Uradi nešto, to je tvoja dužnost

Ovaj tekst, sa Azrinim pozajmljenim stihom, nema izričitog ni poimeničnog adresata, niti je vapaj zbog unapred izgubljenog izbornog rata. Predstojeći glavni politički obračun na srpskoj sceni – parlamentarni (i predsednički) izbori – nije viđen poraz protivnika vlasti, pogotovo ako se neka od zakazanih pripremnih bitaka – lokalni izbori – dobije. Štivo je upućeno politički svesnoj javnosti, brojnom i šarolikom društvu srpskom: studentima, stranačkoj opoziciji i svim građanima sa stavovima mimo vladajućih – javno aktivnim udruženjima, spontanim glasnim grupama i tihim pojedincima kritičarima; grupacijama nepokrenutih ignoranata ne bi li se nekako razbudili u interesu budućnosti; onima koji znaju koju bi drugu vlast i onima koji to ne znaju, ali su sigurni da ovu neće.

Demokratska Evropa izdaleka gledi i mudro ćuti, stisnuta valjda drugim brigama

Snevani krotitelj obojene revolucije – izvan snova, reč je o studentskoj pobuni za oslobođenje društva iz kandži korupcije – i ujedno neprikosnoveni nam vladar, upalio je zeleno svetlo za „istragu poturica“, odnosno utvrđivanje odgovornosti neposlušnih protestanata (čitaj esenesovski: ustaša, terorista, fašista, plaćenika itd its). Dokazivanje krivice svih onih koji izdaše šefa i partiju – u orvelijanskom novogovoru srpski vođ i vođeni su jednako država pa dok na javi (somna)bulazne o izdaji Srbije intimno misle na sebe. Za njih je, prosto im bilo, partija patrija. Paralelno, jer život ne staje, taj pojedinac nas neprekidno opija sopstvenom veličinom dok rešava svetske i lokalne probleme: ratove, naftu, gas i struju, rakete i puteve, fabrike guma i penzije, nezaboravljajući ni mitrovački univerzitet, onomad gratis obećan. O da li ponovo papagajski ponoviti – sve to dela mimo Ustava. Pored navedenog i još buljuk prećutanog, vođa stiže, da čovek ne poveruje, da predvodi funkcionersku kampanju u varošima (10) koje su pošle put lokalnih izbora (29. III). Ne samo da je nosilac jednoimenih vladinih lista – nevoljno Ustavu jerbo je on izraz jedinstva čitave Srbije, parafraza člana 111 Ustava – već je i najvredniji krstaritelj po fabričkim halama i imanjima uglednih domaćina. A demokratska Evropa izdaleka gledi i mudro ćuti, stisnuta valjda drugim brigama.

Ovako posvećen rad „predsednika svih građana“, i svite mu u uglančanim limuzinama, na običnim izborima u gradićima gde su problemi uvek veći od blagostanja, znači da je stvar ozbiljna. Da ne bi vrag odneo šalu, lokalu se pristupilo kao pokaznoj vežbi i pripremi za državne izbore gde je ulog najveći mogući – opstanak ili smena vlasti. A može se čitati i kao: sloboda ili nesloboda (zatvor).

Nužno je da svi oni koji bi da oteraju Golijata, stanu u isti ugao. I da zategnu.

Jednako kao što su brzi lokalni izbori partijsko uvežbavanje ovih koji imaju sve resurse i novac, to isto moraju biti i za studente, opoziciju i građane. Slika terenske hvalisavosti i medijske negativne kampanje u svojoj destruktivnosti može na opštim izborima biti samo gora, nikako blaža ili pozitivnija. Crpljenje ljudskih i materijalnih resursa biće totalno, i iz budžeta i iz sive zone, a informativna (mentalna) i fizička sveprisutnost i agresija, toliko puta viđena, bar za stepen viša. U takvom ringu David ne sme da se nećka, da se ljuti sam na sebe i na drugare čija je praćka možda manjeg dometa. Nužno je da svi oni koji bi da oteraju Golijata, stanu u isti ugao. I da zategnu.

Ponoviću, ovo nije vapaj, nego hitni, ne i panični, poziv studentima i opoziciji, uz sve one koji uz njih stoje, da se dogovaraju kako znaju i umeju, bez predrasuda i presuda, da se sporazumevaju o predizbornom i izbornom savezništvu, saradnji i ispomoći, a bogme i o postizbornoj koaliciji ako se prilike pokažu povoljnim, pardon pobedničkim. Neka budu i tri liste, ne smeta, samo neka trče ka istom cilju. Ova vlast nije shvatila, niti će ikad, da je poraz na izborima normalna stvar među normalnim ljudima u normalnoj državi (nepotrebno zaključivati argumentum a contrario). Smena sa vlasti – makar što se na tu „stravičnost“ gledalo iz ptičje perspektive, iz tople lože celih petnaest godina – zapravo fizički ne boli. Ali se dešava, na ovaj ili onaj način.

(NSPM)