У причу о колективној кривици Срба укључили су се многи западноевропски и амерички аналитичари. Најсвежије је обраћање новинара шведског радија Герта Филкинга, који је Србе назвао Брејвицима, психопатама, свињама и ретардима. Иако је касније уследило извињење, у његову одбрану су стали многи новинари, политичари и организације.

Приватност није ништа јефтинија од живота – не у Србији него било где на свету и грађани Србије не треба да умишљају да су нешто посебно.

Хабзбург се лепо прошетао по Београду и Новом Саду, проглашавајућу успут Дачића „винским витезом“, док ми уједно и не знамо да ли ће бити званичне државне прославе стогодишњице Првог светског рата, јер новац за свечаност још није ни распоређен.

Несумњива окосница целе ове тв феште јесте сам Жика Николић. Професионалан, опуштен, спонтан, добронамеран, једном речју господин. Са овом тврдњом се свакако неће сложити параурбани мислиоци који га називају Жика Сељак.

Примера ради, наметаће нам теме „Жена у црном”, Соње Бисерко и Наташе Кандић, педербалова и осталих репова Друге Србије, само да се не бисмо бавили Александром Вучићем и Томиславом Николићем.

Медији су умногоме допринели да америчка толеранција на жртве буде много виша него што је случај са европском, али све има своје границе, па и семе мржње које је посејала бивша америчка администрација.

Стална америчка подршка бахреинској монархији доноси са собом Америци две врсте ризика. Један аспект је да Америка штити и заступа демократију и слободе човека једино онда када то одговара опипљивијим интересима Вашингтона.

У Џалалабаду у лето 1989. године обилазећи једну срушену школу дописник „Њујорк тајмса” Џон Барнс је из своје торбе извадио крпену лутку, дечју играчку, откинуо јој једну ногу и ставио је у крш од цигли и сломљених школских прозора. Погледао ме је заверенички, намигнуо и фотографисао то.

Француска је недавно обзнанила своје намере да јавно наоружа ове терористичке групе које оперишу у Сирији и које су сада од стране посматрача за заштиту људских права препознате као групе које извршавају систематске и широко распрострањене злочине над сиријским народом.

Изгледа да су се многи Срби помирили са новим границама и са изгледима на мању, питомију Србију прилагођену суседима. „Људи марширају и демонстрирају, али нико стварно не верује да ће нам вратити Косово“, каже Марија Алавања, млада жена коју сам срео у Београду.