Размишљање о будућим изборима - бити „бот“ или „корисни идиот“, питање је сад!
| Политички живот | |
Размишљање о будућим изборима - бити „бот“ или „корисни идиот“, питање је сад! |
|
| среда, 28. јануар 2026. | |
|
Пишем овај текст три месеца и дошао је на ред за објављивање у најгоре и најзанимљивије време. Подељен је на два дела - Неутрални и неопредељени бирачи и Корисни идиоти. 1. Неутрални и неопредељени бирачи За нама у Србији је једна тешка година. Напета и необична. Необично напета, јер су све наше године напете на један обичан начин. Тешко ју је и практично проживети и теоријски “сварити”, за оне који практикују ту врсту анализе. Тешко је мисаоно приступити нечем што је непознато и са чим се до сада нисте сусрели. Наша стварност је тренутно толико непрозирна и неизвесна, да су било каква предвиђања јако тешка. Пуно је фактора и параметара који могу да преломе и окрену друштво у другом правцу. Покушаћу да наслутим неке будуће ствари и колико-толико “осветлим” неке текуће феномене.
У материјалном смислу, ситуација у Србији је још увек солидна - стање је “редовно”, систем функционише, људи путују, кафићи, хотели и ресторани су пуни, граде се неки путеви, нема несташица хране, цене основних намирница су константне, плате расту, евро је и даље стабилан. Није добро, али није ни толико лоше, зависи са ким причате. Старији суграђани кажу “Добро је, не знате ви шта су ратови, санкције, инфлација, несташице хране и плата за коју можеш да купиш кутију шибица.” Ти старији су они који су до сада играли главну улогу у изборном процесу, зато што увек гласају и више су за одржање постојећег стања, него за промену. Пензионери су одржали Милошевића на власти. Пензионери данас одржавају Вучића на власти. Пензионерима је најлакше манипулисати, али нико не говори о томе како је и младима лако манипулисати и како их је лако завести.
Студенти су донели земљотрес, тектонску промену у бирачко тело и то ме плаши исто колико ме радује. Радује ме јер их ништа не обавезује - желе бољи живот, нико не може да их уцени и по први пут су те младе генерације масовно заинтересоване за политику - гласаће, и то је оно што је добро. А плаши ме јер слабо познајем те млађе генерације. И што их више упознајем, све их мање познајем. То су генерације постмодерне, пост-истине, технолошког детерминизма, оне недовољно познају историју, нити их историјске ствари занимају и обавезују. Њихов свет креирају савремене теме - видео игре, друштвене мреже, путовања, социјалне и економске теме, теме и садржаји који нису небитни, али нису ни једини којима се треба бавити. С тим у вези, студенти су у животном, вредносном, идејном и идеолошком смислу “празна плоча” (tabula rasa), што рађа многе потенцијалне опасности. Срби су народ историјских дисконтинуитета и често су у времену преврата погрешно бирали. Зато морамо бити опрезни, јер је политика у ова времена преокрета нека врста “непознате земље” (terra incognita). Историја је непозната земља. Оно што је данас “висока” политика, сутра ће постати историја. Другим речима, историја је оно што је некад била политика, то је бивша политика. Поред тога што смо учесници текуће свакодневне реалности, ми смо учесници историјских процеса, који су просеци дугог трајања. Као неко ко жели да учествује у високој политици (државе, ратови, геополитика, светске теме), морате то имати у виду. Ако немате, не очекујте да вам верујем. Много пута сам похвалио студентски покрет јер је друштво ослободио на један невероватан начин. То ми даје право да га критикујем и да поставим нека питања - ако нас кроз “непознату земљу” води “празна плоча”, да не кажем празна глава, консеквенце могу бити погубне. Не могу вас водити само социјалне и економске теме, владавина права, економски напредак, већ морате дати одговоре на сва релевантна питања. Милош Јовановић, лидер НДСС-а је већ најавио некакву националну опозициону листу, из разлога што студенти не могу да покрију део бирачког тела који је осетљив на национална питања.
Да се вратим на опис стања у Србији. Чуо сам како комшија Жика мом оцу Станимиру каже следеће “Памтиш ли ти Дуле време кад се мање радило, а боље живело?!” И ја који знам како су живеле њихове генерације, колико су се мучиле и шта су све проживеле, могу само да погнем главу у под и ћутим.
Какво је стање у Србији? Ни добро ни лоше. Више лоше, него добро. Добро је кад није боље - како би духовито рекао мој пријатељ из Руме. Испод површине “мира, стабилности и развоја” коју креирају болесни режимски медији, Србију мељу афере, корупција, нерасветљена убиства, Бриселски неспоразуми, Савамале, лоповлук. Тешко је ово рећи, али ми смо се на то навикли. Трагедије из 2023. и 2024. године су шокирале друштво. Такве ствари немају везе са идеологијама и партијама, ти потреси су општељудски. Закуцала мука на свачија врата! Косово је далеко, зато нас нису заболели Бриселски неспоразуми. Косовска рана и надстрешница су исте ране, али ова друга је више анимирала људе од ове прве. Зашто је то тако? Надстрешница боли јер сви на својој кожи виде и осећају њене последице, што са случајем Космета није тако. Људи не осећају бол у вези са Косметом, јер не виде и не разумеју ту опасност по свој лични живот. Надстрешницу је лакше осетити на својој кожи. Шта ти вреди да имаш некретнине, новац, друштвени статус, положај, моћ, углед, да се бориш за леве или десне идеолошке вредности, ако ће ти детету или унучету пасти на главу нека надстрешница, где год да се налази. На том плану, све идеолошке и политичке разлике престају да постоје. Власт је успела да, на политичком плану, обузда опозициону буру и лавину протеста, отпора, сукоба и незадовољства, али није успела да обузда оно што се осећа међу људима - засићеност, бесмисао, мешавину незадовољства, збуњености, бојазни и апатије. А то је управо извор мотивације за гласање или бојкотовање гласања. Тренутно је, поред НИС-а, најважније питање домаће политике када ће се избори одржати и како опозициона структура треба да наступи на њима (у колико колона). Нама са неким, каквим таквим, филозофским образовањем, у опсег мисаоне пажње улазе и нека друга, не тако истакнута, али не и небитна, питања. Једно од њих је и питање о корисним идиотима, које се издвојило међу тих неколико позадинских питања. То питање је битно из разлога што, директно или индиректно, таргетира све врсте збуњених, неопредељених, интересно необавезаних и неутралних гласача у наредном периоду. Делују као небитна “дружина”, али таквих људи: (1) није мали број, (2) нису сви исте врсте - неки су неопредељени “по дифолту” (увек су неопредељени), неки су “идеолошки” неутрални (нису ни за “блокадере” ни за “ћације”), неки су револтирани досадашњим својим избором и сл. и (3) могу да одлуче исход избора Они врло лако могу бити “тас на ваги” у предстојећој политичкој утакмици и могу да помрсе рачуне партијских калкулација. Фактор изненађења и ако гласају и ако апстинирају.
Студенти су пробудили велики број младих, своје генерације, за коју се мислило да је аполитична, а богами и неке старије и успаване грађане. И то председник Вучић види. Он је ветеран, “професор емеритус” политичких утакмица, политичке пропаганде и политичког маркетинга. Ниједна фарба не може да прикрије све ређе и седе власи на његовој глави. Пропаганда Информера, Пинка и других пропагандних канала тај тренд не може да ублажи. Проценти у истраживањима то показују. Резултати локалних избора одржаних у 2025. години то показују. Власт побеђује, али јој пада поверење. Опозиција јача, али није извесно ко ће колико узети и хоће ли тај наступ бити довољан за 50%+1. И зато су (1) начин на који ће опозиција изаћи на изборе, (2) излазност и (3) фактор изненађења (корисни идиоти, неутрални, неопредељени, апстиненти) три најбитнија фактора/параметра будућих избора. Сва три су повезана, али ћу овде писати о трећем, односно конкретно о феномену корисних идиота. Само укратко о друга два феномена.
О колонама нећу детаљисати овом приликом, иако то питање утиче на излазност. Једна опозициона колона би значила референдумску изборну атмосферу и сигурно би повећала напетост, а тиме и излазност, али она није могућа. Не мало вероватна, већ немогућа и требамо уважити ту чињеницу, упркос отпору, жељама и афинитетима. Да не ширим причу, одговорни за такво стање су и студенти и опозициони лидери, али то млеко је просуто и незамисливо ми је да опозиција изађе на следеће изборе у једној колони. И сада се политичари и аналитичари убеђују на који начин треба изаћи на изборе. Зоран Пановић, упркос реалности коју сам горе изнео, заговара једну опозициону колону?! Мило Ломпар исто заговара једну колону, иако зна да то није реално. Поједини аналитичари (Јово Бакић, Цвијетин Миливојевић, Срђан Шкоро) потпуно отписују опозицију и радују се њеној пропасти, толико да је то мучно слушати. Слепо слушање и гледање у божанство звано Студенти је невероватно и тешки кринџ, што би рекла омладина. Једино што ми не знамо ниједну догму те студентске религије, осим владавине права. Јово Бакић се свађа са Јанком Веселиновићем и Ђиласа зове “риђа рђа”, Цвијетин Миливојевић се сукобљава са Ђиласом, Бошко Обрадовић се расправља са Милошем Јовановићем. Да не улазим у то ко се ограђује од Студентске листе (редитељ Стеван Филиповић) и од кога се ограђује Студентска листа (Проглас и још неки субјекти). Не знам шта ми је мучније да слушам и пратим, препуцавања на националној страни, грађанско-опозициона свађања и вређања или (кринџ) непријатне “пресипање из шупљег у празно” одбране режима од стране људи какви су Владимир Вулетић или Александар Апостоловски. За све њих Небојша Крстић Крле изгледа као морална вертикала, он бар човек јасно и гласно каже за кога ради, за шта се залаже и због чега то ради. Свети Петар не може да размрси и рашчивија ситуацију у опозиционој Србији. Због овако сложене ситуације на опозиционојсцени долази до колоне апстинената, неутралних, неопредељених, а ту сам додао и класу корисних идиота, јер о њима пишем у пола овог текста. Излазност можда неће бити рекордна, али ће бити висока. Што је важно за било које изборе, а у тренутној поларизацији српског и србијанског друштва, важно је због оног “таса на ваги” који може одлучити исход избора. Ако излазност не буде ниска, ми корисни идиоти ћемо, међу осталим неопредељено-неутралним гласачима, одлучити исход избора. Ако ми не будемо гласали, такође ћемо одлучити исход избора. Ко ће привући неутралне грађане, неопредељене грађане и корисне идиоте да заокруже његову листу? Те категорије нису исто, али се једним делом преклапају, то су групе које могу заокружити различите опције, нису унапред одређене као сигурни гласови. Концепти неопредељених и неутралних су релативно јасни, за разлику од концепта корисних идиота, па ћу у наставку покушати да објасним тај феномен.
2. "Корисни идиоти" Корисни идиот је, до сада, била фраза, синтагма, појам који се користио у свакодневном животу и који је значио да несвесно служиш неким интересима и људима којима се противиш својим свесним понашањем. Уверен си да се бориш против некога коме заправо служиш. Сада је та реч ушла у политички дискурс, кроз једну полемику која је започела крајем 2024. године. Конкретно, мислим на текстове неколико истакнутих јавних личности о овом питању - Слободана Антонића (1), Зорана Ћирјаковића (2), Мила Ломпара (3) (4), Дејана Мировића (5) и Драгана Маршићанина (6) (7). У два корака ћу изложити полемику и аргументе из тих, релативно слојевитих, текстова. 1. корак Слободан Антонић - Никоме не треба бити корисни идиот Зоран Ћирјаковић - Сви смо (нечији) корисни идиоти, иако не на исти начин Мило Ломпар - Режимска интелигенција (корисних идиота) ми каже да сам корисни идиот Дејан Мировић - Вучић је Хилов корисни идиот Драган Маршићанин - Нема корисних идиота 2. корак 23.12.2024. Мило Ломпар је био говорник у Лучанима, на трибини групе опозиционо настројених интелектуалаца ПроГлас 24.12.2024. Слободан Антонић на РТ Балкан објављује колумну “Никоме не бити корисни идиот” 25.12.2024. Зоран Ћирјаковић на порталу Вечерњих новости објављује текст “Улога корисних идиота у (случајно)српској обојеној револуцији” Полемика је почела учешћем Мила Ломпара на скупу ПроГласа. Уследили су текстови Антонића, па Ћирјаковића, а потом је председник Републике Србије Александар Вучић похвалио та два текста, што је додатно закомпликовало њихово разумевање. Из тога је део јавности закључио да су они Вучићеви “играчи”, иако обојица тврде да нису.
Оно што разликује Антонићев и Ћирјаковићев приступ феномену корисних идиота, јесте то што Ћирјаковић сматра да не можеш изабрати да не будеш корисни идиот, већ да то долази мимо твог свесног избора. “Постао сам свестан да чак и онда када политички релевантна особа, сасвим искрено, може се рећи и наивно, јавно критикује једну страну и одбија да постане њен користан идиот – он самим тим чином јавно израженог одбијања постаје корисни идиот супротне стране. Суштина је да је реч о друштвеној позицији коју не бирате сами. У њу вас, једноставно, одведу ваши јавно изнети ставови. Чињеница да сте се усудили да мислите онако како није пожељно мислити, и да то јавно кажете. При томе, оно што је стигматизовано у вези корисних идиота није толико сам став, који сте се одлучили да изнесете, колико чињеница да сте се усудили да мислите о нечему о чему није дозвољено мислити...”
Пре него што пређем на Ломпаров одговор и друге ауторе, морам нагласити један лични утисак. Оно због чега ми је питање о корисним идиотима лично важно и због чега себе сврставам у ту групу. Иако је то поигравање са самим собом и тим појмом, јер свесно тврдиш да си нешто што свесно не можеш бити (корисни идиот је, по дефиницији, несвестан). Интересантно је да се у току последње године јавио тај рефлекс да се мораш определити за неког. Или си за Вучића или си за опозицију. Или си за блокадере или си за ћације. Не можеш бити између, не можеш бити неопредељен и неутралан, јер ако јеси, одмах си сумњив и остракизован. Блокадери мисле да си бот власти, а ови из власти да си аутошовиниста и издајник. А нико од њих не зна да образложи свој став, већ вас једноставано спакују у своју црно-белу слику политичке реалности. Доживео сам нешто слично у време короне. Људи су почели да зазиру од разговора са мном јер сам одбијао да се вакцинишем. При чему нисам био ни антиваксер, нити сам био доктор Коњ, милитантни заговорник вакцинације. Није битно уопште шта причаш и радиш, шта год говорио и радио, не можеш не бити део једног од та два табора. Чак иако кажеш да ниси ни на једној страни, на некој си страни, јер не постоји трећа. Доживљавам то и данас. И то је Ћирјаковићева поента - нема треће опције и зато сви, свесно или несвесно, раде за неку од две постојеће и доминантне. Мени је то неприхватљиво, али уважавам напор да се ухвати и изрази тако суптилна нијанса реалности.
Ћирјаковић и Ломпар Антонића називају корисним идиотом власти, први директно, други индиректно. Ломпар анализира Антонићеву позицију преко појмова комитетске традиције, класне поделе, логичке грешке pars pro toto (ставове једног дела унутар грађанског блока неоправдано проширује на целину), тврдећи да је Антонић режимска интелигенција, иако сам Антонић тврди да није део режима и да је написао неколико књига против режима. То заправо значи да је Антонић, према Ломпару, корисни идиот власти, јер свесно критикује власт, иако несвесно ради на њеном одржању. Оно што Ломпар тврди индиректно, Ћирјаковић је написао експлицитно у свом тексту - “Антонић је својим текстом постао корисни идиот власти.” У фебруару 2025, Ломпар је на свом блогу објавио део из своје књиге Моралистички фрагменти, објављене 2008. године, у којој је писао о корисним идиотима, што сведочи да је овај феномен лоцирао и обрадио давних дана: “Управо га то чини идиотом: он не учествује у интересу који промовише и он је, отуд, само усамљени појединац који је окружен интересним мноштвом. У средишту његовог положаја је интелектуална инверзија: док сви око њега виде само оно што је тренутно дејствено, он – кроз то и преко тога – види начело које ту дејственост чини могућом. Он је, дакле, у праву, али не у времену у којем се оглашава. Зато је идиот.” Није, дакле, корисни идиот у политици обична наивчина, него је како се то у популарној култури каже - школована будала.
Не верујем да се председник Вучић панично боји професора Ломпара, јер сам професор Ломпар нема политичке амбиције, а и није човек из тог света политике, нема талента за ту работу. Другим речима, није му политички такмац, ничим озбиљним у политичкој реалности га не угрожава. Професор Ломпар користи научни језик у свакодневном животу, он пише текстове од 30 страница, које “нико жив” не може да прочита до краја, а камоли да разуме све што је у њима речено. Он о књижевности и култури зна много, али о политичком маркетингу и медијском наступу готово да не зна ништа. Штавише, у садашњој констелацији снага, Ломпар несвесно ради посао за Вучића. Увек председник Вучић може да каже “па где сте видели диктатора и аутократу против којег се даноноћно говори на телевизијама.” Вучић је направио болестан медијски систем у коме је његова пропаганда доминантна и у коме је главна грешка свих опозиционара напад на њега лично. Уместо да опозиционари једногласно траже принципијелне ствари, на пример, хоћемо слободне медије и равноправан третман, они Вучића зову “хуљом”, а Ђиласа “риђом рђом”. То ради Јово Бакић, а не Ломпар, али смисао је јасан. Уместо да телевизије раде оно што ради КТВ или ТАЊУГ, где покушавају да суоче идеологе и представнике опозиције и власти, они копају своје ровове и праве своје “информационе балоне”. Власт ради исто, влада на тај начин деценију и по. Мени је, на пример, права храброст у овим околностима када Александар Дикић суочи Александра Јовановића Ћуту и Небојшу Оберкнежева у емисији Без цензуре. То треба да раде медији. Имам још два коментара на текст професора Мировића. Он каже како нема неутралности између Вучића и студената, јер су то једине две стране у Србији, и тиме се саглашава са претпоставком од које полазе Ломпар и Ћирјаковић. Стављајући се на ову позицију, ви радите против опозиционих странака у Србији, јер су се неке странке (Зелено леви фронт, НДСС, ССП) побуниле против уцењивачке позиције студената, који су их позвали да безусловно подрже Студентску листу. Сви знамо шта те странке заступају и колико (ни)су успеле да ураде на обарању режима, али не може их субјект о коме слабо знамо уцењивати на овај начин. Драган Ђилас је експлицитно више пута рекао да су студенти учинили велику ствар за друштво, али да је грешка што неће да разговарају са опозицијом и да му је жао због тога. Нисам сигуран колико је плаузибилна Мировићева теза да је Вучић Хилов корисни идиот. То би подразумевало да је Вучић уверен да је у погледу политике око Космета чинио исправне кораке, да је то што је радио добро за Србију и српски народ на Космету. Очигледно је да то није тако, јер Вучић може бити све, али не може бити наиван политичар. Није он потписивао споразуме у вези статуса Космета несвестан шта тиме ради, а “за Хилов и амерички рачун”, већ је итекако знао шта ради (одржава “статус кво” и нуди поделу Космета), радио је за свој рачун, од тога је итекако профитирао, и политички и на сваки други начин. Тврдити да је Вучић корисни идиот исто је што и тврдити да је Милошевић био великосрпски националиста. На страну што то нису тачне квалификације, него се тиме скреће пажња са стварних штета које су та два човека направила. Професор Мировић овде напада Вучића на погрешан начин. На крају, зар многи људи из грађанско-студентске опозиције, са којима професор Ломпар сарађује, нису били блиски и наклоњени истом том амбасадору Хилу? Вучић је успео да интегрише националне и грађанске политичаре и НВО активисте у својој власти. Зар исто то не покушавају да ураде студенти? Покушавају, јер је легитимно обједињавати националне и грађанске снаге. Истражујући за овај текст, наишао сам на дело италијанског мислиоца и историчара Карла Циполе Основни закони људске глупости. Његов трећи (златни) закон људске глупости дефинише опозита корисном идиоту - бескорисног идиота. Тај закон гласи “Глупа особа је особа која изазива губитке другом лицу или групи, себи не прибављајајући никакву корист, чак и сама трпи губитке.” А опет ми сво време док се текстом бавим кроз главу пролази Хегелов концепт лукавства ума.
Маршићанинови текстови су врло пријемчиви, концизни и здраворазумски. Кроз њих провејава благо незадовољство и бреме човека странке, кога више забрињава притисак новоформиране антистраначке опозиционе јавности, него режимски медији. Незадовољство притиском студентског централног комитета (пленума) и његових следбеника, на крају текста прераста у отворену критику Студентске листе као нетолерантне, самозаљубљене и искључиве. “Има шта да се научи – пише Маршићанин – о могућим средњорочним и дугорочним последицама метода „само да ови оду“ из Француске револуције, доласка нациста на власт, Арапског пролећа, Октобарске револуције, па на неки начин и из наше 2000-те, а наравно да сваки од наведених примера има своје особености и различитости. Не бисмо смели да допустимо да неке од тих последица преживљавамо после жељене смене власти.” Слободан Антонић, у маниру педантног хроничара друштвених кретања и појава, разрађује Маршићанинову тезу о томе да „није и не би смело да нам буде свеједно ко и шта после Вучића.“
Антонић је, да подсетимо, у свом тексту, из личног угла, писао о разочарању након промена власти у Републици Србији од 1989. до данас. На том трагу је развио тезу о корисним идиотима. Накнадно схватајући да је у неким од тих промена веровао у мантру „само да ови оду“ и био корисни идиот, сада заговара опрезнији приступ промени власти. Сећам се једне кампање у којој је покрет Доста је било имао слоган „Да ови оду, а да се они не врате“, где су ови СНС, а они „жути“. Поента тог слогана је да су сви досадашњи режими исти и да треба мењати систем. Студентски покрет се бори против наопаког система, игноришући опозицију, али то не жели отворено да каже. Професор Ломпар је у једном подкасту рекао да је опозиција боравком у Скупштини давала легитимитет одлукама које је режим доносио (и да због тога притисак на власт да распише изборе није уродио плодом) и да је улазак Студентског покрета на политичко тржиште направио проблем и власти и опозицији. Најновије су вести да је један студент у Утиску недеље рекао да ће мандат Студентске листе бити 4 године и да је професор Ломпар предлагао студентима да се на листи нађу представници опозиције, али из академске сфере. Да би се смањио ризик од лоших последица промене власти, потребан је заједнички наступ свих опозиционих субјеката. То, према Маршићанину, више није могуће јер студенти саботирају и одбијају сваки облик заједничког наступа. И то је, према мом мишљењу, тачна дијагноза. Одбили су предлог о експертској или прелазној Влади, закаснили са захтевом за одржавање избора, одбили су предлог за дијалог о координацији наступа на изборима. Пре неколико дана избацили су захтеве о законима о лустрацији и пореклу имовине и обзнанили намеру да Студентска листа неће имати ограничен мандат. Један твитераш је студентско деловање назвао „планско кување жабе у процесу уклањања опозиције.“ И колико год се неко љутио на опозицију, њихово негодовање је крајње рационално и оправдано. Незгодно је што ће они бити криви за потенцијални неуспех опозиционих снага, јер су они унапред одређени да буду криви за све. Тако су се наместиле околности. „Сасвим је извесно да тзв. студентска листа сама неће да освоји већину и да ће бити неопходно формирање коалиционе владе. А онда ће договори о политици коју ће та влада да спроводи бити далеко мукотрпнији и неизвеснији него да се компромиси траже и постигну сада, када је време.“ – констатује исправно Маршићанин, не постављајући питање шта ће се десити ако Студентска листа освоји 45% гласова, а опозиционе листе падну испод цензуса? Хоће ли студенти прихватити пораз или ће ући у Скупштину? И има у вези наведене ситуације још десетак занимљивих питања. У другом тексту, у ком анализира појам корисног идиота, Маршићанин исправно констатује да је квалификовање некога да је корисни идиот постало ствар моде, да више подсећа на кенсел културу дискфалификације и изопштавања, „којом се замењује неспремност и/или неспособност вођења аргументоване расправе са неистомишљеником.“ „Не препознајем корисне идиоте међу онима који се, учестало у последње време, таквима оцењују и јавно оптужују. Чини ми се да се тим олаким тврдњама да несвесно служе туђим интересима ослобађају оправданих озбиљнијих моралних осуда.“ – тврди Маршићанин. За разлику од Слободана Антонића, који из тезе о безалтернативној смени власти по сваку цену, на било који начин, без обзира ко ће доћи после, изводи тезу о корисним идиотима из редова опозиције, Маршићанин из исте премисе долази до закључка да нема корисних идиота. “Скорије, поменути скандал мајстор у покушају (Ћирјаковић) је Ломпара назвао „корисним идиотом барјактара културе аутошовинизма”, а Слободана Антонића „корисним идиотом власти“. Мило Ломпар, повређене сујете, не остаје дужан, узвраћа видљиво љутито, али углађеним језиком, оптужбе се множе и шире, пише о агентима-провокаторима, а Чедомира Антића, Слободана Антонића, Часлава Копривицу, Милоша Ковића и Зорана Чворовића оптужује да су се определили за подршку режиму. Ови опет њему не остају дужни и то траје, тиња, па букне, укључују се многи други. Јавност се забавља и навија.” И након ове трезвене анализе, Маршићанин свој текст завршава поетски, песмицом која се зове Нема корисних идиота. Ко не верује, нек прочита текст.
Закључак Да закључим, сваки исход наредних парламентарних избора је могућ, и задовољство је учествовати и пратити такве изборе, прве такве након 2012. године. Суштина избора је неизвесност, а за сада је извесно да ће ови избори бити неизвесни. И то мене као пасионираног пратиоца политике веома радује. Друштво је већ довољно промењено и зрелије, толико да ниједан исход избора неће бити разочаравајући. Друго, корисни идиоти не могу ни око чега да се договоре, често ни сами са собом не могу да се сагласе, али ће сигурно да гласају. Гласао сам на свим изборима од када имам право гласа, изузев избора 2020. године, када сам свесно изабрао бојкот. Гласаћу и сада, али још увек не знам за кога. Можемо ми бити корисни идиоти некоме током кампање или између два изборна циклуса, али не значи да ћемо за њега гласати. Многи од нас то до изборног дана неће знати, али то је управо оно што ће изборе учинити неизвесним. * Аутор је дипломирани филозоф (1) https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/123536-nikome-ne-biti-korisni-idiot/ (3) https://milolompar.com/rezimska-inteligencija/ (4) https://milolompar.com/korisni-idioti/ (5) http://www.nspm.rs/komentar-dana/hilov-korisni-idiot-protiv-lompara.html (6) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/promena-vlasti-da-%E2%80%93-bilo-kakva-promena-ne.html (7) http://www.nspm.rs/komentar-dana/nema-korisnih-idiota.html (НСПМ) |
Слободан Антонић позива Мила Ломпара да изађе из логике “власт мора да оде по сваку цену, независно од тога ко ће да је наследи”, јер му је лично политичко искуство показало да тако може бити корисни идиот, да може радити у корист онога чему се номинално противио приликом своје политичке борбе за промену власти. Радити у корист сопствене штете, радити против себе и онога што тврдиш да радиш, то значи бити корисни идиот. Антонић је то накнадно схватио, осврћући се на поједине политичке вододелнице у којима је учествовао. Сваки наш свесни избор, подразумева један степен незнања и несвесности, па професор Антонић позива професора Ломпара да размисли “са ким тикве сади” и да се освести у том погледу. Јер ће му се тикве обити о главу!
Ова филозофски занимљива и контраверзна позиција, заправо каже да појединац може рећи “Ја сам против тог човека, поступка, позиције, норме и слично”, а да тим својим ставом противљења помаже то против чега се бори. И она може донекле бити истинита, али може служити у пропагандне сврхе. Ова позиција отвара могућност да оптужите било кога да ради оно што тврди да не ради, што може довести до забуна, непријатности, сукоба између полемичара о тој теми.
Какав је одговор професора Ломпара на Антонићев текст? Он прихвата Ћирјаковићеву дихотомију да постоје само две опције у тренутним политичким околностима, али му је закључак нешто другачији у односу на Ћирјаковића. Постоје само два фронта у српском друштву тренутно - режим Вучић-Брнабић и грађански протести које води Студентски покрет. Или сте за једне или сте за друге, не може се бити између. Сваки изнијансиран поглед на идеолошку и политичку сцену, по професору Ломпару, знак је сарадње са режимом, макар и оне невољне и несвесне (што је заправо позиција корисних идиота). Ако то исто каже и Ћирјаковић, зашто га професор Ломпар критикује? Зато што има дугогодишњи лични спор са њим, идеолошки, идејни и политички. Зато што Ћирјаковић њега зове “надмени Бин Његош”, а Ломпар њега “агент провокатор Вучић-Брнабић режима”. То су људи обневидели од својих идеја, иако се негде прилично слажу у основним дијагнозама српског друштва. Шта су друго случајни Срби и аутошовинизам него продукти духа самопорицања?!
Професор Дејан Мировић је 27. децембра 2024. године, неколико дана након Антонића и Ћирјаковића, објавио текст “Хилов корисни идиот против Ломпара” у коме тврди да је Вучић идеолог и инспиратор напада на Ломпара и друге националне интелектуалце који подржавају протесте студената против његовог издајничког режима, да неутралности у сукобу између Вучића и студената нема и не може је бити и да је неутралност само алиби да се остане на Вучићевој страни. Такође, тврди како се Вучић панично боји Ломпара јер је полуларан међу студентима и националистима, те да се скрива иза Антонића и Ћирјаковића. На крају, Мировић тврди да је Вучић корисни идиот Кристофера Хила јер је за амерички рачун признао Косову и Србију увео у НАТО, а заузврат добио стабилократију и могућност да апсолутно влада.
Драган Маршићанин, бивши председник Скупштине Републике Србије, данас члан председништва НДСС-а, је у својим текстовима, од којих је први (Промена власти ДА, било каква промена НЕ!) на линији Антонићевог текста, а други (Нема корисних идиота) против Антонићеве поенте, обрадио теме избора и корисних идиота.