False flag, false flag!!!

Глобално друштво је донијело много тога, чинећи да глобално село сада више личи на глобални ријалити шоу. Све се брзо сазнаје, а умјесто да се губимо у простаклуцима квазипознатих ликова скупљених са свих могућих маргина друштва, један дио нас бира да френетично прати бомбашке нападе, кризне ситуације, покушаје војног пуча. Не критикујем никога ради тога с обзиром на то да и сам неријетко практикујем ту другу „пошаст“. Свијет је данас екстремно занимљиво мјесто, дијелом зато што се историја убрзала (а након „брегзита“ је та брзина постала још већа), дијелом зато што глобализација даје могућност да се прати свака ситуација у сваком дијелу свијета. Тако смо у петак, 15. јула пратили покушај војног пуча у Турској.

Одмах су почела навијања, једни су били за Ердогана, било због исламизма, због јачања турске моћи или због помирења са Путином, док су други били уз пучисте, јер су рекли да ће вратити демократију, људска права, слободу штампе.

Пуч је, сада је малтене јасно, завршио неславно. Али ја се не бавим Турском, не знам језик, нису му познате финесе њене историје ван онога што је везано за наше просторе, а и такво познавање пати од наше културолошке искривљености, можда је та искривљеност сасвим позитивна али је и даље недовољно објективна због немогућности да се све сагледа са неке висине и дистанце. Зато овдје пишем о људима и њиховим реакцијама на друштвеним мрежама.

За почетак, не сматрам да је страшно и несхватљиво што се људи баве Турском, Грчком, Британијом, што прате Трампа, Сандерса или Обаму на друштвеним мрежама умјесто да брину о ономе у њиховом окружењу.

Свако жели бити дио нечег већег, а разочарање у политику код нас је довело до тога да се уздамо у веће и јаче и да се радујемо њиховим промјенама (или пропастима, ако смо такав тип људи). Знамо да и ако се промјени власт, ствари неће бити много другачије и зато грчевито пратимо редом Сиризу, Подемос, Бреxит, Национални Фронт, Орбана, Путина, Клинтонку, све завити од нашег примарног политичког увјерења и жеља за будућношћу. Тако смо се синоћ загледали у слике Анкаре и Истанбула надајући се (или можда не?) промјени. Одмах су почела навијања, једни су били за Ердогана, било због исламизма, због јачања турске моћи или због помирења са Путином, док су други били уз пучисте, јер су рекли да ће вратити демократију, људска права, слободу штампе.

Наравно, ови први су одмах сумњичили пучисте да све раде уз наговор ЦИА да би поново унижавала муслимане или да би онемогућили отопљавање односа Турске и Русије.

 Оно што је индикативно је да људи код нас сматрају да у току трајања неког догађаја могу разумјети његове узроке, смисао и циљ.

Ови други су пак рекли да је Ердоган аутократа, да подржава тероризам, иде ка исламском фундаментализму и тако даље. Стандардне прозивке када дође до таквих „високих“ расправа. Оно што је индикативно је да људи код нас сматрају да у току трајања неког догађаја могу разумјети његове узроке, смисао и циљ.

Овако комплексни догађаји нису јасни ни годинама након што се десе, и даље немамо цјелокупну слику пада берлинског зида или рецимо удара у „куле близнакиње“ 11. септембра иако је прошло толико времена и написано толико много текста, а ми очекујемо да разумијемо све финесе војног пуча ни један сат након што је исти почео?

Након што је пуч пропао, стране су се донекле замијениле, зато што су „лидери слободног свијета“ (како то помпезно и лажно звучи) прихватили побједничку страну и подржали је. Одједном Ердоган није тако лош јер је демократски изабран на изборима а војна хунта је војна хунта (исте аргументе нисмо могли чути када је свргнут рецимо Јанукович). Ове ноћне присталице Ердогана, тј. један дио њих је онда завапио за пучистима јер очито да је Ердоган све вријеме на платној листи ЦИА и ово је била заправо његова лажна игра, тј. насловна „фалсе флаг“ операција да још више учврсти власт.

Ове ноћне присталице Ердогана, тј. један дио њих је онда завапио за пучистима јер очито да је Ердоган све вријеме на платној листи ЦИА и ово је била заправо његова лажна игра, тј. насловна „фалсе флаг“ операција да још више учврсти власт.

Фасциниран сам оволиком сигурношћу посматрача геополитичких дешавања. Та сигурност није даља од оне коју имају гледаоци ријалитија – штавише потези Ердогана, пучиста, ЦИА, НАТО, свих осталих се по њима очито могу свести на понашање Станије, Змаја од Шипова и Кристијана Голубовића, јер такво симплификовање нам треба када гледамо спољну политику на основу које ћемо можда некад гласати.

Не треба узимати здраво за готово којекакве самозване аналитичаре и експерте (слободно и мене укључите, иако нисам експерт али покушавам анализирати), али жеља да све буде једноставно је застрашујућа. Рећи ће неко „ако Ердоган ово није планирао, како се изборио, како је одмах сјутра отпустио толике људе?“ Једноставно, драги моји, војни пуч је реална опција у Турској, а озбиљан политичар (а Ердоган је много тога лошег, али није неозбиљан) је спреман за све опасности, за све изазове – нису у питању наши путари које изненади снијег у фебруару.

Лијепо је викати „false фlag“ и мислити да си открио велику завјеру, али тиме само идеш у корист онима који понекад завјере изводе (од Хитлерове оптужбе да су комунисти запалили Рајхстаг до америчке оперативне подршке збацивањима Аљендеа, Лумумбе, можда и Алда Мора) јер ако је све фалсе флаг, онда више ништа није фалсе флаг. Ако за сваку необичну ствар кажеш да је завјера, онда ће реална завјера проћи поред тебе.

Добар дио медија и политичке елите жели да увијек наметне своје схватање стварности за објективну истину и одговара му постојање „необразованог пука“ који носи капе од алу-фолије и за све живо говори да је завјера и превара. Ако било који догађај покушаш онда довести у сумњу идеш у исти кош са „лудацима“ па је џабе што вријеме покаже да је ирачки рат вођен на основу лажи, без потребе са циљем да се унизе Уједињене нације. Зато сачекајмо, прочитајмо понешто са обе стране па доносимо закључке, о свему. 

Блог Стефана Ђукића