Umreti u „puntu”

Svašta se izdešavalo od onog sunčanog dana kad je „u srce Šumadije” banuo šarmantni biznismen u džemperu. Nismo to mogli ni sanjati. Sve smo znali o sebi, i ko smo i šta smo, i nismo se mnogo ni uzdali u sebe, ali nismo verovali da se i oni u trenu mogu srozati.

I još uvek će svaki naš savestan građanin, koga bar deceniju spremamo „za Evropu”, znati da je u temeljima Unije slobodan protok ljudi, ćudi, kapitala, ideja, tehnologija, znanja, interesovanja, aviona, kamiona, brodova i da auta ne staju na granicama...

Jeste. Ali, „sve teče”, što bi rekao onaj mračni stari Grk, i zar nije predsednik Sarkozi rekao da će francuska država odsad da brine samo o svojim proizvođačima automobila u Francuskoj; zar nije Gordon Braun obećao pravim Britancima da će se Britanija, ta kolevka liberalizma, brinuti da na Ostrvu „britanski radnici” imaju protekciju pri zapošljavanju; Angela Merkel je odbila mogućnost da usaglašava s bilo kim vreme i način intervencije države u svojoj (nemačkoj) privredi; Italijani, čije stanje preti da ozbiljno ugrozi evrozonu, prigovorili su da se Angela ponaša kao da nema prijatelja iz Unije.

„Neobjavljeni izveštaj Evropske komisije o ekonomskoj i finansijskoj situaciji svake pojedinačne zemlje baca svetlost na stanje. Prema izveštaju, dug Italije će do 2010. dostići 110 procenata društvenog proizvoda. Grčka će dostići nivo od blizu 100 posto” (Špigl). Slom „irskog ekonomskog čuda” bi, prema tom izveštaju, mogao biti – najdramatičniji. „Zemlja je na putu da utrostruči svoj deficit.” A šta će tek biti sa budžetima i standardom Češke i Slovačke kad tamo ukotvljena zapadna automobilska industrija raspusti radnike na „neki mesec” kao što je još pre Nove godine „naš“ „Ju-Es stil” učinio u Smederevu? Vaclav Klaus je, svakako, veći igrač od anonimne litvanske vlade koja je upravo pala (još jedan veliki primer korišćen da nam se kaže kako i kuda treba ići), ali talas je prevelik. I šta u takvom haosu ostaje od velikih principa na kojima se podigla Unija? Slobodno kretanje sumnjičenja i besa, straha i strepnje. Novine već prave mape nemira po evropskim državama... Od nekadašnjih „baltičkih tigrova”, preko nemačkih neonacista, francuskih imigranata, italijanskih sindikata, bugarskih beskućnika, svesne grčke omladine...

Kao što podseća italijanska Stampa, „frustracija i protest ne prerastaju u politiku, već u bes koji hoće da se ispolji. Zato nam je lakše da se ljutimo na onoga ko je blizu i nadohvat ruke, iako nije kriv za naše nevolje. To smo naučili iz ekonomske krize 1929. Tada je došlo do porasta antisemitizma. Jevrejin postaje krivac za svetsku krizu”. I danas se antisemitizam širi Evropom kao pojava koja ima „korene u dalekoj prošlosti, ali se razvija u zapaljivoj klimi”. Društveno veći rizik u ovoj krizi nosi odnos prema imigrantima. „Predrasuda prema njima je jednostavna: oni su došli da nam ukradu posao, kuću i na kraju zemlju.” Jednostavne predrasude stvaraju plodno tle za široke pokrete. Pred Evropom je, nema sumnje, veliki posao. I velika neizvesnost.

„Politički ujedinjena Evropa ne postoji”, tvrdi Zbignjev Bžežinski. I ne može to „Poljaka u dušu” da raduje. Ali vreme je kad se gajenje lažnih nada ne preporučuje. Kratkovide će odneti velika voda.

A ona je već probila i do švajcarskih banaka. Da li je u nekoliko vekova evropske istoriji bilo sigurnijeg mesta? Poverenje u bankarstvo je važna cigla u temeljima Evrope. Pa, ipak, švajcarska UBS je pristala da dosije svojih klijenata, svoje najstrože čuvane tajne, da na uvid američkim istražiteljima. Toliko je truleži u temeljima? Sumnjaju američki istražitelji da je UBS od 2002. do 2007. „pomogla američkim klijentima da prikriju 20 milijardi dolara”. Ne obaziru se kauboji na „tradiciju koja datira od srednjeg veka”. I: „ovo je kraj švajcarskog bankarstva kakvo poznajemo”, rekao je Njujork tajmsu izvesni DŽek Blam, ekspert za of-šor poslovanja. „Niko više neće verovati u sigurnost švajcarskih bankarskih računa.”

Ovaj kratak pregled evropskih nevolja pokazuje da su sve velike evropske vrednosti ozbiljno ugrožene. I da će se svi ponašati i skladu s tim znanjima. Pa ćemo morati i mi.

Izgleda da se i Oliju Renu sažalilo na nesreću srpskog naroda kojeg je dopao ministar za evropske integracije koji nema vremena da bar preleti preko naslova evropskih novina, pa je Finac kao čovek koji oseća da i sam snosi nešto krivice za našu dezorijentaciju, spustivši ton savetovao da ne srljamo na šalter za prijavljivanje pre nego bude vreme.

Da, kako je javio Fajnešel tajms, šalter će raditi i dalje, ali – neće biti primanja prijava preko reda. Jer „gotovo je nemoguće predvideti neki datum ulaska. Međutim, s obzirom na to da EU daje prednost grupnom, a ne pojedinačnom prijemu novih članica, razumna je pretpostavka da bi Albanija, Bosna, Makedonija, Crna Gora i Srbija mogle sve zajedno postati članice u nekom trenutku između 2015. i 2020”. Čitava decenija čekanja na vetrometini koja se sad zove recesija, a očekuje se da pređe u Veliku depresiju! A ova procena ima i dodatak. Fajnešel tajms koji ima ugled, upravo zato što više drži do realnosti nego do zvaničnih saopštenja, tekst kakvog-takvog optimističkog početka završava: „U međuvremenu je prisutan uticaj finansijske krize. ‘Kad privreda doživljava pad, ljudi se zatvaraju i govore: Nema više proširenja, prvo treba da rešimo sopstvene probleme’, skrušeno kaže političar iz Evropske unije.”

Ljude koji na sebe preuzimaju ulogu da u ovom periodu vode narod, a ne žele da ih se gleda kroz Domanovićevu vizuru liderstva u Srba, najmanje čega mogu da se prihvate je – evroskepticizam. Mora se ostati živo dok ne dobauljamo do evropskog praga. Ako on posle svega i bude tamo gde ga mi sad vidimo. Da specijalne ekipe sa konjskim zapregama, pri asanaciji terena posle Velike depresije, ne nađu samo skelete u našem lepom „puntu”. Uvek će biti unija, samo da pretekne nas.