Napisao sam da će okupacija Iraka u kolonijalnom stilu već u prvoj nedelji „da se suoči sa odlučnim gerilskim otporom koji će trajati i dugo pošto Sadama Huseina više neće biti“, kao i da će okupatori biti “proterani“.

Bojim se da Iran ima koristi od ove nestabilne situacije u regionu jer mu se otvara prostor da se ubaci sa svojim otrovnim uticajem na mesta koja predstavljaju vakuum, tamo gde nema stabilnih režima, gde vladaju animoziteti između etničkih grupa.

Nasuprot široko rasprostranjenoj uverenosti u suprotno, iransku politiku, međutim, ne vode „lude mule“, već savršeno normalni ajatolasi, koji žele politički da prežive kao i svi drugi lideri u svetu.

Odnosi Uzbekistana i Kazahstana su takođe napeti, usled ekonomskih nesuglasica i borbe za liderstvo u Centralnoj Aziji između ove dve najveće zemlje u regionu. Trenutno, ovi sukobi nisu tako oštri kao u slučaju Tadžikistana i Kirgistana.

U oblastima demokratije i pravne države, ova država-kandidat još uvek jako podbacuje. Parlament joj je izuzetno slabašan. Ne postoji nezavisnost i neutralnost sudstva. Sloboda izražavanja misli postoji samo na papiru – ali ne i u praksi.

Za razliku od Kine, zapad smatra da takve operacije SAD imaju za cilj očuvanje stabilnosti i sopstvene bezbednosti. Liberalni list "Nova Republika" izražava zabrinutost što je "Kina poslala deset ratnih brodova u međunarodne vode, blizu japanskog ostrva Okinava."

Kako vreme bude odmicalo, evrozona će uzurpirati EU: evrozona će imati sopstvenu BU, sopstveni budžet, sopstvenu političku uniju i – na kraju krajeva i sopstveno zajedničko tržište – a to je nešto što u ovom trenutku nije legalno moguće.

Kada se uzme u obzir ona uništavajuća mašinerija industrijskog rata 20-og veka, onda se bezobrazni izgovor o odbrani prava malih država i o odbrani neutralnosti “odvažne male Belgijice“ uopšte ne može prihvatati kao ozbiljan povod za ratovanje.

U Kabulu je za pregovore sa talibanima bio stvoren Viši mirovni savet, na čijem čelu je bio eks-predsednik Avganistana Burhanudin Rabani. Ipak, prošle jeseni on je bio ubijen, i posle izvesnog vremena mesto predsednika saveta dopalo je njegovom sinu.

Ne prevrće se samo Nobel u grobu kada vidi šta se danas dešava sa njegovom nagradom. Isti slučaj je sigurno sa Betovenom i Šilerom čija se „Oda radosti“, sa svojim završnim stihovima „Svi će ljudi braća biti“, izvodi kao himne te i takve (rasističke) Evrope.