Војска је атрибут државе - одлучно не "војсци Косова"

Питање формирања "Војске Косова" се на мала врата уводи у нашу све невеселију политичку свакодневницу. Једном о томе говоре представници привремених институција у Приштини, други пут то чине лобисти са Запада који заступају интересе Албанаца, а понеки пут то чине и докони домаћи аналитичари, тек толико да се досоли и да чорба буде гушћа. Свима на српској страни који брину о српским државним и националним интересима то је свакако још један додатни разлог за озбиљну бригу и томе се свакако мора стати на пут. Ево неколико разлога у том смислу:

1. Војска је без сумње један од битних атрибута државе и државности. Ако би се остварила претња Запада и свих промотера косовске независности да ће у догледно време то питање доћи на дневни ред тзв. нормализација односа Приштине и Београда, односно да ће Косово, силом наметнути  политички ентитет добити своју војску, то би практично значило да је тај ентитет израстао у независну државу. Јер, војска је по дефиницији институт државе који штити њен суверенитет и територијалну целовитост. Пристанак Србије, или непротивљење Србије успостављању "Војске Косова", било би фактичко признање независности Српске јужне покрајине и свака даља прича о статусу тог дела Србије била би безпредметна.

2. На Балкану, па и шире, а посебно у Србији, ево већ деценију и по, ништа се не дешава што не би било по вољи Вашингтона, а тиме и Брисела као вашингтонског поданика. Ако Вашингтон то буде хтео, а знам да хоће, Брисел, као његов вазал, то свакако неће спречити. Утолико пре, што Немачка, као најутицајнија чланица снажно подржава независност и признање Косова као нове државе. Како сада ствари изгледају, бојим се, да ни у српској тзв. политичкој елити  није мали број оних који то не би желели да спрече. Упркос свему, суштински је битно да Србија покаже одлучност да то спречи. Када то кажемо мислимо на ону Србију коју представља актуелна власт. На тај начин она исказује своје противљење успостављању Косова као независне државе. И што је не мање важно, на тај начин Србија пред центрима моћи савременог света, пре свих оних на Западу, са своје стране ставља тачку на сваку даљу причу о прекомпоновању њеног етничког простора, било путем јачања већ постојећих аутономија, било путем наметања нових, а тога има напретек.

3. Да се одлучно супротстави формирању "Војске Косова" Србија има снажна упоришта у свим релевантним међународним документима која регулишу статус Косова и Метохије у склопу међународног правног поретка и правног поретка Србије. Ни у једном од тих докумената – Кумановски споразум, Резолуција СБ УН 1244 (1999) на основу које се Косово и Метохија ставља под привремену управу УН, а ни у било ком другом документу након ове резолуције нема одредбе на основу које се легално и легитимно могу формирати оружане снаге, односно Војска Косова. Напротив, та документа су се обавезала да преко КФОР-а као наменских снага УН за Косово и Метохију у улози чувара мира разоружају и расформирају ОВК, што они, наравно, нису, из њима и нама знаних разлога учинили. Уместо разоружања и распуштања ОВК, КФОР (читај НАТО и САД) су ОВК преименовали у Косовски заштитни корпус, а потом у Безбедносне снаге, да би до формирања "Војске Косова" остао само један мали корак. Но, корак који се без пристанка Србије неће нити се може достићи.

Ништа не мења на ствари што те постојеће снаге косовске безбедности имају нека обележја војске као што су оклопни транспортери, хеликоптери и сл., те да могу имати и више од тога, али све док се на међународном нивоу не прихвати да то буде војска посебне државе она то и неће бити. А управо од Србије зависи и зато Србија мора то да одбије, јер тако ставља до знања и свету и себи да би то био још један акт окупатора на отетом делу наше државне територије.

Како Србија у том случају треба да поступи:

1. Да на свим нивоима где се води међународни дијалог: ОУН, СБ, ЕУ, Партнерство за мир, разни регионални скупови итд., Србија мора изразити своје снажно противљење. Не сме се догодити, као што је то био случај са пријемом Косова у МОК када су представници нашег ОК и сви за то одговорни државни органи, остали неми, наводно из алтруистичких спортских мотива како се не би омогућило спортистима да се такмиче. Јер, боже мој, спорт треба одвојити од политике и препустити их спортистима. А пријем Косова у МОК, без претходног пријема у УН, није ништа друго до политичко питање, јер је било много других начина да се спортистима Косова омогуће такмичења али не као представницима самосталне државе. Уосталом, међународне спортске институције у том погледу имају богата искуства. Управо су им то омогућили наши вајни спортски функионери, чија је дужност била да бране државне и националне интересе Србије, а не наводне спортске, а у суштини политичке интересе албанских спортиска на КиМ.

2. Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије. То противљење мора бити тако снажно да се запрети напуштањем бриселских преговора о нормализацији односа Београда и Приштине (а то је само еуфемизам за нормализацију односа Србије и Косова, односно за онај свеобухватни споразум који нам упорно сервирају бројни представници Немачке који нам стижу у походе из дана у дан). Ако је то услов за приступање Србије ЕУ, онда Србија без премишљања мора иступити из тих преговора. Јер, по нашем становишту држава је важнија од чланства у било којој међународној организацији и асоцијацији, па макар се она звала ЕУ.

3. Ако до формирања "Војске Косова" дође, Србија мора бити свесна да би добила једног од заклетих и дуготрајних непријатеља који ће стално тражити начине и могућности да угрозе државне интересе Србије. А након евентуалног формирања војске те могућности би могле бити колосалне. Илустрација ради, на најужем делу државне територије, по оси исток-запад, на правцу Софија-Приштина, Србија је широка свега педесетак километара, а то је мање од дубине замаха једне офанзивне операције корпуса копнене војске. Дакле, на том делу своје територије Србија би била геостратешки толико рањива да би у веома кратком времену могла бити пресечена и одсечени делови југа Србије од остатка Србије на северу.

4. Формирањем "Војске Косова" Србија у свом „меком трбуху“, а то је део Рашке области и подкопаонички део добија потенцијалног непријатеља који би везом са све милитантнијим екстремистима у Новом Пазару и шире, представљао озбиљну сметњу и претњу угрожавању стабилности Србије и њеног суверенитета, чиме би тзв. „зелена трансферзала“ од мита постала сасвим реална чињеница. Стим у вези, Србија би морала много одлучније него што је то до сада радила стабилизовати безбедносно, социјално и политичко стање у Рашкој области и спречити све отвореније, па и дрскије парадирање униформисаних паравојски које Србију нити желе нити јој чине никакво добро.

5. Формирање "Војске Косова" би пројекат „Велика Албанија“ актуелизовало до крајњих граница и довело до готовог извршења, а нелојалност албанског живља на југу Србије према држави чији су држављани, која ни до сада није била бог зна каква, заоштрили до крајности, са могућношћу нових побуна ради издвајања из Србије и припајања Косову.

6. Прихватање формирања "Војске Косова", без обзира на било каква друга уверавања, реметило би какву такву равнотежу у подрегиону, поготову имајући у виду чињеницу да је практично избрисана граница према Албанији. Са сигурношћу се може предвидети да би то био увод у ново гомилање оружја и војне технике на безбедносно нестабилном подручју, као и увод у оружане провокације у зони безбедности. Никакве и ничије гаранције и уверавања да до тога неће доћи не би имале вредност.

Све што је до сада речено императивно наметаће потребу редефинисања стратешке концепције обране и озбиљне промене у стратегијском груписању и оперативном развоју Војске Србије, али то је дуга и далеко озбиљнија прича од ове коју сада и овде можемо испричати.

Да ли је државно руководство свесно свега овога?

Проф. др Радован Радиновић је генерал у пензији и члан Београског форума за свет равноправних