Stari birači, budućnost i glasačko pravo

Populacija starih je u stalnom porastu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku udeo starih (65 i više godina) u populaciji je oko 19 odsto, a očekivano trajanje života je 75 godina.

Jedno od poslednjih istraživanja je pokazalo da stari u Srbiji žive gore nego ranije, loše se hrane, narušenog su zdravlja i ne mogu sebi da priušte adekvatno lečenje, uglavnom se informišu gledajući RTS i Pink, mahom ne čitaju novine, a kada čitaju, to su Večernje novosti i Informer, ne koriste internet, većina ne ide u bioskop ili pozorište.

Naši stariji sugrađani, od vremena Slobodana Miloševića, pa do danas, na izborima poslovično glasaju za političke opcije koje karakteriše despotski način upravljanja. S obzirom na njihov broj, stari imaju veliki udeo u biračkom telu i njihove političke preferencije, koje su prilično iracionalne imajući u vidu njihov socijalno-ekonomski status, umnogome utiču na formiranje javne politike. Poznato je da je društvo kooperativni poduhvat velikih razmera koji se proteže od jedne generacije do druge. I kao što se čini nepravednim da se dopusti sadašnjim generacijama da iskoriste sve resurse i da buduće generacije ostave u oskudici zbog interesa sadašnje potrošnje, slično tome čini se nepravednim da političke i vrednosne preferencije onih koji su na izmaku životnog veka profilišu javnu politiku za generacije koje se nalaze na početku života ili tek treba da stupe u egzistenciju. Uprkos tome što je jedno od osnovnih načela demokratije da se glas svakog pojedinca računa kao jedan, i ne više nego kao jedan, da bi se zadovoljilo načelo međugeneracijske pravde trebalo bi ograničiti pravo glasa za stare.

Kako predlaže belgijski filozof Filip van Parijs, to se može učiniti na više načina, od kojih su neki prihvatljiviji nego drugi. Najjednostavniji način za rešavanje problema uticaja starog biračkog tela na formiranje buduće političke prakse, jeste da se starijima od 65 godina ukine pravo glasa. Mada se može činiti da se ovde suočavamo s problemom diskriminacije po starosnoj osnovi, takvo tumačenje nije u potpunosti opravdano. Naime, pravo glasa pripada korpusu subjektivnih prava, pa ako osoba nakon određene starosne dobi može da izgubi pravo da upravlja motornim vozilom, analogno tome može da izgubi i pravo da odlučuje o budućnosti političke zajednice - budućnosti u kojoj neće ni da učestvuje.

Da bi se izbegla optužba za diskriminaciju, a imajući na umu da je starosna granica od koje osobe stiču pravo glasa (18 godina), sasvim proizvoljno odabrana, drugačiji način za rešavanje problema upliva starih na politiku jeste snižavanje te granice na, recimo, 16 godina, čime bi se udeo mladih u biračkom telu povećao. Međutim, mladi su mnogo manje motivisani da izlaze na izbore od starih. Problem je, onda, kako podstaći mlade da izađu na izbore i glasaju. Jedan od nepopularnih načina da se to učini jeste da se glasanje za mlade učini obaveznim i podupre nekakvim oblikom sankcija, dok takva obaveza ne bi postojala za stare. Manje popularan način je da se naprave kvote (slično onome što sada postoji za žene) s obzirom na godište kandidata koji se takmiče u izbornoj utakmici. Problem je, naravno, to što političke i vrednosne preferencije podmladaka političkih partija retko reflektuju preferencije njihovih potencijalnih glasača. Osim toga, moglo bi da se omogući da svaka starosna grupa bira svoje predstavnike među kandidatima koji se nalaze u toj starosnoj grupi ili van nje.

Nešto drugačiji način izbegavanja uticaja starih na rezultate izbora i formiranje budućih politika jeste da se pravo glasa, od izbora do izbora, distribuira različitim kohortama, dok bi određene kohorte bile izostavljene do nekih narednih izbora. Na primer, pravo glasa na predstojećim izborima, uz periodične varijacije, bi imali oni koji u izbornoj godini pune 18, 38, 58 i 98 godina. Na taj način, godište onih koji periodično glasaju varira, čime se pravo glasa načelno ne gubi, ali se stvaraju velike "rupe" u biračkom telu, tako da je ovaj način ograničavanja prava glasa za stare, manje adekvatan.

Naredni oblik ograničenja prava glasa poznat je u klasičnom liberalizmu i njega je predložio DŽon Stjuart Mil. Reč je o takozvanom pluralnom glasanju, odnosno o principu prema kome se svi glasovi ne računaju jednako (jedan i ne više nego kao jedan), već glasovi određenih osoba vrede više od jedan. Mil je ovaj princip predložio kako bi ograničio uticaj manje obrazovanih glasača na ishod političkih procesa. U ovom slučaju glasovi obrazovanih bi vredeli više nego glasovi neobrazovanih glasača. Kada bismo ovaj model primenili na rešenje problema uticaja starog biračkog tela na ishod izbora, dobili bismo otprilike sledeće. Glasovima iz različitih kohorti birača pripisivali bi se različiti težinski koeficijenti, za mlađe birače viši, a za starije glasače niži, vodeći računa o statističkim podacima o očekivanom životnom veku i životnim izgledima s obzirom na trenutnu starost svakog glasača. Na taj način svi bi bili uključeni u izborni proces, ali bi uticaj starog stanovništva na rezultate izbora i formiranje politika srazmerno opao.

Empirijska je činjenica da osobe koje imaju decu vode više računa o budućnosti nego one bez dece. Verovatno najbolji način za smanjenje uticaja starih glasača je da građani dobiju pravo glasa činom rođenja, s tim što bi roditelji do određene zakonom propisane granice, glasali u ime svoje dece vodeći računa o njihovoj dobrobiti. Na taj način monogamne porodice bi imale dodatni broj glasova u zavisnosti od broja dece. Prvi problem koji u tom slučaju treba rešiti jeste kako u kontekstu porodice roditeljima distribuirati dodatne glasove, pogotovo za parove s neparnim brojem dece. Drugi problem je kako distribuirati dodatne glasove za razvedene roditelje i u zavisnosti od toga ko je nosilac prava starateljstva. Treći problem je ko bi i na koji način glasao u ime dece bez roditeljskog staranja u ustanovama za nezbrinutu decu. I konačno, problem je kako rešiti suprotstavljene političke preferencije roditelja unutar porodice. Ovi problemi su ozbiljni, ali ne i nerešivi.

Mada sva navedena rešenja problema uticaja starih na kreiranje javnih politika dodatno komplikuju izborni proces, zahtevi pravde se ne smeju žrtvovati zarad jednostavnosti izbora.

Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

(Danas)