Уверен сам, без двотрећинске или макар доволујно комотне парламентарне већине, која би макар наговестила базично политичко јединство дубоко „располућене јабуке Србије“, ниједна влада неће имати потенцијал да земљу извлачи из дубоке економске, социјалне и моралне кризе.

Нема везе што је у питању једна од застава земаља учесница Светског првенства у рукомету, чији је Хрватска домаћин. Добро грађана је увек на првом месту, па су превентивно уклоњене све заставе и проблем решен.

А њихова категоричност и храброст данас представља, по ко зна који пут у нашој историји, залог за будућност, захваљујући коме наша деца неће морати да црвене када их неко пита „сећаш ли се Либије“.

Још лагодније политичари у Србији одбијају стране амбасадоре, сада већ трећеразредне зелене каријеристе (откако више нисмо трусно подручје), када је немогуће усагласити вољу великих сила и личне интересе инокосних Срба.

Није било питања из политичког и јавног живота а да га се Никола Милошевић није смео дотаћи, добро изанализирати и представити јавности у пуном светлу. Та црта га је красила до краја живота. Посебну храброст испољио је у критици бољшевичке теорије и праксе.

Првобитно исказани циљ овог бомбардовања био је да се умањи број либијских цивилних жртава. Али, многи важни чиниоци у Вашингтону, укључујући и Обаму, су назначили да се САД спремају за сасвим другачији рат: за рат за промену режима, рат који може постати дуготрајан.

Живимо у глобалном свету у коме однос узрок-последица спаја догађаје на веома удаљеним географским тачкама. А Јапан нас је суочио са нечим за шта смо више волели да мислимо да је немогуће.

Пошто амерички меци, америчке пушке и од Американаца обучени војници убијају мирне Бахреинце, америчко пролеће у муслиманском свету постаје зима незадовољства. Ако желимо да се демократски идеали укорене у арапском свету, морамо почети са променама у Египту и Саудијској Арабији

Све озбиљне политичке анализе показују да је средишно место и главно чвориште неодговорности у политичким партијама и начину како оне функционишу у нашем друштву. Саставни део овог процеса је и деловање провладиних економских експерата, партијских маркетиншких стручњака и спин-делатника.

Идеја Давида Черног није била лоша. Уместо „јединственог континента“ и „породице равноправних народа“ он се одлучио да Европу прикаже распарчану на појединачне земље, разапете и повезане међусобно само крхком пластичном мрежом.