Пре ће бити да је оно што уједињује многе од оних који се придружују пропалестинским протестима шире гледиште да спољне политике и војни апаратуси Сједињених Држава и њихових западних савезника дугују захвалност Великом капиталу и његовој експлоатацији остатка света

Свестан је академик Костић да су и до сада многе јавне личности из власти, многи професори, чак са државних факултета, деловали против суверенитета и територијалне целокупности Србије

">Негативни ефекти једностране примене ССП-а из године у годину све су већи. Србија на тај начин годишње губи више новца него што ће га уштедети смањењем плата и пензија. Наиме, 2008. године, пре једностране примене ССП-а, у српски буџет се од царина слило око 800 милиона евра, а ове неће ни 260 милиона евра.

Република Хрватска откуп (приватизацију) станова није уредила на јединствен начин.

Нико никада од Цркве није захтевао да тај и такав идентитет препозна и потврди, а још мање да од греха направи врлину и да грех исповеди као врлину. А, управо то се покушава, дакле, да нови хомосексулани идентитет буде препознат, и да се од греха направи врлина. Посебно збуњује што је питање изоловало само хомосексуални нагон, а све остале изоставља, бар за сада.

Референдумско изјашњавање грађана Србије вишеструко је значајно. Оно ће показати (више него социолошка истраживања или попис) у којој мери српско друштво и даље препознаје (толико потребан) однос између пуког преживљавања и историјског живљења једне нације и једног друштва

Колико год потреба наших суграђана да учествују у овој најновијој моди била смешна, искарикирана и у суштини бесмислена, Београд и други градови Србије далеко су од помаме која је у вези са овом игром захватила метрополе света.

А где смо ту ми? Углавном нигде, где нам је и место. Актуелно лавирање и колебање власти око Јужног тока, као и признање „територијалног интегритета Украјине, са Кримом“, уз истовремено парадирање са и пред Путином, то најбоље показују.

Хашки трибунал нам је већ показао како се насилници могу различито третирати. Неки медији нам већ дуже време показују како ни жртве нису исте. Поново нас, на случају Штајнхауер–Ковачевић, уче тој лекцији.

Кисинџер је указивао да светски поредак није ништа друго него трагање за најбољим моделом односа снага и равнотеже у свету, где свака држава има своју улогу. „Путеви не постоје, они се стварању ходањем“, завршна је реченица његове књиге "Дипломатија"