Moj poslednji dan u Kninu

Milan Babić, tadašnji premijer Republike Srpske Krajine, poručio je 3. avgusta 1995. godine uveče iz Ženeve da praktično priznaje kapitulaciju i povratak u okrilje Hrvatske. Nas nekoliko novinara u Kninu odmah smo znali da je sve gotovo i da je samo pitanje dana kada će hrvatske snage krenuti u konačnu ofanzivu.

Tog dana, kolega Srđan Radulović, novinar “Borbe”, i ja otišli samo kod mojih roditelja na ručak. Majka je spremila punjene paprike. Toga se dobro sećam, jer je to bilo poslednje jelo koje sam pojeo u stanu u Kninu, u nekadašnjoj ulici Boška Žunića (narodnog heroja koji je poginuo na Sutjesci, a rodna kuća mu u toj ulici) broj 14. Inače, krajiška vlast je ovu ulicu preimenovala u Uskočku, a sad se zove 7. gardijske brigade. Tada sam bio dopisnik “Tanjuga” i šef deska u krajiškoj novinskoj agenciji “Iskra”.

foto: draško gagović…

Srđan i ja smo pokušavali da za stolom ne pričamo o rasulu koje vlada na frontu i o nikakvim šansama Srpske vojske Krajine (SVK), jer su moji roditelji slušali, pa nismo hteli da ih dodatno uznemiravamo. Dok smo mi jeli, oni su gledali krajišku televiziju, sa koje su javljali “da je sve pod kontrolom i da nema razloga za paniku”. To su govorili visoki oficiri. Negde kod Skradina jedan je čak rekao i da će “ustaše otjerati u more, a i do Italije ako treba”. Ćutimo, jedemo, pričamo o neobaveznim temama, roditelji Srđana, kao starijeg, zapitkuju šta će biti, on sleže ramenima.

Kad smo završili ručak i popili čaši vina, otišli smo u Pres centar SVK, u zgradi Doma JNA, tik uz Glavni štab. Srđan mi usput priča šta je sve video za tri dana koja je proveo na položajima na Dinari. Razočaran je, a ja se slušajući sve više nerviram, jer sam dobijao suprotne informacije iz vojne komande.

Obojica znamo: čim padnu prve granate – gotovo je, linija puca. Razlog tome je velikim delom i Vojska Republike Srpske, koja je prepustila Dinaru i Grahovsko polje i omogućila Hrvatskoj vojsci da vidi Knin kao na dlanu, mogu odozgo da ga gađaju i kamenjem

Obojica znamo: čim padnu prve granate – gotovo je, linija puca. Razlog tome je velikim delom i Vojska Republike Srpske, koja je prepustila Dinaru i Grahovsko polje i omogućila Hrvatskoj vojsci da vidi Knin kao na dlanu, mogu odozgo da ga gađaju i kamenjem. Kažem Srđanu da sam dan pre video da na Dinaru ide velika kolona pripadnika Korpusa specijalnih jedinica SVK i to uz pesmu. On rezignirano odgovara kako na te ljude niko ne treba da računa, jer su prisilno mobilisani u Srbiji i razbežaće se kao miševi. Tako je i bilo.

Stigli smo u Pres centar, gde smo boravili po čitave dane. Noću smo dežurali na smenu kako bi dežurni mogao da alarmira kolege. U toj prostoriji sam držao i svoju vreću za spavanje, da se u njoj opružim po podu ili na dva spojena stola i odspavam, sa telefonom uz glavu. I sad pamtim brojeve – vojni lokal je bio 22-11, a civilni broj 60-501. Pomenuta vreća jedna je od retkih stvari koje sam uspeo da sa sobom ponesem u izbeglištvo.

POGLED SA PODA I IZ CENTRA GRADA

Tog 3. avgusta sam u Pres centru do ponoći, kada je dežurstvo preuzeo fotoreporter Zlatko Jejina – Zlajo. Par minuta pre 5 h zazvonio mi je kućni telefon na stočiću uz glavu. Znao sam odmah da nešto nije dobro.

“Diži se, bog te jebo, samo što nije počelo, bombardovaće Knin”. viče Zlajo.

Iskočio sam iz kreveta, probudio roditelje, rekao im da se brzo obuku i sklone u kupatilo u sredini stana jer je tamo najbezbednije. Zatim sam uključio neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5.02, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja.

Posle prve salve granata i raketa iz VBR, roditelje sam poslao u podrum. Naime, moja zgrada je bila okrenuta prema severnim obroncima Dinare, koje su već zauzele hrvatske trupe, tako da je bila potencijalna meta na prvacu napada na “Crvenu zemlju”, bivši poligon JNA.

Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu, sedmospratnica. Nigde u blizini, niti na tom pravcu, nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta. Očigledno je cilj artiljerijske vatre bio izazivanje panike: tri su rakete pale na taj gusto naseljeni deo grada – jedna na pomenutu višespratnicu, ostale dve na privatne kuće u blizini. 

Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu, sedmospratnica. Nigde u blizini, niti na tom pravcu, nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta. Očigledno je cilj artiljerijske vatre bio izazivanje panike: tri su rakete pale na taj gusto naseljeni deo grada – jedna na pomenutu višespratnicu, ostale dve na privatne kuće u blizini. Jedna od tih kuća bila je i ona kolege Danka Perića, direktora “Iskre” i dopisnika Radio Beograda. On, supruga, troje dece i roditelji bili su u kući. Sreća pa je raketa iz VBR pogodila dnevnu sobu, prepunu knjiga, koje su ublažile eksplozivno dejstvo.

Roditelje sam poslao u podrum uz savet da, kada Hrvatska vojska (HV) bude imala pauzu u granatiranju (moraju i oni da idu “na marendu” i da malo “ohlade cevi”), krenu prema selu desetak kilometara u dubinu i da sa sobom ponesu neophodne stvari i dokumente. Sve im je bilo jasno, otišli su pešice.

Uglavnom, do 500–600 metara udaljenog Pres centra, probio sam se hodajući sporednim ulicama – glavnom nisam smeo, pretpostvaljući da će ona biti meta. Tako sam video kako granata udara u zgradu blizu Komande. Srećom malo je podbacila, pa sam ostao neozleđen.

U Pres centru već se nalazio dopisnik “Politike” Milan Četnik – živeo je u zgradi udaljenoj 50 metara, Zlajo, a pristizali su i ostali – Danko, čija kuća je pogođena, Srđan, dopisnik “Večernjih novosti” Milorad Bošnjak i urednik Srpskog radio Knina Petar B. Popović. Od radija nije bilo nikakve vajde, jer nije imao agregat. Mada su se četiri godine rata oko upravljanja tim radiom borile različite političke struje, nijedna nije našla za shodno da nabavi agregat… Inače, novinari su imali propusnice koje su bile “jače” od legitimacija Državne bezbednosti, ali se većina nije pojavila u Pres centru. Imali su preča posla.

Dom JNA je “stara gradnja”, sa debelim zidovima, a pošto je dvorište komande već bilo pogođeno, uglavnom smo sedeli po podu, čekali nove detonacije. Vojska je imala svoje linije i agregat, tako da su veze funkcionisale, pa javljamo redakcijama o broju raketa i granata koje su ispaljene na Knin u prvom satu napada.

Koleginice kojima sam diktirao izveštaje zabrinuto su me pitale: “Kako si, jesi dobro?” Urednici se, naravno, nisu setili to da pitaju. Kolegu Četnika su zvali sa RTV “Politika” da im uživo gostuje u programu. On im je izgovorio ono što im se nije svidelo, pa ga nisu više zvali.

U holu Doma JNA vladala je čudna situacija. Tokom dana dolazili su brojni Unproforci (pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija – UNPROFOR) i sastajali se sa oficirima SVK. No, u komandi krajiške vojske jasno se naslućivalo da je nastao haos… U nekom trenutku sam video kako su iz zgrade izneli crnu mrtvačku vreću sa telom potpukovnika vazduhoplovstva Radomira Bojanića: ubio se kao dežurni u Komandi RV i PVO – navodno jer je pročitao šta piše u koverti sa naredbom za slučaj napada.

PROLAZAK PRVE KOLONE IZBEGLICA

Pukovnik Kosta Novaković, pomoćnik komandanta Glavnog štaba za moral, sedeo je na stepenicama u holu sa kanadskim generalom Alenom Foranom, komandantom sektora “Jug” Unprofora. Ni jedan ni drugi nisu znali šta da rade: SVK je upućivala Unproforu oštre proteste, a oni su odgovarali da su nemoćni. Pitamo ih šta se dešava. Ni jedan ni drugi nisu imali nikakav odgovor.

Haos je traje čitav dan: visoki oficiri su nam govorili kako se linije čvrsto drže, a mi smo golim okom videli kako se vode borbe na “Crvenoj zemlji”, na puškomet od Knina.

Iznenada, granata pada na zgradu uz Dom JNA. U njoj je nekad bila prodavnica splitskog “Bobisa”, čiji su vlasnici Hrvati. Krov gori, a svi mi novinari istrčavano da pomognemo u gašenju.

Haos je traje čitav dan: visoki oficiri su nam govorili kako se linije čvrsto drže, a mi smo golim okom videli kako se vode borbe na “Crvenoj zemlji”, na puškomet od Knina. Stigle je vest da su Hrvatska vojska i policija sa Malog Alana izbile na prilaze Gračacu, što “planeri pretpostavki” u SVK nisu predvideli. Da su Hrvati hteli, odsekli bi i taj jedini put za izvlačenje, preko Srba i Martin Broda. Ali očigledno nisu, jer je verovatno postojao neki dogovor sa režimom Slobodana Miloševića. Za to vreme se drniški front prema Šibeniku dobro držao, 75. motorizovana brigada nije gubila položaje.

Kasno popodne 4. avgusta kroz centar Knina prošle su kolone izbeglice iz sela iz pravca Drniša. To je unelo strepnju i paniku u gradu. Oko 17.30 pukovnik Novaković je pozovao Perića, Radulovića i mene. Saopštio nam je da je “Vrhovni savjet odbrane RSK” doneo odluku o privremenom izmeštanju stanovništva sa rubnih područja Dalmacije (opštine Drniš, Benkovac i Obrovac).

Front se očigledno polako raspadao, a uveče smo videli i aktivnosti u susednoj zgradi Glavnog štaba – sele se i oni na “rezervni položaj”. Isključili su i vojne telefonske linije.

Prenosimo informacije kolegama i šaljemo izveštaje o evakuaciji redakcijama… Svi shvatamo da je sve otišlo kvragu, kolone postaju sve zgusnutije i masovnije, sa civilima su u njima već i vojnici. U međuvremenu je proradio i radio, ali džaba – mogao se čuti samo na užem području grada. Pratimo pažljivo samo Hrvatski radio i slušamo njihove izveštaje o “Oluji”. Preterivali su, ali i to je deo ratne propagande.

Front se očigledno polako raspadao, a uveče smo videli i aktivnosti u susednoj zgradi Glavnog štaba – sele se i oni na “rezervni položaj”. Isključili su i vojne telefonske linije.

Kolege su otišle da se evakuišu sa svojim porodicama, a pet “Don Kihota” – Bošnjak, Perić, Radulović, Četnik i ja – ostajemo. Pokušavamo da se snađemo sami, ali niko od nas nema auto.

U tom beznađu videli smo Savu Štrpca, tadašnjeg sekretara Vlade RSK i predsednika “Veritasa”, kako u gepek “golfa” utrpava arhivu. Pomogli smo mu nas četvorica (Četnik je u međuvremenu otišao do stana i kasnije se snašao za prevoz), a on nas je primio u auto pa smo krenuli.

Međutim, “golf” je bio “tanak” sa gorivom… Tada sam se setio da je moj otac kupio 10 litara nafte kako bi njome platio komšiji na selu da nam pokosi seno. Otišao sam do stana, u transportnu vreću natrpao neophodnu odeću i stvari (vreću za spavanje sam već pokupio), uzeo tu kantu i zaključao stan za sobom, znajući da će to biti poslednji put da sam u njemu. Kasnije sam se mnogo puta pitao zašto sam ga uopšte zaključavao, ali to je bio rad podsvesti i specifičnog psihičkog stanja u kome sam bio.

foto: draško gagović PRED “OLUJU”: Kninske ulice, železnička stanica, 1995.

RODITELjI I PORODICA NA “KONjSKOJ” ZAPREZI

Pošto nam je rečeno da će rezervno komandno mesto biti u selu Pađene – 12 kilometara od Knina – svraćamo do mojih. Obavestio sam ih da je sve gotovo – nek se pakuju i krenu kud i ostali.

U selu su bile i neke starešine, meštani. Rekli su mi da sam defetista, da lažem, a da se linije čvrsto drže. Odgovorio sam: “Ako je tako, ‘ajde uspostavite vezu sa Glavnim štabom, jer su i oni otišli”.

U selu su bile i neke starešine, meštani. Rekli su mi da sam defetista, da lažem, a da se linije čvrsto drže. Odgovorio sam: “Ako je tako, ‘ajde uspostavite vezu sa Glavnim štabom, jer su i oni otišli”. Uto je negde sa položaja na Dinari stigao i stričev stariji sin, pripadnik specijalne milicije RSK. I on potvrđuje da je sve gotovo – Hrvati zauzeli “Crvenu zemlju”, a to praktično znači sam Knin. Mlađi stričev sin, pripadnik Vojne policije, negde je u ratnom paklu, ne znamo šta je s njim. Srećom, ostao je živ.

Majka, otac, stric, strina i baba od 85 godina poslušali su me i krenuli konjskom zapregom. Naš “fićo” (registracije KNN 38-10) ostao je pokvaren garaži, a stričev “moskvič” u gradu.

Komšije, koje su se okupile u tom malom zaseoku od petnaestak kuća, više su verovale meni nego vojnim licima koja su me napadala, pa su i one počele da se “pakuju”.

Od svih stvari, a nije ni bilo bogzna čega, pošto je većina stvari ostala u stanu u gradu, moji roditelji su uzeli kantu od 35 kila meda (otac mi je bio poznati pčelar) i jedan pršut, plus odeću da imaju za presvlaku. Stric je uzeo nešto slično, jer su mislili da idu negde na par dana, pa će se vratiti. Pred polazak, otac mi je rekao da iz konobe natočim vino u kantu od 10 litara, što će se kasnije ispostaviti kao pametan potez. A komšije su uzimale sve i svašta, ponajmanje ono što treba.

U dvorištu sam, kad sam došao, zatekao i jedan bračni par, ugledne Kninjane. Sklonili su se kod mog strica jer su se bojali da će im kuća na selu biti granatirana. Primili su moju babu Anđeliju u auto, ali kad su došli do svoje kuće, udaljene 4–5 kilometara, izbacili su je kako bi utrpali svoje stvari i psa vučjaka. Konjska zaprega s moji roditeljima i rodbinom kasnije je prolašla tuda – u mrklom mraku strina je primetila babu kako sedi na nekom kamenu pored puta. Utrpali su je u kola i nastavili dalje.

Konj koga je stric imao izmorio se posle 20 kilometara, jer je išao žestokim tempom. Kad su videli da ne može dalje, stric ga je ispregnuo i pustio, a oni su praktično ustopirali šleper i pod ceradom se danima vozili do Sremske Mitrovice. Pod ceradom šlepera temperatura je drastično veća nego što je napolju, a desilo se da je taj 5. avgust bio baš paklen. Njima to nije smetalo, posebno babi, koja je kao udovica bila u crnini od kraja Drugog svetskog rata. Posle su rekli da ju je kamera snimila negde na Rači – zabrađena starica u crnini i sa manje od 50 kila mirno sedi i stoički sve podnosi.

Roditelji i baba dospeli su do odmarališta “Divljana” kod Bele Palanke, pretvorenog u izbeglički centar. Moja baba Anđelija je rođena u Austrougarskoj 1910, potom je živela u Italiji do 1921, pa u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, zatim u kvislinškoj NDH, u italijanskoj okupacionoj zoni, da bi se ređale DFJ, FNRJ, SFRJ, Republika Hrvatska, SAO Krajina, RSK. Na kraju je, u aprilu 1997, umrla u Saveznoj Republici Jugoslaviji.

“PUŽEV KORAK” PREMA SRBIJI

foto: peđa mitić…

U međuvremenu, mi smo u “golfu” stigli do “rezervnog položaja” u Pađenima, a tamo nije bilo ni žive duše. Onda smo otišli u Donji Lapac, rezervni položaj Vlade. Ni tamo nije bilo nikog, dva čoveka sede u opštini i ni o čemu nemaju pojma. Prethodno nas je negde kod Srba kolega Bošnjak napustio i krenuo u “nemoguću misiju” – išao je u suprotnom smeru, da pronađe porodicu koja je živela na Udbini. Krenuo je peške, pa ako nekog “ustopira”… Neverovatno, uspeo je da ih nađe – malog sina, suprugu, oca i majku.

Vratili smo se u Srb. Praskozorje je, na putu svuda haos… Otišli smo u šumicu van mesta, odspavali sat vremena. Potom smo gledali bezbednjake Glavnog štaba kako iz auta prenose arhive i dosijee, pogubljene druge oficire.

I onda je usledilo ono što je pokojni krajiški pesnik Nebojša Devetak opisao kao “fantazmagorično svitanje”. U koloni koja je od Srba milela prema Martin Brodu zajedno su se kretali tenkovi i mopedi, samohotke i motokultivatori, traktori i šleperi, zaprežna kola zakačena za luksuzne “mercedese”, “jugići” ili “tamići” sa preko noći sazrelim dečacima od 13 godina za volanima, starice u crnini potrpane u traktorske i kamionske prikolice na nemilosrdnom avgustovskom suncu. Pijani rezervista koji sedi na tenku “naoružan” sa dve kante vina viče: “Braćo Srbi, pobjeda je naša”. Mislio je da nastupa prema Zadru.

Na spuštanju prema Martin Brodu tim “korakom puža” susreću se razni ljudi, poznanici, od komšije radnika do direktora ili sudije. I od svakog sam čuo priče koja daju lako sklopiv mozaik – nije nam bilo spasa, a i nije nas imao ko braniti. Vozila se kreću brzinom koraka. Hodam uz njih gledajući ne bih li video nekog od poznatih, da se raspitam za moje. Možda su ih negde videli.

Zašto nas je spaslo vino koje sam poneo? U nedostatku vode, dozirano pijemo po pola gutljaja.

Sa Oštrelja, iz komande Drugog krajiškog korpusa VRS, poslao sam vest da su hrvatske snage ušle u Knin – tu vest “Tanjug” do danas nije objavio. Na Oštrelju sam, tog 5. avgusta po podne, prvi put pojeo nešto za 48 sati. Vojnički pasulj, ne sećam se kakav je bio, ali znam da ću ga pamtiti. A dalje se dešavalo šta se dešavalo

Silazak u Martin Brod i prelazak Une doneo je olakšanje; od tog mesta vodi asfaltirani put prema Oštrelju i onoj krivini gde se spaja sa saobraćajnicom iznad Drvara. Na tom usponu pristižemo traktor na koji su zakačena zaprežna kola (“konjska”, rekli bi u Dalmaciji), a na njihovom zadnjem delu sedi pukovnik Novaković. Kosta je do kraja ostao u Kninu i nije se evakuisao na vreme sa ostalim članovima Glavnog štaba. Kasnije sam se zezao da je “ostao zadnji da pogasi svetla u Glavnom štabu”. Drugi pobegli džipovima, a Kosta ide na konjskim kolima i još ne znao šta mu je sa ženom i sinom. Primili smo ga u auto, naravno.

Na Oštrelju je Vojna policija RS razoružavala sve iz kolone, kao da je tim ljudima stalo da nastave da ratuju nakon što su izgubili sve što su imali. Pitaju i nas imamo li šta od oružja – Savo im pokazuje legitimaciju Vlade RSK i puštaju nas bez pretresa. A ti pretresi, potpuno bespotrebni, dodatno su usporavali izbegličku kolonu.

Sa Oštrelja, iz komande Drugog krajiškog korpusa VRS, poslao sam vest da su hrvatske snage ušle u Knin – tu vest “Tanjug” do danas nije objavio. Na Oštrelju sam, tog 5. avgusta po podne, prvi put pojeo nešto za 48 sati. Vojnički pasulj, ne sećam se kakav je bio, ali znam da ću ga pamtiti.

A dalje se dešavalo šta se dešavalo.

(Vreme)