Na terenu narodnih poslovica, ovi prvi hoće jare, a drugi nas ubeđuju da je moguće imati i jare i pare, odnosno približavati se Evropi iako nas dobar broj država Unije udaljuje od Kosova. 

Kada se narodna volja ne bi određivala matematički, onda bi morao da se neko pozove da je interpretira. U tom slučaju procedure su manje važne. Umesto toga, potrebni su moć i sila.

 Iako se u tekstu nismo bavili „likom i delom“ aktuelnog predsednika R. Srbije, tačno ste primetili da od pogibije Zorana Đinđića nije bilo tolike koncentracije para i moći u rukama jednog čoveka.

Saradnja i formiranje zajedničke koalicione izborne liste SPS, PUPS i JS temelji se na zajedničkim političkim ciljevima u odbrani nacionalnih i državnih interesa Srbije, zalaganju za stvaranje države socijalne pravde...

Svi se još živo sećamo slabo posećenog „performansa" ispred gradske kuće, koji su pristalice „evropske Srbije" organizovale pod parolom „Ne damo Beograd!", a sa ciljem da se radikalima, „narodnjacima" i socijalistima (plus penzioneri) ne dopusti preuzimanje vlasti.

Svojevremeno je Vesna Pešić, može biti i pre petnaestak godina, rekla da je jedna od značajnijih karakteristika našeg političkog miljea – događajnost. Događajnost je zapravo stanje koje karakteriše prividna učestalost nadovezujućih događaja.

Koalicija „Za evropsku Srbiju“ imala je ubedljivo najbolju kampanju, sa najviše energije, ali i najviše elemenata negativne kampanje, medijskog spinovanja i manipulacije. Na taj način su uspeli da premoste svoje hendikepe i težište kampanje prebace sa kosovske na evro-reformsku tematiku.

Pitanje u naslovu je, naravno, retoričko, pošto je odgovor više nego jasan - nema ih. Tačnije, ima ih, ali oni svakako nisu među onima koji se za to najglasnije izdaju, ili se vode kao njihovi baštinici, „elita“ koja je izrasla na tekovinama NOB, i koja sada upravlja brodom koji tone.

Desila se i politička i marketinška polarizacija domaće političke scene, pa je u nekim momentima Koštunica, a naročito Ilić, zvučao kao veći radikal od radikala, a pri kraju kampanje je i Tadić često bio veći čedista od Čede.