Кондолиза Рајс ономад није могла бити више у криву. Свидело се то нама или не, сфере утицаја ће бити кључна карактеристика међународне политике, а посебно односа између великих сила, у XXI веку. Од кључне је важности да креатори америчке политике то схвате и прилагоде се тој реалности.

Ипак, Уговор о колективној безбедности представља неопходан чинилац када је у питању нова безбедносна структура у Европи и у свету. Циљ Уговора о колективној безбедности је свакако борба против тероризма који и на тлу држава чланица бившег СССР-а узима све више жртава.

Уколико бирачи у Републици Српској желе да успоставе независну државу, САД и друге НАТО чланице треба да поштују ту одлуку. Одржавање вегетативне БиХ у животу путем међународне помоћи не служи никаквом легитимном америчком интересу.

Милошевић није присутан већ деценију. Шест година после мог одласка из Амбасаде у Београду и 11 година од завршетка НАТО бомбардовања, однос Србије према НАТО остаје осетљиво питање, што је потпуни контраст у односу на друге делове региона.

Поједини руски, али и страни  аналитичари, оцењују да многи догађаји на постсовјетском пространству – укључујући и овај у руско-белоруским односима – сведоче да ,,сојуз њерушимиј''(савез неразрушиви), како се кажеу совјетској химни, није био тако чврст како се је пропаганда тврдила.

Земље чланице Шангајске организације, као и гостујуће земље, осећају да се однос моћи у свету полако мења и да се фокус премешта у Азију, због чега ће пажња светске јавности бити усмерена ка овом континенту у првој половини 21. века.

Реалност је много сложенија. Ближи увид открива да су речи и дела председника Ху Ђинтаоа често обликоване мешавином несигурности и шепурења те да се кинески званичници наизменично играју речима са државним успоном.

Начин на који је кинеско руководство решило „Тјенанменски проблем“ некима је изгледао бруталан. Далековидост господина Денга у избору пута којим ће се Кина развијати потврђена је друштвеним производом око 3500 долара по становнику.

Турска у стварности подељена на три региона: југоисток, Анадолију и приобална подручја. У таквој ситуацији, доношење новог Устава, који не би био резултат истинског компромиса свих страна могло би заоштрити турске крајности до максимума.

Много тога што данас у Европи и САД пролази као расправа о "балканској политици" заправо се заснива заблудама о томе шта је важно, и преувеличавањем онога што можемо постићи. Уме да буде и горе – једва прикривено уверење да поједине етничке групе или народи у ствари немају легитимна права.