Razmišljanje o budućim izborima - biti „bot“ ili „korisni idiot“, pitanje je sad!

Pišem ovaj tekst tri meseca i došao je na red za objavljivanje u najgore i najzanimljivije vreme. Podeljen je na dva dela - Neutralni i neopredeljeni birači i Korisni idioti.

1. Neutralni i neopredeljeni birači

Za nama u Srbiji je jedna teška godina. Napeta i neobična. Neobično napeta, jer su sve naše godine napete na jedan običan način. Teško ju je i praktično proživeti i teorijski “svariti”, za one koji praktikuju tu vrstu analize. Teško je misaono pristupiti nečem što je nepoznato i sa čim se do sada niste susreli. Naša stvarnost je trenutno toliko neprozirna i neizvesna, da su bilo kakva predviđanja jako teška. Puno je faktora i parametara koji mogu da prelome i okrenu društvo u drugom pravcu. Pokušaću da naslutim neke buduće stvari i koliko-toliko “osvetlim” neke tekuće fenomene.

U materijalnom smislu, situacija u Srbiji je još uvek solidna - stanje je “redovno”, sistem funkcioniše, ljudi putuju, kafići, hoteli i restorani su puni, grade se neki putevi, nema nestašica hrane, cene osnovnih namirnica su konstantne, plate rastu, evro je i dalje stabilan. Nije dobro, ali nije ni toliko loše, zavisi sa kim pričate. Stariji sugrađani kažu “Dobro je, ne znate vi šta su ratovi, sankcije, inflacija, nestašice hrane i plata za koju možeš da kupiš kutiju šibica.” Ti stariji su oni koji su do sada igrali glavnu ulogu u izbornom procesu, zato što uvek glasaju i više su za održanje postojećeg stanja, nego za promenu. Penzioneri su održali Miloševića na vlasti. Penzioneri danas održavaju Vučića na vlasti. Penzionerima je najlakše manipulisati, ali niko ne govori o tome kako je i mladima lako manipulisati i kako ih je lako zavesti.

Studenti su u životnom, vrednosnom, idejnom i ideološkom smislu “prazna ploča” (tabula rasa), što rađa mnoge potencijalne opasnosti

Studenti su doneli zemljotres, tektonsku promenu u biračko telo i to me plaši isto koliko me raduje. Raduje me jer ih ništa ne obavezuje - žele bolji život, niko ne može da ih uceni i po prvi put su te mlade generacije masovno zainteresovane za politiku - glasaće, i to je ono što je dobro. A plaši me jer slabo poznajem te mlađe generacije. I što ih više upoznajem, sve ih manje poznajem. To su generacije postmoderne, post-istine, tehnološkog determinizma, one nedovoljno poznaju istoriju, niti ih istorijske stvari zanimaju i obavezuju. Njihov svet kreiraju savremene teme - video igre, društvene mreže, putovanja, socijalne i ekonomske teme, teme i sadržaji koji nisu nebitni, ali nisu ni jedini kojima se treba baviti. S tim u vezi, studenti su u životnom, vrednosnom, idejnom i ideološkom smislu “prazna ploča” (tabula rasa), što rađa mnoge potencijalne opasnosti. Srbi su narod istorijskih diskontinuiteta i često su u vremenu prevrata pogrešno birali. Zato moramo biti oprezni, jer je politika u ova vremena preokreta neka vrsta “nepoznate zemlje” (terra incognita). Istorija je nepoznata zemlja. Ono što je danas “visoka” politika, sutra će postati istorija. Drugim rečima, istorija je ono što je nekad bila politika, to je bivša politika. Pored toga što smo učesnici tekuće svakodnevne realnosti, mi smo učesnici istorijskih procesa, koji su proseci dugog trajanja. Kao neko ko želi da učestvuje u visokoj politici (države, ratovi, geopolitika, svetske teme), morate to imati u vidu. Ako nemate, ne očekujte da vam verujem.

Mnogo puta sam pohvalio studentski pokret jer je društvo oslobodio na jedan neverovatan način. To mi daje pravo da ga kritikujem i da postavim neka pitanja - ako nas kroz “nepoznatu zemlju” vodi “prazna ploča”, da ne kažem prazna glava, konsekvence mogu biti pogubne. Ne mogu vas voditi samo socijalne i ekonomske teme, vladavina prava, ekonomski napredak, već morate dati odgovore na sva relevantna pitanja. Miloš Jovanović, lider NDSS-a je već najavio nekakvu nacionalnu opozicionu listu, iz razloga što studenti ne mogu da pokriju deo biračkog tela koji je osetljiv na nacionalna pitanja.

Da se vratim na opis stanja u Srbiji. Čuo sam kako komšija Žika mom ocu Stanimiru kaže sledeće “Pamtiš li ti Dule vreme kad se manje radilo, a bolje živelo?!” I ja koji znam kako su živele njihove generacije, koliko su se mučile i šta su sve proživele, mogu samo da pognem glavu u pod i ćutim.

Kosovska rana i nadstrešnica su iste rane, ali ova druga je više animirala ljude od ove prve

Kakvo je stanje u Srbiji? Ni dobro ni loše. Više loše, nego dobro. Dobro je kad nije bolje - kako bi duhovito rekao moj prijatelj iz Rume. Ispod površine “mira, stabilnosti i razvoja” koju kreiraju bolesni režimski mediji, Srbiju melju afere, korupcija, nerasvetljena ubistva, Briselski nesporazumi, Savamale, lopovluk. Teško je ovo reći, ali mi smo se na to navikli. Tragedije iz 2023. i 2024. godine su šokirale društvo. Takve stvari nemaju veze sa ideologijama i partijama, ti potresi su opšteljudski. Zakucala muka na svačija vrata! Kosovo je daleko, zato nas nisu zaboleli Briselski nesporazumi. Kosovska rana i nadstrešnica su iste rane, ali ova druga je više animirala ljude od ove prve. Zašto je to tako? Nadstrešnica boli jer svi na svojoj koži vide i osećaju njene posledice, što sa slučajem Kosmeta nije tako. Ljudi ne osećaju bol u vezi sa Kosmetom, jer ne vide i ne razumeju tu opasnost po svoj lični život. Nadstrešnicu je lakše osetiti na svojoj koži. Šta ti vredi da imaš nekretnine, novac, društveni status, položaj, moć, ugled, da se boriš za leve ili desne ideološke vrednosti, ako će ti detetu ili unučetu pasti na glavu neka nadstrešnica, gde god da se nalazi. Na tom planu, sve ideološke i političke razlike prestaju da postoje. Vlast je uspela da, na političkom planu, obuzda opozicionu buru i lavinu protesta, otpora, sukoba i nezadovoljstva, ali nije uspela da obuzda ono što se oseća među ljudima - zasićenost, besmisao, mešavinu nezadovoljstva, zbunjenosti, bojazni i apatije. A to je upravo izvor motivacije za glasanje ili bojkotovanje glasanja.

Trenutno je, pored NIS-a, najvažnije pitanje domaće politike kada će se izbori održati i kako opoziciona struktura treba da nastupi na njima (u koliko kolona). Nama sa nekim, kakvim takvim, filozofskim obrazovanjem, u opseg misaone pažnje ulaze i neka druga, ne tako istaknuta, ali ne i nebitna, pitanja. Jedno od njih je i pitanje o korisnim idiotima, koje se izdvojilo među tih nekoliko pozadinskih pitanja. To pitanje je bitno iz razloga što, direktno ili indirektno, targetira sve vrste zbunjenih, neopredeljenih, interesno neobavezanih i neutralnih glasača u narednom periodu. Deluju kao nebitna “družina”, ali takvih ljudi:

(1) nije mali broj,

(2) nisu svi iste vrste - neki su neopredeljeni “po difoltu” (uvek su neopredeljeni), neki su “ideološki” neutralni (nisu ni za “blokadere” ni za “ćacije”), neki su revoltirani dosadašnjim svojim izborom i sl. i

(3) mogu da odluče ishod izbora

Oni vrlo lako mogu biti “tas na vagi” u predstojećoj političkoj utakmici i mogu da pomrse račune partijskih kalkulacija. Faktor iznenađenja i ako glasaju i ako apstiniraju.

Vlast pobeđuje, ali joj pada poverenje. Opozicija jača, ali nije izvesno ko će koliko uzeti i hoće li taj nastup biti dovoljan za 50%+1

Studenti su probudili veliki broj mladih, svoje generacije, za koju se mislilo da je apolitična, a bogami i neke starije i uspavane građane. I to predsednik Vučić vidi. On je veteran, “profesor emeritus” političkih utakmica, političke propagande i političkog marketinga. Nijedna farba ne može da prikrije sve ređe i sede vlasi na njegovoj glavi. Propaganda Informera, Pinka i drugih propagandnih kanala taj trend ne može da ublaži. Procenti u istraživanjima to pokazuju. Rezultati lokalnih izbora održanih u 2025. godini to pokazuju. Vlast pobeđuje, ali joj pada poverenje. Opozicija jača, ali nije izvesno ko će koliko uzeti i hoće li taj nastup biti dovoljan za 50%+1. I zato su (1) način na koji će opozicija izaći na izbore, (2) izlaznost i (3) faktor iznenađenja (korisni idioti, neutralni, neopredeljeni, apstinenti) tri najbitnija faktora/parametra budućih izbora. Sva tri su povezana, ali ću ovde pisati o trećem, odnosno konkretno o fenomenu korisnih idiota. Samo ukratko o druga dva fenomena.

Slepo slušanje i gledanje u božanstvo zvano Studenti je neverovatno i teški krindž, što bi rekla omladina. Jedino što mi ne znamo nijednu dogmu te studentske religije, osim vladavine prava

O kolonama neću detaljisati ovom prilikom, iako to pitanje utiče na izlaznost. Jedna opoziciona kolona bi značila referendumsku izbornu atmosferu i sigurno bi povećala napetost, a time i izlaznost, ali ona nije moguća. Ne malo verovatna, već nemoguća i trebamo uvažiti tu činjenicu, uprkos otporu, željama i afinitetima. Da ne širim priču, odgovorni za takvo stanje su i studenti i opozicioni lideri, ali to mleko je prosuto i nezamislivo mi je da opozicija izađe na sledeće izbore u jednoj koloni. I sada se političari i analitičari ubeđuju na koji način treba izaći na izbore. Zoran Panović, uprkos realnosti koju sam gore izneo, zagovara jednu opozicionu kolonu?! Milo Lompar isto zagovara jednu kolonu, iako zna da to nije realno. Pojedini analitičari (Jovo Bakić, Cvijetin Milivojević, Srđan Škoro) potpuno otpisuju opoziciju i raduju se njenoj propasti, toliko da je to mučno slušati. Slepo slušanje i gledanje u božanstvo zvano Studenti je neverovatno i teški krindž, što bi rekla omladina. Jedino što mi ne znamo nijednu dogmu te studentske religije, osim vladavine prava. Jovo Bakić se svađa sa Jankom Veselinovićem i Đilasa zove “riđa rđa”, Cvijetin Milivojević se sukobljava sa Đilasom, Boško Obradović se raspravlja sa Milošem Jovanovićem. Da ne ulazim u to ko se ograđuje od Studentske liste (reditelj Stevan Filipović) i od koga se ograđuje Studentska lista (Proglas i još neki subjekti). Ne znam šta mi je mučnije da slušam i pratim, prepucavanja na nacionalnoj strani, građansko-opoziciona svađanja i vređanja ili (krindž) neprijatne “presipanje iz šupljeg u prazno” odbrane režima od strane ljudi kakvi su Vladimir Vuletić ili Aleksandar Apostolovski. Za sve njih Nebojša Krstić Krle izgleda kao moralna vertikala, on bar čovek jasno i glasno kaže za koga radi, za šta se zalaže i zbog čega to radi. Sveti Petar ne može da razmrsi i raščivija situaciju u opozicionoj Srbiji. Zbog ovako složene situacije na opozicionojsceni dolazi do kolone apstinenata, neutralnih, neopredeljenih, a tu sam dodao i klasu korisnih idiota, jer o njima pišem u pola ovog teksta.

Izlaznost možda neće biti rekordna, ali će biti visoka. Što je važno za bilo koje izbore, a u trenutnoj polarizaciji srpskog i srbijanskog društva, važno je zbog onog “tasa na vagi” koji može odlučiti ishod izbora. Ako izlaznost ne bude niska, mi korisni idioti ćemo, među ostalim neopredeljeno-neutralnim glasačima, odlučiti ishod izbora. Ako mi ne budemo glasali, takođe ćemo odlučiti ishod izbora.

Ko će privući neutralne građane, neopredeljene građane i korisne idiote da zaokruže njegovu listu? Te kategorije nisu isto, ali se jednim delom preklapaju, to su grupe koje mogu zaokružiti različite opcije, nisu unapred određene kao sigurni glasovi. Koncepti neopredeljenih i neutralnih su relativno jasni, za razliku od koncepta korisnih idiota, pa ću u nastavku pokušati da objasnim taj fenomen.

2. "Korisni idioti"

Korisni idiot je, do sada, bila fraza, sintagma, pojam koji se koristio u svakodnevnom životu i koji je značio da nesvesno služiš nekim interesima i ljudima kojima se protiviš svojim svesnim ponašanjem. Uveren si da se boriš protiv nekoga kome zapravo služiš. Sada je ta reč ušla u politički diskurs, kroz jednu polemiku koja je započela krajem 2024. godine. Konkretno, mislim na tekstove nekoliko istaknutih javnih ličnosti o ovom pitanju - Slobodana Antonića (1), Zorana Ćirjakovića (2), Mila Lompara (3) (4), Dejana Mirovića (5) i Dragana Maršićanina (6) (7).

U dva koraka ću izložiti polemiku i argumente iz tih, relativno slojevitih, tekstova.

1. korak

Slobodan Antonić - Nikome ne treba biti korisni idiot

Zoran Ćirjaković - Svi smo (nečiji) korisni idioti, iako ne na isti način

Milo Lompar - Režimska inteligencija (korisnih idiota) mi kaže da sam korisni idiot

Dejan Mirović - Vučić je Hilov korisni idiot

Dragan Maršićanin - Nema korisnih idiota

2. korak

23.12.2024. Milo Lompar je bio govornik u Lučanima, na tribini grupe opoziciono nastrojenih intelektualaca ProGlas

24.12.2024. Slobodan Antonić na RT Balkan objavljuje kolumnu “Nikome ne biti korisni idiot”

25.12.2024. Zoran Ćirjaković na portalu Večernjih novosti objavljuje tekst “Uloga korisnih idiota u (slučajno)srpskoj obojenoj revoluciji”

Polemika je počela učešćem Mila Lompara na skupu ProGlasa. Usledili su tekstovi Antonića, pa Ćirjakovića, a potom je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić pohvalio ta dva teksta, što je dodatno zakomplikovalo njihovo razumevanje. Iz toga je deo javnosti zaključio da su oni Vučićevi “igrači”, iako obojica tvrde da nisu.

Raditi u korist sopstvene štete, raditi protiv sebe i onoga što tvrdiš da radiš, to znači biti korisni idiot

Slobodan Antonić poziva Mila Lompara da izađe iz logike “vlast mora da ode po svaku cenu, nezavisno od toga ko će da je nasledi”, jer mu je lično političko iskustvo pokazalo da tako može biti korisni idiot, da može raditi u korist onoga čemu se nominalno protivio prilikom svoje političke borbe za promenu vlasti. Raditi u korist sopstvene štete, raditi protiv sebe i onoga što tvrdiš da radiš, to znači biti korisni idiot. Antonić je to naknadno shvatio, osvrćući se na pojedine političke vododelnice u kojima je učestvovao. Svaki naš svesni izbor, podrazumeva jedan stepen neznanja i nesvesnosti, pa profesor Antonić poziva profesora Lompara da razmisli “sa kim tikve sadi” i da se osvesti u tom pogledu. Jer će mu se tikve obiti o glavu!

Ono što razlikuje Antonićev i Ćirjakovićev pristup fenomenu korisnih idiota, jeste to što Ćirjaković smatra da ne možeš izabrati da ne budeš korisni idiot, već da to dolazi mimo tvog svesnog izbora.

“Postao sam svestan da čak i onda kada politički relevantna osoba, sasvim iskreno, može se reći i naivno, javno kritikuje jednu stranu i odbija da postane njen koristan idiot – on samim tim činom javno izraženog odbijanja postaje korisni idiot suprotne strane. Suština je da je reč o društvenoj poziciji koju ne birate sami. U nju vas, jednostavno, odvedu vaši javno izneti stavovi. Činjenica da ste se usudili da mislite onako kako nije poželjno misliti, i da to javno kažete. Pri tome, ono što je stigmatizovano u vezi korisnih idiota nije toliko sam stav, koji ste se odlučili da iznesete, koliko činjenica da ste se usudili da mislite o nečemu o čemu nije dozvoljeno misliti...”

Ova filozofski zanimljiva i kontraverzna pozicija, zapravo kaže da pojedinac može reći “Ja sam protiv tog čoveka, postupka, pozicije, norme i slično”, a da tim svojim stavom protivljenja pomaže to protiv čega se bori. I ona može donekle biti istinita, ali može služiti u propagandne svrhe. Ova pozicija otvara mogućnost da optužite bilo koga da radi ono što tvrdi da ne radi, što može dovesti do zabuna, neprijatnosti, sukoba između polemičara o toj temi.

Pre nego što pređem na Lomparov odgovor i druge autore, moram naglasiti jedan lični utisak. Ono zbog čega mi je pitanje o korisnim idiotima lično važno i zbog čega sebe svrstavam u tu grupu. Iako je to poigravanje sa samim sobom i tim pojmom, jer svesno tvrdiš da si nešto što svesno ne možeš biti (korisni idiot je, po definiciji, nesvestan). Interesantno je da se u toku poslednje godine javio taj refleks da se moraš opredeliti za nekog. Ili si za Vučića ili si za opoziciju. Ili si za blokadere ili si za ćacije. Ne možeš biti između, ne možeš biti neopredeljen i neutralan, jer ako jesi, odmah si sumnjiv i ostrakizovan. Blokaderi misle da si bot vlasti, a ovi iz vlasti da si autošovinista i izdajnik. A niko od njih ne zna da obrazloži svoj stav, već vas jednostavano spakuju u svoju crno-belu sliku političke realnosti. Doživeo sam nešto slično u vreme korone. Ljudi su počeli da zaziru od razgovora sa mnom jer sam odbijao da se vakcinišem. Pri čemu nisam bio ni antivakser, niti sam bio doktor Konj, militantni zagovornik vakcinacije. Nije bitno uopšte šta pričaš i radiš, šta god govorio i radio, ne možeš ne biti deo jednog od ta dva tabora. Čak iako kažeš da nisi ni na jednoj strani, na nekoj si strani, jer ne postoji treća. Doživljavam to i danas. I to je Ćirjakovićeva poenta - nema treće opcije i zato svi, svesno ili nesvesno, rade za neku od dve postojeće i dominantne. Meni je to neprihvatljivo, ali uvažavam napor da se uhvati i izrazi tako suptilna nijansa realnosti.

Kakav je odgovor profesora Lompara na Antonićev tekst? On prihvata Ćirjakovićevu dihotomiju da postoje samo dve opcije u trenutnim političkim okolnostima, ali mu je zaključak nešto drugačiji u odnosu na Ćirjakovića. Postoje samo dva fronta u srpskom društvu trenutno - režim Vučić-Brnabić i građanski protesti koje vodi Studentski pokret. Ili ste za jedne ili ste za druge, ne može se biti između. Svaki iznijansiran pogled na ideološku i političku scenu, po profesoru Lomparu, znak je saradnje sa režimom, makar i one nevoljne i nesvesne (što je zapravo pozicija korisnih idiota). Ako to isto kaže i Ćirjaković, zašto ga profesor Lompar kritikuje? Zato što ima dugogodišnji lični spor sa njim, ideološki, idejni i politički. Zato što Ćirjaković njega zove “nadmeni Bin Njegoš”, a Lompar njega “agent provokator Vučić-Brnabić režima”. To su ljudi obnevideli od svojih ideja, iako se negde prilično slažu u osnovnim dijagnozama srpskog društva. Šta su drugo slučajni Srbi i autošovinizam nego produkti duha samoporicanja?!

Ćirjaković i Lompar Antonića nazivaju korisnim idiotom vlasti, prvi direktno, drugi indirektno. Lompar analizira Antonićevu poziciju preko pojmova komitetske tradicije, klasne podele, logičke greške pars pro toto (stavove jednog dela unutar građanskog bloka neopravdano proširuje na celinu), tvrdeći da je Antonić režimska inteligencija, iako sam Antonić tvrdi da nije deo režima i da je napisao nekoliko knjiga protiv režima. To zapravo znači da je Antonić, prema Lomparu, korisni idiot vlasti, jer svesno kritikuje vlast, iako nesvesno radi na njenom održanju. Ono što Lompar tvrdi indirektno, Ćirjaković je napisao eksplicitno u svom tekstu - “Antonić je svojim tekstom postao korisni idiot vlasti.”

U februaru 2025, Lompar je na svom blogu objavio deo iz svoje knjige Moralistički fragmenti, objavljene 2008. godine, u kojoj je pisao o korisnim idiotima, što svedoči da je ovaj fenomen locirao i obradio davnih dana:

“Upravo ga to čini idiotom: on ne učestvuje u interesu koji promoviše i on je, otud, samo usamljeni pojedinac koji je okružen interesnim mnoštvom. U središtu njegovog položaja je intelektualna inverzija: dok svi oko njega vide samo ono što je trenutno dejstveno, on – kroz to i preko toga – vidi načelo koje tu dejstvenost čini mogućom. On je, dakle, u pravu, ali ne u vremenu u kojem se oglašava. Zato je idiot.”

Nije, dakle, korisni idiot u politici obična naivčina, nego je kako se to u popularnoj kulturi kaže - školovana budala.

Profesor Dejan Mirović je 27. decembra 2024. godine, nekoliko dana nakon Antonića i Ćirjakovića, objavio tekst “Hilov korisni idiot protiv Lompara” u kome tvrdi da je Vučić ideolog i inspirator napada na Lompara i druge nacionalne intelektualce koji podržavaju proteste studenata protiv njegovog izdajničkog režima, da neutralnosti u sukobu između Vučića i studenata nema i ne može je biti i da je neutralnost samo alibi da se ostane na Vučićevoj strani. Takođe, tvrdi kako se Vučić panično boji Lompara jer je polularan među studentima i nacionalistima, te da se skriva iza Antonića i Ćirjakovića. Na kraju, Mirović tvrdi da je Vučić korisni idiot Kristofera Hila jer je za američki račun priznao Kosovu i Srbiju uveo u NATO, a zauzvrat dobio stabilokratiju i mogućnost da apsolutno vlada.

Ne verujem da se predsednik Vučić panično boji profesora Lompara, jer sam profesor Lompar nema političke ambicije, a i nije čovek iz tog sveta politike, nema talenta za tu rabotu. Drugim rečima, nije mu politički takmac, ničim ozbiljnim u političkoj realnosti ga ne ugrožava. Profesor Lompar koristi naučni jezik u svakodnevnom životu, on piše tekstove od 30 stranica, koje “niko živ” ne može da pročita do kraja, a kamoli da razume sve što je u njima rečeno. On o književnosti i kulturi zna mnogo, ali o političkom marketingu i medijskom nastupu gotovo da ne zna ništa. Štaviše, u sadašnjoj konstelaciji snaga, Lompar nesvesno radi posao za Vučića. Uvek predsednik Vučić može da kaže “pa gde ste videli diktatora i autokratu protiv kojeg se danonoćno govori na televizijama.” Vučić je napravio bolestan medijski sistem u kome je njegova propaganda dominantna i u kome je glavna greška svih opozicionara napad na njega lično. Umesto da opozicionari jednoglasno traže principijelne stvari, na primer, hoćemo slobodne medije i ravnopravan tretman, oni Vučića zovu “huljom”, a Đilasa “riđom rđom”. To radi Jovo Bakić, a ne Lompar, ali smisao je jasan. Umesto da televizije rade ono što radi KTV ili TANjUG, gde pokušavaju da suoče ideologe i predstavnike opozicije i vlasti, oni kopaju svoje rovove i prave svoje “informacione balone”. Vlast radi isto, vlada na taj način deceniju i po. Meni je, na primer, prava hrabrost u ovim okolnostima kada Aleksandar Dikić suoči Aleksandra Jovanovića Ćutu i Nebojšu Oberkneževa u emisiji Bez cenzure. To treba da rade mediji.

Imam još dva komentara na tekst profesora Mirovića.

On kaže kako nema neutralnosti između Vučića i studenata, jer su to jedine dve strane u Srbiji, i time se saglašava sa pretpostavkom od koje polaze Lompar i Ćirjaković. Stavljajući se na ovu poziciju, vi radite protiv opozicionih stranaka u Srbiji, jer su se neke stranke (Zeleno levi front, NDSS, SSP) pobunile protiv ucenjivačke pozicije studenata, koji su ih pozvali da bezuslovno podrže Studentsku listu. Svi znamo šta te stranke zastupaju i koliko (ni)su uspele da urade na obaranju režima, ali ne može ih subjekt o kome slabo znamo ucenjivati na ovaj način. Dragan Đilas je eksplicitno više puta rekao da su studenti učinili veliku stvar za društvo, ali da je greška što neće da razgovaraju sa opozicijom i da mu je žao zbog toga.

Nisam siguran koliko je plauzibilna Mirovićeva teza da je Vučić Hilov korisni idiot. To bi podrazumevalo da je Vučić uveren da je u pogledu politike oko Kosmeta činio ispravne korake, da je to što je radio dobro za Srbiju i srpski narod na Kosmetu. Očigledno je da to nije tako, jer Vučić može biti sve, ali ne može biti naivan političar. Nije on potpisivao sporazume u vezi statusa Kosmeta nesvestan šta time radi, a “za Hilov i američki račun”, već je itekako znao šta radi (održava “status kvo” i nudi podelu Kosmeta), radio je za svoj račun, od toga je itekako profitirao, i politički i na svaki drugi način. Tvrditi da je Vučić korisni idiot isto je što i tvrditi da je Milošević bio velikosrpski nacionalista. Na stranu što to nisu tačne kvalifikacije, nego se time skreće pažnja sa stvarnih šteta koje su ta dva čoveka napravila. Profesor Mirović ovde napada Vučića na pogrešan način. Na kraju, zar mnogi ljudi iz građansko-studentske opozicije, sa kojima profesor Lompar sarađuje, nisu bili bliski i naklonjeni istom tom ambasadoru Hilu? Vučić je uspeo da integriše nacionalne i građanske političare i NVO aktiviste u svojoj vlasti. Zar isto to ne pokušavaju da urade studenti? Pokušavaju, jer je legitimno objedinjavati nacionalne i građanske snage.

Istražujući za ovaj tekst, naišao sam na delo italijanskog mislioca i istoričara Karla Cipole Osnovni zakoni ljudske gluposti. Njegov treći (zlatni) zakon ljudske gluposti definiše opozita korisnom idiotu - beskorisnog idiota. Taj zakon glasi “Glupa osoba je osoba koja izaziva gubitke drugom licu ili grupi, sebi ne pribavljajajući nikakvu korist, čak i sama trpi gubitke.” A opet mi svo vreme dok se tekstom bavim kroz glavu prolazi Hegelov koncept lukavstva uma.

Dragan Maršićanin, bivši predsednik Skupštine Republike Srbije, danas član predsedništva NDSS-a, je u svojim tekstovima, od kojih je prvi (Promena vlasti DA, bilo kakva promena NE!) na liniji Antonićevog teksta, a drugi (Nema korisnih idiota) protiv Antonićeve poente, obradio teme izbora i korisnih idiota.

Maršićaninovi tekstovi su vrlo prijemčivi, koncizni i zdravorazumski. Kroz njih provejava blago nezadovoljstvo i breme čoveka stranke, koga više zabrinjava pritisak novoformirane antistranačke opozicione javnosti, nego režimski mediji. Nezadovoljstvo pritiskom studentskog centralnog komiteta (plenuma) i njegovih sledbenika, na kraju teksta prerasta u otvorenu kritiku Studentske liste kao netolerantne, samozaljubljene i isključive.

“Ima šta da se nauči – piše Maršićanin – o mogućim srednjoročnim i dugoročnim posledicama metoda „samo da ovi odu“ iz Francuske revolucije, dolaska nacista na vlast, Arapskog proleća, Oktobarske revolucije, pa na neki način i iz naše 2000-te, a naravno da svaki od navedenih primera ima svoje osobenosti i različitosti. Ne bismo smeli da dopustimo da neke od tih posledica preživljavamo posle željene smene vlasti.”

Slobodan Antonić, u maniru pedantnog hroničara društvenih kretanja i pojava, razrađuje Maršićaninovu tezu o tome da „nije i ne bi smelo da nam bude svejedno ko i šta posle Vučića.“

 Studentski pokret se bori protiv naopakog sistema, ignorišući opoziciju, ali to ne želi otvoreno da kaže

Antonić je, da podsetimo, u svom tekstu, iz ličnog ugla, pisao o razočaranju nakon promena vlasti u Republici Srbiji od 1989. do danas. Na tom tragu je razvio tezu o korisnim idiotima. Naknadno shvatajući da je u nekim od tih promena verovao u mantru „samo da ovi odu“ i bio korisni idiot, sada zagovara oprezniji pristup promeni vlasti. Sećam se jedne kampanje u kojoj je pokret Dosta je bilo imao slogan „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“, gde su ovi SNS, a oni „žuti“. Poenta tog slogana je da su svi dosadašnji režimi isti i da treba menjati sistem. Studentski pokret se bori protiv naopakog sistema, ignorišući opoziciju, ali to ne želi otvoreno da kaže. Profesor Lompar je u jednom podkastu rekao da je opozicija boravkom u Skupštini davala legitimitet odlukama koje je režim donosio (i da zbog toga pritisak na vlast da raspiše izbore nije urodio plodom) i da je ulazak Studentskog pokreta na političko tržište napravio problem i vlasti i opoziciji. Najnovije su vesti da je jedan student u Utisku nedelje rekao da će mandat Studentske liste biti 4 godine i da je profesor Lompar predlagao studentima da se na listi nađu predstavnici opozicije, ali iz akademske sfere.

Da bi se smanjio rizik od loših posledica promene vlasti, potreban je zajednički nastup svih opozicionih subjekata. To, prema Maršićaninu, više nije moguće jer studenti sabotiraju i odbijaju svaki oblik zajedničkog nastupa. I to je, prema mom mišljenju, tačna dijagnoza. Odbili su predlog o ekspertskoj ili prelaznoj Vladi, zakasnili sa zahtevom za održavanje izbora, odbili su predlog za dijalog o koordinaciji nastupa na izborima. Pre nekoliko dana izbacili su zahteve o zakonima o lustraciji i poreklu imovine i obznanili nameru da Studentska lista neće imati ograničen mandat. Jedan tviteraš je studentsko delovanje nazvao „plansko kuvanje žabe u procesu uklanjanja opozicije.“ I koliko god se neko ljutio na opoziciju, njihovo negodovanje je krajnje racionalno i opravdano. Nezgodno je što će oni biti krivi za potencijalni neuspeh opozicionih snaga, jer su oni unapred određeni da budu krivi za sve. Tako su se namestile okolnosti.

„Sasvim je izvesno da tzv. studentska lista sama neće da osvoji većinu i da će biti neophodno formiranje koalicione vlade. A onda će dogovori o politici koju će ta vlada da sprovodi biti daleko mukotrpniji i neizvesniji nego da se kompromisi traže i postignu sada, kada je vreme.“ – konstatuje ispravno Maršićanin, ne postavljajući pitanje šta će se desiti ako Studentska lista osvoji 45% glasova, a opozicione liste padnu ispod cenzusa? Hoće li studenti prihvatiti poraz ili će ući u Skupštinu? I ima u vezi navedene situacije još desetak zanimljivih pitanja.

U drugom tekstu, u kom analizira pojam korisnog idiota, Maršićanin ispravno konstatuje da je kvalifikovanje nekoga da je korisni idiot postalo stvar mode, da više podseća na kensel kulturu diskfalifikacije i izopštavanja, „kojom se zamenjuje nespremnost i/ili nesposobnost vođenja argumentovane rasprave sa neistomišljenikom.“

„Ne prepoznajem korisne idiote među onima koji se, učestalo u poslednje vreme, takvima ocenjuju i javno optužuju. Čini mi se da se tim olakim tvrdnjama da nesvesno služe tuđim interesima oslobađaju opravdanih ozbiljnijih moralnih osuda.“ – tvrdi Maršićanin.

Za razliku od Slobodana Antonića, koji iz teze o bezalternativnoj smeni vlasti po svaku cenu, na bilo koji način, bez obzira ko će doći posle, izvodi tezu o korisnim idiotima iz redova opozicije, Maršićanin iz iste premise dolazi do zaključka da nema korisnih idiota.

“Skorije, pomenuti skandal majstor u pokušaju (Ćirjaković) je Lompara nazvao „korisnim idiotom barjaktara kulture autošovinizma”, a Slobodana Antonića „korisnim idiotom vlasti“. Milo Lompar, povređene sujete, ne ostaje dužan, uzvraća vidljivo ljutito, ali uglađenim jezikom, optužbe se množe i šire, piše o agentima-provokatorima, a Čedomira Antića, Slobodana Antonića, Časlava Koprivicu, Miloša Kovića i Zorana Čvorovića optužuje da su se opredelili za podršku režimu. Ovi opet njemu ne ostaju dužni i to traje, tinja, pa bukne, uključuju se mnogi drugi. Javnost se zabavlja i navija.”

I nakon ove trezvene analize, Maršićanin svoj tekst završava poetski, pesmicom koja se zove Nema korisnih idiota. Ko ne veruje, nek pročita tekst.

Zaključak

Da zaključim, svaki ishod narednih parlamentarnih izbora je moguć, i zadovoljstvo je učestvovati i pratiti takve izbore, prve takve nakon 2012. godine. Suština izbora je neizvesnost, a za sada je izvesno da će ovi izbori biti neizvesni. I to mene kao pasioniranog pratioca politike veoma raduje. Društvo je već dovoljno promenjeno i zrelije, toliko da nijedan ishod izbora neće biti razočaravajući.

Drugo, korisni idioti ne mogu ni oko čega da se dogovore, često ni sami sa sobom ne mogu da se saglase, ali će sigurno da glasaju. Glasao sam na svim izborima od kada imam pravo glasa, izuzev izbora 2020. godine, kada sam svesno izabrao bojkot. Glasaću i sada, ali još uvek ne znam za koga. Možemo mi biti korisni idioti nekome tokom kampanje ili između dva izborna ciklusa, ali ne znači da ćemo za njega glasati. Mnogi od nas to do izbornog dana neće znati, ali to je upravo ono što će izbore učiniti neizvesnim.

* Autor je diplomirani filozof

(1) https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/123536-nikome-ne-biti-korisni-idiot/

(2) https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1443952/uloga-korisnih-idiota-slucajno-srpskoj-obojenoj-revoluciji

(3) https://milolompar.com/rezimska-inteligencija/

(4) https://milolompar.com/korisni-idioti/

(5) http://www.nspm.rs/komentar-dana/hilov-korisni-idiot-protiv-lompara.html

(6) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/promena-vlasti-da-%E2%80%93-bilo-kakva-promena-ne.html

(7) http://www.nspm.rs/komentar-dana/nema-korisnih-idiota.html

(NSPM)