Nuđeni su Amerikancima placevi između Vojne akademije i „Radovog” stadiona, pa na špicu Crnotravske, te na Bežaniji, i to sve pre agresije 1999. Sve su to naši prijatelji odbili da bi željenu poziciju, te godine, malo poravnali krstarećim raketama i dopola završili posao oko nove lokacije.

U Kabulu je za pregovore sa talibanima bio stvoren Viši mirovni savet, na čijem čelu je bio eks-predsednik Avganistana Burhanudin Rabani. Ipak, prošle jeseni on je bio ubijen, i posle izvesnog vremena mesto predsednika saveta dopalo je njegovom sinu.

Ljudi koji su bili za promene, prevareni su. Revolucija koju su izveli pretvorila se u izdanu revoluciju. Izdale su ih vođe, koje su se obogatile. Jeste farsa, ali birači u Zemunu i na Voždovcu pronašli su novog mesiju u Tomi Nikoliću. Oni pismeniji nisu na izbore ni izašli.

Najvažniji i prvi imperativ jednoj državi je da čuva svoj teritorijalni integritet – to je koncept koji je važniji i od čuvanja zajedničke valute, ili od procesa produbljavanja integracije evropskog kontinenta.

Na narednim parlamentarnim izborima, vanrednim ili redovnim, ispuniće se baš ono što praktična DS, ta Brena-nacionale srpske političke scene, želi, ma ko bio pobednik tih izbora, biće to, „znači“ po receptu DS. Ako ne u istoj državi, svi Srbi biće u istoj interesnoj sferi. Pa, ako. Šta fali?

Gotovo je sigurno da će, nakon što je snimak obelodanjen, unutar američke vojske biti sprovedena čistka, ali teško da će ona uroditi plodom. Zahvaljujući ovom propustu, svetskoj javnosti dat je pravi dokaz namera američkih “humanitaraca”.

Nakon što je našim građanima na Kosovu i Metohiji, protivzakonitim raspuštanjem skupština jedinica lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji, a zatim protivustavnim nečinjenjem predsednika Skupštine Srbije uskraćeno iborno pravo i pravo na učešće u upravljanju u javnim poslovima, sada se istima krši i pravo na pristup sudu.

Državljanin Republike Srbije izražava saučešće porodicama Srba nastradalih za vreme ratova devedesetih, kao i izvinjenje Republici Srpskoj zbog toga što nije sprečio da se donese tragična Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici.

Sve je počelo time što ovoga puta ni jedna partija ili pokret nisu samozadovoljno i gordo požurili da baš oni budu prvi koji će uputiti poziv drugima na saradnju. Kako je to ranije bio slučaj, kada su bile manje iskusne i manje pravoslavne, sve partije su žurile da baš one pošalju taj prvi poziv i da ga, neizostavno, objave preko svih novina.

Kakav je kredibilitet neophodan državi Srbiji da bi postavila pitanje nesrećnika stradalih u Zadru, Zagrebu, "Oluji", Sarajevu, Mostaru, Prištini, Peći? Od kada se to zahteva kredibilitet da bi se tražila pravda za poklane i prognane?