Наступио је тренутак да се појави бујица тужби против оних који се служе говором мржње против српског народа. Све то неће урадити нико други до нас самих, па зато желим да подсетим све национално свесне правнике да формирање невладине организације није компликовано.

Рат је у ствари започео тако што су федералне трупе запоселе „пограничне државе“, извршиле поморску блокаду свих јужњачких лука и кренуле у офанзиву на Југ. Током прве две године рата, 1861-62, ниједна страна није успела да стекне већу надмоћ.

Први значајнији облици политичке дезоријентисаности у ЈНА почели су да се испољавају након смрти Јосипа Броза Тита. ТВ репортажа о посети генерала Николе Љубичића председнику Титу у љубљанском медицинском центру, након погоршања његовог здравственог стања обишла је свет.

Министар је изјавио како претње и притисци на српску јавност због њене (оправдане) озлојеђености на низ пресуда донетих у овом суду, „доводе у питање достојанство државе“ и њеног народа. „Србија није банана-република“, изјавио је Љајић, додајући да нико извана нема права да одређује шта у Србији „смемо да кажемо“.

Илустроваћу то са два „судбинска“ датума за њену будућност према тврђењу наше политичке елите: 16. април и 28. јуни. Наиме, ове године ће тих дана ковачи наше европске судбине у Бриселу у лику Европске комисије одлучивати о испуњености услова који су Србији постављени.

Тако на делу видимо и поделе међу Србима на Космету. Једни сарађују и потписују, а други не потписују, протестују и чекају од државе знак. А она не жели да се замери Еулексу и западним силама, прави „труле“ компромисе.

Четири године од сусрета са Гадафијем, Никола Саркози се у Бенгазију срдачно ухватио за руке са Дејвидом Камероном и председником либијског Прелазног националног савета, уз коментар да у Либији има “још посла”. Западне и француске компаније се сада спремају.

Британска влада се мора стално чувати да ни под којим изговорима или условима не легне у кревет са Путиновом аутократијом. Русији је неопходна неизбежна коренита демократска реформа, исто тако као што је неопходна и арапском свету.

И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане.