Zbilja, dokle će on tako? Zašto je, dođavola, tako ponosan? Ne znam da li je ovde reč o nekoj misterioznoj politici, ali znam da Kovač piše katastrofalno, i da to našu književnu javnost uopšte ne uznemirava. Ona, naime, čita kao što je napisano. I tačka. 

Savez za Srbiju je u stvari savez onih koji Srbiju vide kao demokratsku i slobodnu zemlju, a ne kao autokratiju jedniog čoveka. Ako ga ne napravimo, mi zapravo dajemo pravo Vučiću da radi ono što je naumio.

Situacija se očigledno ne smiruje, već postaje sve napetija. Predsednik Hrvatske i Vlada, ozbiljno zabrinuti, pokušavaju da domoljubima i braniteljima objasne kako je neophodno poštovati sopstvene zakone, već i zbog toga što je država sada članica Evropske unije i njeni građani moraju da se ponašaju ozbiljno.

Jedni savetuju da, dok traje kriza, ne treba počinjati nikakav posao, a drugi da se, ako postoje ikakve šanse, biznis započne odmah. Lideri i top menadžeri najmoćnijih svetskih kompanija polako izlaze iz stanja prvobitnog šoka i počinju vrlo ozbiljno da razmišljaju o raznim razvojnim strategijama.

Treba biti vrlo oprezan s pričom o povlačenju države iz medija. Jer smo je već u velikoj meri povukli i skoro ukinuli, a dobili smo samo to da se „država“, odnosno centri političke vlasti i moći, neformalno i nezvanično, putem fiktivnih i skrivenih vlasnika, mešaju, kontrolišu i proizvode ovaj medijski haos i prljavštinu koju gledamo svuda oko sebe.

Zatim će uslediti pojava već ranije zapažena u sličnim prilikama pri izmišljanju “novog” jezika: pronalaženje po svaku novih reči i izraza kako bi se “naučno” dokazalo da se novi jezik potpuno razlikuje od srpskog i da sa njim nema nikakve veze, te tako i opravdalo njegovo uvođenje.

Ni pogoršanje tržišne konjunkture, ni kriza likvidnosti, neće ukinuti investicije u nove cevovodne projekte. Moguće je tek da će se odgoditi rokovi njihove realizacije – jednih na kratko vreme, drugih na nešto duže, a trećih na neodređeno.

Tako će, po svemu sudeći, u završnici eks-jugoslovenskog slučaja SAD potvrditi ono što je za pažljivije analitičare njihovih posthladnoratovskih spoljnopolitičkih angažmana širom planete bilo evidentno i u njegovim ranijim fazama – da su se, slepo sledeći svoje vulgarno shvaćene nacionalne i državne interese, samoproizvele u najvećeg i najdoslednijeg srpskog političkog neprijatelja od okončanja Drugog svetskog rata naovamo.

Najžalosnije od svega je to što su Vučić, Dačić i Nikolić izdaju na Kosovu pokrivali obećanjima o ekonomskom napretku koji će građane izbaviti od preteće bede, i o ekonomski jakoj Srbiji koja će kasnije moći da se ponovo bori za svoje nacionalne interese.

Kod „Velikog brata” sve je šareno, fensi, to deluje kao zemlja dembelija, čarobni utopijski prostor koji obećava brzopoteznu sreću. Mislim da to ostavlja posledice zato što kad ogolite tu šarenu lažu dobijete nešto što je pandan srednjovekovnom zatvoru.