Ужасни догађаји на Хаитију резултат су неизбежних природних сила. Земљотреси нису нешто што може бити предупређено. Оно што се може предупредити јесу огромне последице које земљотреси могу имати на људе који су њима погођени.

Хаити је права жртва западне хегемоније. Земља која пати више од двеста година и представља прави пример америчких игара око економских интереса. Чак се и природа уротила против становника Хаитија који нису склопили пакт са ђаволом.

Светска политика је питање моћи. Док та сила убија наше земље, и Србију, политика добија издајнике који се представљају као реалисти, а сви остали су, наводно, идиоти и романтичари. Постоји ипак нада, која и чини смисао постојања, да је та сила привремена.

Од окончања хладног рата односи Запада са Русијом личе на сретање две тектонске плоче, при чему је једна под све већим притиском друге. Конфликт у Грузији 2008. представљао је „тремор“ који је наговестио снажан отпор кретању „западне плоче“ ка истоку.

Илегалност доводи до тога да су ови грађани-номади објект уцена и експлоатације. Немају никаква права, али њихов посао и услуге су функционално неопходни, наравно за опстанак њих и њихових породица, али и за опстанак западних друштава.

Наш народ добро зна и то да Србија не може да исфорсира повлачење признања независног Космета од водећих земаља ЕУ и уопште Запада. Толиком грандоманијом заноси се мало ко међу Србима, чак и кад је убеђен да припада једном „великом народу“.

Америци тренутна изборна криза у Ирану апсолутно одговара јер Иран као политички стабилна земља представља озбиљну претњу америчким као и израелским интересима у региону. ЦИА и МОСАД наставиће са праксом подривања политичких система у неподобним земљама.

Након избора новог председника Украјине може се очекивати отопљавање односа на линији званични Кијев – званична Москва, као и свођење на мању меру досадашњих унутрашњих украјинских конфликата, посебно на  релацији северозапад-југоисток земље.

Прошле године Европски суд за људска права је донео само девет пресуда против Србије, али је финансијски удар на републички буџет био највећи до сада. Само по пресуди Бин-Стид и Мајкић против Србије држава је дужна да исплати нешто мање од два милиона долара.

Претпоставка да ће светске демократије по природи ствари стати једне уз друге показала се неоснованом. Последњи пример за то је Климатски самит у Копенхагену. Бразил, Јужна Африка и Индија су у Копенхагену одлучили да им је статус земаља у развоју важнији него статус демократија.