају САД, међутим, може повећати њено искушење да нападну прве, нарочито против кинеских сателита, с обзиром да ће онда моћи да се носе са кинеском одмаздом.

Прекид комуникација

Америчко-кинеска криза такође може бити опаснија од хладноратовске због непоузданости постојећих комуникационих канала између Пекинга и Вашингтона. Након кубанске кризе са пројектилима, Совјетски Савез и Сједињене Државе су препознале значај директне комуникације између њихових лидера и успоставиле су врућу везу између Москве и Вашингтона. Током 1998. Кина и САД су такође успоставиле врућу линију која служи за директну комуникацију између њихових председника. Али упркос доступности вруће линије Бела кућа није била у стању да на време контактира кинеске врховне лидере након бомбардовања амбасаде у Београду 1999. или у случају инцидента са шпијунским авионом 2001. год. Кинески неуспех да користи врућу линију за шта је намењена можда је рефлектовала одбојност њених лидера да одговоре док не постигни интерни концензус или док се нису опширно консултовали са својом армијом. Одлагање је можда такође рефлектовало кинеске потешкоће у координацији политике, с обзиром на то да Кини недостаје поуздани пандан америчком Савету за националну безбедност. Било који разлог да је у питању, искуство наговештава да фрустрирајућа одлагања у директној комуникацији буду вероватна током кључних почетних тренутака америчко-кинеске кризе.  

Уместо тога, комуникације између две земље могу у почетку бити ограничене или на јавне изјаве или на прећутне сигнале послате путем акција. Али јавне изјаве су намењене разноликој публици и националним страстима било у Кини или у САД, као што и притисак од стране савезника може присилити обе стране да заузму агресивнији јавни став него што у ствари осећају да је оправдано. Недостатак директне и поверљиве комуникације може довести до тога да две земље не буду у могућности да дискутују о политички осетљивим предлозима. Оне такође можда неће бити у могућности да деле информације које би помогле да се спречи катастрофална ескалација, као што су поверљиве информације о војним капацитетима или војним маневрима који су већ у току.   

Комуникација путем поступака је такође проблематична, са многим могућностима за сметње у слању порука и погрешно тумачење приликом њиховог примања. Чини се да кинески аналитичари прецењују колико је лако послати сигнале путем војних акција и потцењују ризик од ескалације изазване погрешним тумачењем. На пример, аналитичари Ендрју Ериксон и Дејвид Јанг су привукли пажњу на кинеске војне научне радове који предлажу употребу кинеских противбродских балистичких ракетних система, који су дизајнирани за нападе на америчке носаче авиона, за пренос порука Пекинга током кризе. Поједини кинески војни стручњаци су предложили да Кина може послати сигнал испаљујући упозоравајуће пројектиле који су намењени да се спусте у близину америчког носача који се креће или чак пажљивим циљањем на командне мостове америчких носача, при чему ће се поштедети остатак пловила. Али као што је политички научник Овен Коте приметио, чак и веома прецизни противбродски балистички систем ће неизбежно имати одређену маргину или грешку. Последично, чак и најмања салва ове врсте ће повлачити ризик од непажње, што ће довести до ризика од озбиљног оштећења и тако и до ненамераване ескалације.

Последњи важни фактор који може америчко-кинеску кризу да учини опаснијом од оне током хладног рата је географија. Фокус хладноратовских конфротација примарно је био на копну, посебно у централној Европи, док би се будућа конфротација између Кине и САД готово сигурно догодила на мору. Ова разлика ће обликовати америчко-кинеску кризу на различите начине, посебно зато што ће захтевати да обе стране предузму одређене судбоносне кораке у раној фази. Кинеска мала[11] флота подморница које су наоружане нуклеарним балистичким пројектилима и њена много већа флота подморница са конвенционалним наоружањем су најсигурније уколико остану у плитким водама у близини кинеског копна где слаба чујност умањује ефективност америчких подморских противподморничких операција.[12] Њихова близина кинеским ваздухопловима који су базирани на земљи и системима ПВО такође ограничава могућности Вашингтона да се ослони на своје ваздушне снаге и површинске бродове у борби против њих. Међутим, да би кинеске подморничке снаге играле улогу у конфротацији са САД, оне би морале да напусте те сигурне воде.   

Изгледи да кинеске подморнице исплове драматично ће повећати нестабилност кризе. Иако ће борбена противподморничка технологија САД бити ефикаснија против кинеских подморница које оперишу у мање бучним отвореним водама (где САД такође поседују ваздушну супериорност), она неће бити савршена: неке од преживелих кинеских подморница ће довести у опасност одређени број америчких пловила. С обзиром на то, у раним фазама кризе САД ће се наћи у искушењу да минимализују ризик тако што ће потопити кинеске нападачке подморнице док оне покушавају да напусте своје матичне воде. Нарочито због тога што оне имају на располагању само неколико уских рута кроз које могу доспети до дубљих вода. Сједињене Државе ће бити на искушењу да нападну прве пре него што прихвате ризик по морнаричке снаге САД. Без обзира на америчку одлуку, свака кинеска нападачка подморница која успе да стигне до удаљених дубоких вода ће се суочити са дилемом „искористи их или их изгуби“ захваљујући њиховој већој рањивости од противподморничких снага САД, што је један од потенцијалних окидача ескалације. 

Кинеске подморнице са нуклеарним пројектилима представљају друге ризике. Под својом политиком „не нападати прва“, Кина је јасно објавила да ће сваки напад на њене стратешке нуклеарне снаге послужити као оправдање за нуклеарну одмазду, што ће учинити мало вероватним амерички напад против поменутих подморница са нуклеарним пројектилима. Стога, у почетним фазама кризе Пекинг ће вероватно сматрати да безбедно може да пошаље своје нуклеарне подморнице у удаљене дубље воде, где ће бити позициониране да изврше наређење о лансирању. Такав размештај у дубоким водама ће донети нове опасности. Једна је могућност да америчке морнаричке снаге могу грешком заменити кинеску подморницу са нуклеарним пројектилима за конвенционалну нападачку и да је потопе, што би изазвало кинеску нуклеарну одмазду. Друга опасност је да кинеска подморница са нуклеарним пројектилима ескалира конфликт без експлицитног наређења из Пекинга, услед ограничених комуникација какве подморнице одржавају са копном како би избегле откривање.  

Контрола ризика

Шансе за америчко-кинеску кризу у блиској будућности су ниске, али оне нису занемарљиве и оне су самим тим што носе ризик од ескалације конфликта забрињавајуће. Најважнији кораци које Пекинг и Вашингтон могу предузети су они који могу помоћи да се спречи настанак кризе на првом месту. С обзиром да ће нејасноће око опсега виталних интереса обе стране бити окидач за такве кризе, две земље треба да продубе политичке и војне размене које се блиско фокусирају на овај проблем. Чак иако не могу да постигну потпуно разумевање, дискусија би помогла да се привуче пажња на оно што свака страна верује да представља највеће ризике.

Иако ће бити тешко елиминисати могућност од америчко-кинеских конфронтација обе стране могу учинити више како би лоцирале изворе потенцијалне нестабилности и да унапреде своју могућност да се носе са ризиком с којим ће се суочити током кризе. Лидери у Вашингтону би могли да поделе своје богато искуство у контроли криза са својим кинеским колегама, наглашавајући значај политичке координације. Осим тога, Сједињене Државе би могле да укажу за потребом да Кина користи постојећу врућу линију ради брзе, директне комуникације између врховних лидера земаља током кризе.

Кина и Сједињене Државе би требало такође да продубе своје тренутно скромне војне размене информација. Без откривања суштинских тајни, пораста међусобног знања о војним системима и вежбама ће смањити ризик од непажљиве ескалације током сучељавања. Обе стране би биле мудре уколико би убрзале познанство са командујућим официрима обе земље, које би у случају кризе, успоставило мало поверења које би помогло уколико би политички лидери желели да конфликт ескалира.   

Принудити Пекинг и Вашингтон да се позабаве са тешким задатком ограничења будуће кризе неће бити лако. На крају, можда ће бити потребно искуство које је донео живот под страшним околностима нуклеарног рата које је обележило рани хладни рат. Али до тога не би требало да дође.

Ејвери Голдштајн је Дејвид М. Кнот професор глобалне политике и међународних односа и директор Центра за студије о савременој Кини на Универзитету Пенсилванија. Овај есеј је адаптиран из његовог текста „ Најпре прве ствари: присутна опасност од нестабилности кризе у америчко-кинеским односима“, Међународна безбедност, пролеће 2013.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић