Никако не би смо смели да одбацимо претпоставку да је ова трагедија заправо представљала планирани тест “нових пестицида”. Све ове невероватне коинциденције управо упућују на један такав закључак.

Не можемо, дакле, да не поставимо питање, да ли је ово почетак краја ЕУ, конструкције која је започета пре педесет година на темељима вековне утопије, а која сада доказује да је неспособна да испуни своја обећања.

Совјетски блок пропао је пре 20 година не услед војног пораза, већ због унутрашњих економских противречности. Ову имплозију није предвидео нико сем шаке економиста, гоњених вером у законе тржишта. Ти исти закони нам данас омогућавају да предвидимо распад Европе, са кризом евра као првим весником.

Ако се Европа распадне, Немачка је једина европска земља која може да формира алтернативне моћне и кохезивне коалиције. На питање које су немачке алтернативе за ЕУ, уобичајен одговор је Француска. Ипак, историјска алтернатива одувек је Русија.

Други талас финансијске кризе запљуснуо је Европу. Криза сазрева већ до кудикамо озбиљнијих димензија, а њене последице све снажније погађају становништво. Тим пре што се закаснела антикризна политика свеједно прави на рачун непривилегованих слојева.

Политички процеси који прате ове трендове су, такођер, за већину људи зас­трашујући. Власт се концентрира у рукама свјетске олигар­хије врхова (супра)националних институција и корпорација која је на орве­ловско-хакслијевски начин у стању контролирати већину човјечанства.

Али најгоре од свега је да не постоји странка ни у власти ни у опозицији којој је стало до слободе њених поданика, овај, грађана, док, као што сте прочитали, у УК постоје. Ипак постоји нада да јавност и грађани још поседују слободарски дух.

Највећа препрека Србији би могла да буде најновија интерпретација холандског министра иностраних послова Максима Ферхагена о томе када би државе чланице ЕУ требало да дискутују о „мишљењу“ Европске комисије.

Обиман дневни ред преговора и пакет докумената припреманих за потписивање говори о томе да први пут у току две деценије Украјина и Русија реално излазе на ниво стратешког партнерства и посебних поверљивих односа.

Сада је наступио тренутак да Грчка треба да одлучи о својој судбини: може ли да постане функционална држава, способна за живот у оквиру сопствених могућности, или ће остати нефункционална? Ово друго би имало потенцијално катастрофалне последице по шеснаесточлану еврозону, а и шире.