Резултат гласања на Главном одбору јасно указује да „реформе“ у ДС треба да предложе и изнесу управо они представници страначке олигархије који се упорно противе основном принципу демократије – непосредним изборима на којима учествују сви чланови странке и принципу један члан један глас.

Позивање на ширење оптимизма само је израз идеолошког ћорсокака, немоћи и неспремности да се осмисли продуктиван критички дијалог о најважнијим питањима нашег друштва. Није случајно речено да су песимисти у ствари само добро обавештени оптимисти.

Србији је потребан минимум поштења, визије, плана и једиснтва. Ми немамо могућности да се разбацујемо. То што Вучић каже „причекајте крај године па да видимо“ – од тога нема ништа! Боље би било да каже „причекајте крај мог мандата“, јер без четири године реформи и трпљења нама нема спаса.

У тренуцима очаја тешим се мишљу да визионари и планери европског пута комбинују ваздушни и копнени транспорт. Наиме, један број Срба ће до Европе стићи као падобранци, као део НАТО снага. Додуше, тај пут води преко Авганистана, али за долазак у Европу су потребне и жртве.

Онда се десило су јуришници једне про-НАТО странке, једне про-ЕУ странке и једне сорошевске телевизије без овлашћења скинули статус са мог налога, објавили га без мог овлашћења и самим тим извршили су кривично дело.

Србија је одавно постала регионални Ел Дорадо за имућну и незаситу мањину, односно конц-логор за ојађену већину. Површна статистика може да замаскира ту трагичну чињеницу, али професионални новинари, уредници и аналитичари не би смели да се задовољавају површном статистиком.

Изгледа да су све наше досадашње владе врло успешно сатирале опозицију, да би у овим околностима које имамо данас морали ићи чак дотле да је морају некакао направити ако ништа друго оно због саме форме.

Сви су сагласни да оно мало гласача није знало шта ради у тренутку гласања па сада општинска власт треба да буде идентична републичкој, са малим измена и допунама а све са циљем да на „престо“ не заседну „ратни хушкачи“.

Заговорници аутономије Војводине, па и њеног оцепљења од матичне државе, свесно заобилазе ову чињеницу, јер она не иде у прилог растакања Србије, чак напротив. Већински народ у Србији је и већински народ у Војводини, без обзира на вишедеценијски труд заговорника аутономије да створе нову нацију, такозване Војвођане.

Протећи ће још много воде док не испливају конкретни докази да се Хрватска и Република Српска могу наслањати једна на другу као пријатељске и партнерске стране, али у првој посјети хрватског предсједника Бањалуци у овом тренутку треба видјети и факте који охрабрују.