Od izbora do izbora - EU ili Kosovo

U kontekstu političkog kretanja Srbije od poslednjih izbora (pravac isti, ubrzanje veće), platforme za KiM predsednika Nikolića i rezolucije Skupštine Srbije, susreta (na nivou predsednika) Nikolića i Jahjage, kao i toka pregovora (na nivou premijera) između Dačića i Tačija, analiza rezultata najvažnijeg potresa na srpskoj političkoj pozornici od izbora 2008. godine (stvaranje SNS) projektuje vrlo zanimljivu sliku onoga što nam se upravo događa – i to nikako slučajno.

U septembru 2008. raspala se Srpska radikalna stranka, a Srpska napredna stranka je zvanično registrovana u oktobru 2008. godine i ubrzo je, po svemu sudeći, postala stranka za koju EU nema alternativu.

Samo letimičan pogled na uporednu tabelu sadašnjeg (2012-) i prošlog (2008-2012) saziva Skupštine Srbije dovoljan je da se uvidi da je raspad SRS i stvaranje SNS (bez obzira na to da li su i koji domaći ili strani činioci u to umešali svoje prste) doveo do marginalizacije, a na prošlim izborima i definitivnog uklanjanja SRS iz Skupštine.

Nije zahvalno, niti profesionalno praviti tako oštru podelu među strankama oko pitanja EU i/ili KiM, jer je teško sve stranke koje se zalažu za ulazak Srbije u EU obeležiti kao one koje će to uraditi i po cenu priznavanja nezavisnosti KiM. Ipak, imajući u vidu da su najuticajnije zemlje EU dugo radile (ne samo uz pomoć bombi) na nezavisnosti južne srpske pokrajine, da su je priznale i da je sve vreme promovišu, kao i da nezvanično, ali u poslednje vreme i sve otvorenije, preko pojedinih svojih predstavnika ukazuju na neminovnost priznavanja nezavisnog Kosova koja čeka Srbiju na pragu (ako ne i ranije) EU, može se pretpostaviti da je upravo priznavanje uslov svih uslova.

Najvažnije je, ipak, da se za SRS i DSS u prethodnom sazivu Skupštine, kao i za DSS u sadašnjem sazivu s velikom sigurnošću može pretpostaviti da bi se u Skupštini suprotstavile svakom pokušaju tretiranja KiM od strane zvaničnog Beograda kao nezavisnog, a kamoli priznavanja.

Zato i možemo reći da su stranke iz opcije „EU ima alternativu“ u sazivu iz 2008. godine imale 108 poslanika, a stranke iz opcije „EU nema alternativu“ samo 142. Ali, zašto kažemo „samo 142?“

Stvaranje SNS dovelo je do toga da u sazivu Skupštine iz 2012. godine opcija „EU ima alternativu“ ostane sa samo 21 poslanikom, a opcija „EU nema alternativu“ stigne do broja od čak 229 poslanika.

A sada i da odgovorimo na pitanje zašto „samo 142?“

Zato što u članu 203 Ustava Republike Srbije piše da o promeni Ustava odlučuje Narodna skupština, a da se predlog za promenu Ustava usvaja dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.

Dvotrećinska većina u Skupštini od 250 poslanika iznosi 167 poslanika. Samim tim unapred je obezbeđena dvotrećinska većina za potencijalnu promenu Ustava Republike Srbije za koji je Kosovo i Metohija još uvek integralni deo države, koji bar formalno potvrđuje njen suverenitet i teritorijalni integritet nad pokrajinom.

Čak i u slučaju da se neki od „manjinskih“ poslanika drugačije izjasni pred eventualnom dilemom EU ili KiM, u šta je teško poverovati, to ni u kom slučaju ne bi ugrozilo gore navedenu dvotrećinsku većinu.

U kontekstu ovih promena u Skupštini bitna je i promena koja je usledila posle istovremenih izbora za predsednika države. U slučaju ostanka na funkciji Borisa Tadića uvek bi postojala mogućnost nastanka konfliktne situacije (čak i oko Kosova i Metohije) u okviru borbe za dobijanje naklonosti javnog mnjenja i podršku birača na narednim izborima na svim nivoima. Pobedom Nikolića osigurano je jedinstvo državnog vrha. Najveća stranka u Skupštini će uvek i u svakoj prilici imati podršku svoga formalno bivšeg lidera, sada predsednika Srbije, a on podršku svoje baze. Ako se setimo da je čestitka novom predsedniku stigla iz EU nekoliko sati pre zatvaranja biračkih mesta, lako je posumnjati da je i taj deo posla korektno odrađen.

Na kraju ove nestručne analize preraspodele snaga „alternativne“ srpske političke scene mogli bismo da pitanje iz možda najboljeg srpskog filma svih vremena Maratonci trče počasni krug: „Šta će biti s kućom?“, neznatno izmenimo u „Šta će biti s Kosovom i Metohijom?“

Ipak, imajući u vidu da poslednja ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji ukazuju na to da je podrška ulasku u EU na najnižem nivou od tzv. demokratskih promena iz 2000. godine i da je krajem 2012. iznosila samo 41%, da se u isto vreme 31% građana izjasnilo protiv ulaska u EU, kao i to da se najverovatnije više od 50% Srba (građana Srbije) ne bi složilo s priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, možemo da postavimo još jedno, ali ovoga puta samo retoričko pitanje: „Šta će biti s nama?“

I još da se bar pretvaramo da nismo svesni da na red (za sada mirno) čekaju pitanja zaoštravanja političkih prilika u AP Vojvodini, kao i uvek spremna žarišta u Raškoj i Preševskoj dolini.