Оно што је изгледало да ће бити екуменска и солидарна Пасква, отишло је ка напетим сценама и нереду. Неки италијански и страни верници су одлучили да због овога не уђу у базилику.

Најболније је то што у овом тренутку ЕУ нема необориве аргументе о предностима јединства. ЕУ стално тврди да ће њен распад довести до драматичног пада благостања у свим чланицама. Али, још увек чекамо неког од премијера који би био у стању да то необориво и докаже.

На Северном Кавказу, опажа се висок степен нетрпељивости житеља муслимана према припадницима других религија, у највећој мери према хришћанима.

Релативно брзо се установило да је за видљиво повећан број „азиланата“ у септембру више крива Немачка него балканске земље. Наиме, немачки Савезни уставни суд донео је 18. јула одлуку о повећању социјалних примања за подносиоце захтева за азил.

За еу-скептике ова помало злурада па и цинична изјава је добродошла, али не и за Брисел и Берлин, главне протагонисте очувања и јачања политичке, економске и безбедносне творевине највећег броја европских држава. Но, уследиће, уверен сам, нове изјаве „удварања“ истој тој ЕУ.

Пита ли се ико: ако се тзв. република Косово представља независном, и то без надгледања и контроле примене међународних стандарда, од стране било које међународне организације, због чега за њу као такву, лобира премијер једне њој суседне земље? Од кад је то дозвољено у међународним односима?

Да ли ће ова странка унутрашњу кризу после изгубљених избора да решава козметичким кадровским променама на врху странке или катарзом? Најозбиљнији претедент за трон, градонаћелник Београда не нуди ништа ново сем менаџерских способности и наглашеног макијавелизма и популизма.

Стратешко партнерство не би имало смисла било са којом земљом која је признала независност КИМ док та земља не би повукла одлуку о признавању. Није познато широј јавности да је неко од званичника из предходне власти тражио од било кога страног сагповорника повлачење одлуке о признају независности.

За разлику од Електре, кнегиња Јелисавета се никоме не свети, она не показује нимало мржње, нимало презира према својим прогонитељима и прогонитељима свог оца. 

Америчка тежња ка светској хегемонији води свет према Трећем светском рату. Цезар Обама је увукао САД у рат са Либијом, а да чак није ни тражио одобрење Конгреса. Растућа охолост Вашингтона може довести до фаталне грешке.