U situaciji kada se članstvo osipa, organizacija na terenu raspada, stranka prvi put u četvrtvekovnoj istoriji nema izabrane centralne organe, kada se rejting meri u promilima, a definiše sintagmom „statistička greška“, ovakav pristup i davanje legitimiteta Vučićevoj politici još su jedan autogol „novog DSS“

Čini mi, a osećaj me ne vara: da su ovog puta sa svojim informacijama o drugoj novini i “Kurir” i “Informer”, ma kako to nelogično izgledalo, u pravu!

Roditelji su odluku da sakriju pol svog dvogodišnjeg deteta obrazložili feminističkom filozofijom prema kojoj je rod puka društvena konstrukcija. Oni smatraju da je nametanje pola detetu okrutno, jer ga na taj način društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet.

  Među idejama plasiranim ovih dana u srpski javni prostor kao odgovor na inicijativu sa vrha države da se pokrene unutrašnji dijalog o načinima konačnog rešavanja kosmetskog pitanja, jedna je naišla na posebno zanimljiv odjek.

Dobijanje datuma, razume se, tek je sićušni zakoračaj na putu u Evropu i uopšte ne znači  da će se Srbija najzad naći u  društvu razvijenijih država našeg kontinenta. No kako građani Srbije već godinama slušaju mantru da Evropa nema alternativu, to se nekome čini da bi  i dobijanje datuma zvučalo kao poklon.

Za nekoliko dramatičnih sati, dogodila se totalna rehabilitacija DŽeksonovog lika i dela, i jednim neverovatnim vremenskim skokom svet je vraćen u doba Trilera i Bili DŽin, a Majkl je ponovo postao onaj obožavani zlatni dečko.

Posebnu senku na Vučićevo lično poštenje baca prazna priča o tome da on i njegova porodica žive od plate premijera ili predsednika države koja ne prelazi 100.000 dinara, kad od tih para ne mogu da se finansiraju samo školarine njegove dece u privatnim školama. 

U takozvanoj srpskoj patriotskoj javnosti preovladala je, nakon izgubljenih teritorija i ratova, i nakon favorizovanja proevropske lopovske kaste u Srbiji, ideja da se nakon busanja u grudi i prkosa celom zapadnom svetu, Srbija okrene Miloševoj mudrosti i i nedićevskom patriotizmu, ne bi li stvari bar donekle okrenula u svoju korist.

Srpska medijska scena, sa svojim crno-belim, klaustrofobičnim diskursom „modernog i nazadnog“, „globalnog i lokalnog“, predstavlja paradoksalni dokaz preživljavanja globalizacije na lokalnom planu.

Da biste došli na vlast morali ste da obećate i da ispunite potpisivanje antiustavnih tzv. briselskih sporazuma kojim je uspostavljena granica sa KiM, a srpske državne institucije policije i sudstva ukinute na jednom delu naše državne teritorije. Da biste opstali na vlasti sada ste dobili novi zadatak: otvaranje tzv. unutrašnjeg dijaloga u Srbiji u pravcu priznanja nezavisnosti Kosova.