Petnaesti septembar u Srbalja – praznik svega što nemamo - ni jedinstva, ni slobode, ni nacionalne zastave

Otkako je 2020. godine neformalno unesen u kalendar, bilo je mnogo reči kritike na račun novopečenog "Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave". I sve kritike su bile opravdane, budući da sam naziv ovog praznika svedoči o tome da nema nikakve stvarne veze sa srpskim prazničnim tradicijama, već predstavlja bezdušni komitetski simulakrum u koji su zgurani svi neuralgični pojmovi srpske javne scene, a zatim vezani za datum koji nema nikakav mobilizacioni potencijal.

U pitanju je bio klasični primer jalovog fasadnog nacionalizma, jedinog dozvoljenog u Srbiji praktično od okupacije '41, što, ruku na srce, takođe predstavlja nekakvu tradiciju.

Praznik lukavstva Uma

Pa opet, sama činjenica da se ovaj praznik (neformalno, kako drugačije?) obeležava u dve od tri srpske države, da se tim povodom u Srbiji organizuje najveća vojna parada bez prisustva Vladimira Putina u ovom veku, pa samim tim i da služi kao privremeni prevoj za sve otvorene rane nacionalne politike, čini ovaj praznik svojevrsnim lukavstvom Uma koje omogućava sputanom i prezrenom Srpstvu da se projavi među okupiranim i zavađenim Srbljima i malo zalepeta potkresanim krilima.

Prvo, praznik, kako se ispostavlja, nikada nije zvanično usvojen i nema ga na spisku zvaničnih državnih praznika, pa samim tim služi kao simbol aktuelne vlasti, što je, bez sumnje, mnogo bolje nego da se za jednu partiju vezuju stvarni nacionalni praznici poput Vidovdana ili Sretenja.

Drugo, kukavni fasadni nacionalizam, modeliran po uzoru na kolonijalne nacionalizme zemalja po komšiluku, služi kao okidač za stvarni srpski nacionalizam, koji se, hteo-ne-hteo, tog 15. septembra probudi iz dogmatskog dremeža i počne da grmi o tome kako bi nacionalno šenlučenje trebalo da izgleda.

Treće, ovaj pojmovno prazni nepraznik svačega (pa samim tim ničega) služi upravo da ukaže na prazno mesto najvećeg srpskog nacionalnog praznika – Vidovdana – i podseti nas sve da kao društvo i država nismo dorasli tome da njega obeležavamo sa vojnim paradama i nacionalnim zastavama, što bi, razume se, bilo dočekano sa užasom kod svih naših stranih partnera i evropskih staratelja, o srbofo(b)nom komšiluku da ne govorimo.

Ali na samom kraju imamo najveće i najvažnije lukavstvo Uma: u pitanju uopšte i nije praznik nečega što imamo i što treba da čuvamo, već onoga što nam treba, što nam je oteto i uskraćeno, i za šta se tek moramo izboriti, kao i za slobodu da praznujemo Vidovdan kada hoćemo i kako hoćemo.

Reč je, naravno, o tri stvari koje su nam nominalno date, ali koje su nam u praksi zabranjene manipulacijama, političkim nasiljem, a neretko i otvorenim pretnjama – o srpskom jedinstvu, o slobodi za Srbe sve i svuda, i o srpskoj nacionalnoj zastavi.

O srpskom i građanskom jedinstvu

"Jedinstvo" je reč koja je tokom prethodne godine revolucionarnih gibanja i političkih trvenja često iskrsavala u javnom diskursu, uvek kao klasični quaternio terminorum.

Dok su se opozicija i pobunjeni narod pozivali na "jedinstvo" dok su (anonimno i po društvenim mrežama) maltretirali i šikanirali svakoga ko nije spreman da se priključi njihovim političkim performansima ("ko ne skače, taj je…" znate već), za kompradorsku elitu "jedinstvo" je bio poziv na pokornost diktatima otuđene vrhuške pred fantomskim pretnjama zlonamernih komšija i perfidnih nevladinih organizacija koje, valjda, žele da uspore Srbiju na njenom evropskom putu i da ugroze njenu saradnju sa strateškim partnerima sa Zapada.

I dok su se obe strane paradoksalno zalagale za istu stvar – građansko jedinstvo na bezalternativnom putu izgradnje Pravne Države™ u skladu sa evropskim standardima, sugestijama delegacije MMF, preporukama Kvinte i odlukama Venecijanske komisije, istovremeno su, svaka na svoj način i iz svojih sebičnih dnevnopolitičkih interesa, potkopavale nacionalno jedinstvo srpskog naroda.

Dok je opozicija histerisala oko podrške koju srpski režim dobija od naših sunarodnika u Republici Srpskoj i Crnoj Gori (kao da pitanje vlasti u Beogradu nije egzistencijalno pitanje za te ljude), vlast je svesno podsticala i podbadala inače marginalne lokalne autošoviniste i srbofobe, reciklirajući njihove ideje samo kako bi mogla da "brani Srbiju od njih".

Efekti su razorni – pored povampirenja vojvođanerskog mitelojropskog kriptoustaštva i srbofobnog bošnjačkog nacionalizma koje vrlo realno na svojim leđima osećaju konzervativni Srbi u Novom Sadu i Novom Pazaru, unutar granica neprežaljenog Smederevskog sandžaka budi se himerično čudovište "srbijanskog nacionalizma", koji se prema svojim sunarodnicima iz drugih srpskih krajeva odnosi sa identičnim prezirom sa kojim se Montenegrini, Bošnjaci i Hrvati odnose prema – Srbima.

To što privremene vlasti u Prištini koriste gužvu da uz punu podršku naših zapadnih partnera pojačaju institucionalni teror protiv lokalnih srpskih zajednica na KiM je odvojena tema, ali je svakako ovom prilikom ne treba zaboraviti. Kao što ne treba ignorisati naše sunarodnike koji izrazom "Šiptari" uredno nazivaju kosovske Srbe, ali jauču do nebesa ako se neko usudi da taj isti etnonim primeni na narod kome pripada.

O Slobodi i "slobodama"

"Sloboda" je još jedna reč koja ovih dana grmi sa svih strana, značeći potpuno različite stvari sa dve strane barikade. Pobunjeni narod zahteva od države da joj garantuje čitav niz "građanskih prava i sloboda", uključujući, naravno, medijske slobode, slobodu izbora, slobodu govora, slobodu okupljanja i slobodu političkog protesta, dok istovremeno ograničavaju slobodu kretanja i slobodu govora svojim sugrađanima koji se sa njima ne slažu i zahtevaju da se pravo izbora oduzme svima koji ga ne koriste "kako treba", proglašavajući sve svoje kritičare za režimske kerbere i izlažući ih verbalnom linču.

Sa druge strane, režimlijama su puna usta odbrane srpske slobode od spoljnih neprijatelja koji su se urotili da rasture našu državu i podvrnu naš narod novom ciklusu stradanja i progona (osim kad su u službenoj poseti Beogradu, protokol je protokol), dok istovremeno teatralno pokazuju brigu za građane koji su podvrgnuti "teroru blokadera" koji se, uz izuzetak nekoliko pokaznih vežbi, uglavnom sprovodi uz dozvolu i toleranciju državnih organa.

Pritom i jedna i druga strana pažljivo biraju svoje mete, udarajući na nemoćne i beznačajne, a ignorišući bukvalne slonove u sobi koji bi trebalo da budu njihovi stvarni neprijatelji. Pobunjeni demonstranti se istresaju na svojim sugrađanima koji nemaju luksuz da ne odu na posao u radno vreme, da ne odvedu decu u školu, ili da izgube godinu na fakultetu, dok ignorišu udarne pesnice režima u privatnom sektoru (sve zaštićene privatnim obezbeđenjem koje se kudikamo manje suzdržava od srpske policije), kao što se prave ludi pred njihovim sponzorima u stranim ambasadama i kolonijalnim institucijama iz Berlina, Brisela i Vašingtona.

Režim zastrašuje narod opasnošću od žeton-NVO i njihovih medija (uredno rade u Srbiji sve ove godine), neodređenih Bošnjaka i još neodređenijih Hrvata, dok nam konkretni Albanci na Kosovu izbacuju konkretne Srbe iz svojih stanova i institucija, na naše oči brišući tragove milenijumskog prisustva srpskog naroda na svojoj svetoj zemlji, a sve to pod pokroviteljstvom konkretnih zapadnih država i konkretnih međunarodnih organizacija kojima se ritualno zaklinje na vernost.

O srpskoj zastavi

Ova tužna situacija može se veoma lepo zahvatiti i na neuralgičnom pitanju "nacionalne zastave", za koju nije najjasnije šta tačno označava. U Republici Srbiji postoje "državna Zastava", usvojena 2004. godine bez ikakvog protivljenja EU i NATO i sasvim slučajno sa grbom pretkumanovske Srbije, kao i "narodna zastava" – tradicionalna srpska trobojka, slučajno potamnjena te iste 2004. godine da ne bi previše ličila na zastavu Rusije, ali pre svega da bi se naglasila razlika u odnosu na tradicionalnu zastavu Crne Gore.

Republika Srpska ima za zastavu tu istu tradicionalnu trobojku koja se aktivno suzbija za račun upotrebe nakaradne i tragikomične zastave sa "amblemom Republike Srpske", nametnutim od strane onih istih stranaca protiv čije se tiranske samovolje nominalno borimo sve ove godine. Najzad, srpska narodna trobojka u Crnoj Gori je posvetljena do famozne "plavetne" boje kako bi upadljivo odudarala od pansrpskog trikolora, ali se i takva među lokalnim Srbima suzbija za račun "zastave kralja Nikole", o montenegrinskom "alaj-barjaku" da i ne govorimo.

Drugim rečima, uvodeći (neformalno i bez zakonskog pokrića) svesrpski Dan nacionalne zastave, predstavnici Srba svih i svuda nisu čak bili u stanju da se dogovore o tome o kojoj konkretno zastavi je reč, niti je iko načinio napor da odredi u kom smislu mi tu govorimo o srpskoj naciji – da li o "Srbiji i njenoj dijaspori", što je manipulacija koja se vrlo često potkrada u javni diskurs, da li o "tri srpske zemlje i srpskom narodu, gde god da živi" (što zbog sabotaže u Podgorici i Sarajevu, pa i u Beogradu, nije nikako moguće institucionalizovati), ili o "svim Srbima i onima koji se tako osećaju", mitskom "celom Srpstvu koje slavi Svetog Savu".

Ovo simboličko ludilo vidimo i na aktuelnim protestima, gde država stidljivo ističe narodnu zastavu kao znak da ona ipak brani nacionalne interese koji izlaze izvan avnojevskih granica Republike Srbije, a narod preferira državnu zastavu sa pretkumanovskim grbom kao znak da se oni prvenstveno bore protiv uzurpacije države od strane režima.

Znamo šta i kako, ali ne smemo

Ako se malo odmaknemo od haosa u kome se nalazi srpsko javno mnjenje u Srbiji i šire, teško je oteti se utisku da himerični i komitetski Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave "nije praznik kakav zaslužujemo, ali jeste praznik kakav nam je trenutno potreban". Da ni država ni narod nisu u stanju da propisno obeleže Vidovdan mogli smo lepo videti ove godine, kada je sasvim rutinski i prilično pitomi akademski govor profesora Mila Lompara (kao svojevrsna desničarska verzija samoupravljačko-birokratskog Gazimestanskog govora Slobodana Miloševića od pre 36 godina) izazvao pandemonijum među kompradorskom elitom na obe strane barikade, kao i zabrinute natpise u uglednim evropskim i svetskim medijima.

U svemu tome nema ničeg neobičnog.

Srpski narod je, nažalost, jedini opasan i subverzivan narod na Balkanu iz perspektive Vašingtonskog konsenzusa i ocvale američke hegemonije, i zato se ulažu ogromna sredstva i napori da se Srbima relativizuju, obesmisle i potkopaju i jedinstvo, i sloboda, i nacionalni simboli.

I mada svi pričaju o nekakvim "stranim parama" koje se ulažu u opstanak, kako vlasti, tako i opozicije, tužna je istina da najveći deo tog novca dolazi iz srpskog državnog budžeta i da se kanališe kroz kulturnu, obrazovnu i medijsku politiku u skladu sa zakonima koji se pišu u Berlinu, Briselu i Vašingtonu. Da je celina srpskog naroda ugrožena i spolja i iznutra, nema nikakve sumnje. Kao što nema nikakve sumnje da na obe strane barikada stoje sluge istih gazda, čiji je zadatak da srpski narod neprekidno bude međusobno zavađen i posvađan, zapetljan u večnom klinču dnevnopolitičke borbe kojoj je dozvoljeno da se bavi svime, osim ciljevima tako užasnim, da ih nijedan perspektivan političar u srpskim zemljama ne sme glasno izgovoriti: oslobođenje, ujedinjenje i povratak srpske vojske i države na Kosovo.

Dokle god niko na srpskoj političkoj sceni nije dorastao toj velikoj borbi za jedinstvenu i nezavisnu srpsku državu, suverenu srpsku politiku i zbacivanje briselskih (i haških) okova, dokle god nas Prizren čeka "uvek dogodine", a Srbija ostaje čvrsto na svom evropskom putu, nismo dorasli ni tome da praznujemo Vidovdan. Dan jedinstva, slobode i zastave nam je prava mera. I to treba shvatiti bez cinizma i resantimana. Srpstvo uvek nađe svoj put, a malo srbovanja je bolje od nimalo. Neka se vojska proveze ulicama Beograda, podsetiće nas sve za šta nam treba vojska i gde bi trebalo da je šaljemo. Neka se maše zastavama avnojevskih republika i bosansko-hercegovačkih entiteta, podsetiće nas sve na zastave Srba svih i svuda. I neka se slave krivi praznici, podsetiće nas sve na prave praznike koje ne slavimo. Jer Vidovdan je svake godine i svako pokoljenje Srba dobije svoju priliku da izađe pred Lazara i Miloša.

Mi smo, na kraju dana, ipak deo jedne hrišćanske civilizacije, što znači da nas gresi otaca moralno ne obavezuju – dokle god ih ne ponavljamo.

(RT)