Мост на Ибру, или - Да ли ће бити рата?

Мурал "… јер одавде нема назад" код споменика кнезу Лазару у центру Косовске Митровице још није прекречен. Али та порука српског пркоса све се више претвара у вапај очаја; још гласнији и тужнији сад, кад се најављује да ће (поврх свега) главни мост на Ибру бити отворен за саобраћај, дакле, за провалу свег оног мултикултурализма и суживота од којих у јужном делу града, осим што одавно нема места за живе Србе, ни мртвим Србима не дају мира. Што је иначе приметан цивилизацијски искорак у односу на опробани приступ по коме је само мртав Индијанац – добар Индијанац; Срби нису довољно добри ни кад су мртви.

И заувек ће остати непознато да ли бисмо овако одступали и тамо одакле нема назад да ономад у Бриселу нисмо пристали на самоукидање Цивилне заштите и свега осталог што је Србе штитило управо од овога што сад доживљавају, и то у замену за ништа. Или би наше одбијање да то учинимо тада само убрзало све ово што нам раде сада; штавише, онда кад пред Србијом нису постојале неке друге могућности какве нам се нуде данас ако будемо довољно способни да их прихватимо.

Али предстоји у овој ситуацији једно ургентније питање. Ако отварање моста буде искоришћено за провокације и јачање притиска на Србе – као што хоће јер иначе не би ни кокетирали са том идејом у овом тренутку – и ако се реакција њихових НАТО пријатеља сведе на протоколарно гунђање које не производи никакав ефекат – као што ће и бити јер је тако било и сваки пут до сада а и сада говоре да то треба да се решава у Бриселу, као што говоре и за укидање динара па му то ништа није помогло – како ће Србија одреаговати?

Да ли ће и сама само негодовати? Или ће тим поводом учинити и нешто конкретније? И шта то уопште може да буде а да се, ако је икако могуће, не уђе у директан сукоб с НАТО-ом…

Сва је прилика да ће то бити избор између два зла. И, као такав, најблаже речено, сасвим незахвалан. Никоме не треба завидети што ће нешто морати да одлучи; премда, наравно, треба имати у виду и да су се сами кандидовали на изборима да дођу баш у такву позицију.

Нарочито жалостан парадокс овакве перспективе, међутим, састоји се у томе што је Србима и Србији на Косову и Метохији никад теже баш када је Албанаца на Косову и Метохији никад мање. Не само да их је пописана скоро четвртина мање од оних два милиона о којима се говори из навике, него је сва прилика и да их има и испод 900.000 који заиста живе тамо. Што очигледно ситуацију на терену чини нешто мање неповољном него што смо склони да верујемо.

Упркос томе, ипак, недавни НАТО извештај енглеског лорда Марка Ланкастера о њиховој стратегији за Западни Балкан најављује додатни притисак на Србију да призна самопроглашену независност нашег Косова. При чему мост у Косовској Митровици у ту сврху представља још једну прилично употребљиву полугу притиска, претње и начина да се оствари њихов циљ увођења те државолике творевине у НАТО.

Са живим или мртвим Србима или без њих, свеједно; то је ионако само један непријатан детаљ, а Американци и њихови локални извођачи радова већ су показали како се то успешно решава за само неколико дана "Олује"…

Ланкастеров извештај драгоцен је пак и зато што црно-на-бело потврђује све што смо слутили и о НАТО намерама у Босни и Херцеговини. Где се у циљу (и) њеног увлачења у њихов пакт планира нестанак Републике Српске кроз укидање права вета и укидање конститутивности српског народа у оквиру БиХ, што тамо експлицитно пише.

И ето како наједном савршено јасно постаје шта су хтели да постигну писци резолуције о Сребреници. Док згражавање Михаела Рота, шефа Одбора за спољне послове Бундестага, због увреда из Србије на рачун Немачке која је у Србији убијала сто Срба за једног Немца, може само да изазове гађење.

Ако се пак Срби усуде и да се побуне, утолико горе по њих. Па се у то име у извештају енглеског лорда Ланкастера тражи снажење НАТО мисије која се у Босни зове Еуфор.

Најзад, и Жозеп Борељ изражава бојазан да би тензије на Западном Балкану могле да измакну контроли. Будући да лепо можемо да видимо ко то подиже тензије на Западном Балкану, ову његову бојазан правилније треба да схватимо као претњу ратом и уцену да ће нам се то догодити ако мирно не капитулирамо у складу с рецептом Михаела Рота, оног лорда Ланкастера и њима сличних.

Они једино умеју да прете. То је једина понуда која им је преостала.

И никакво чудо није што све то исто, само крвавије и опасније, од свих њих истовремено видимо и у односу на Русију. Овај изненадни талас спонтаних одлука коме тренутно присуствујемо, да се дозволи употреба НАТО оружја по циљевима у дубини Русије, представља само најновији у досадашњем низу поступака за које су били уверени да ће срушити Русију на меру коју су јој одредили. Па кад – од санкција, преко тенкова до разноразних ракета, техничке појединости нису ни битне колико намера – ниједно од употребљеног оружја није успело, прешло би се на следеће, с надом да ће бити још разорније.

Управо ту се налази један страховито важан детаљ за разумевање овога што се догађа. Наиме, ништа у поменутом изненадном таласу спонтаних одлука није ни изненадно ни спонтано. Али то, истовремено, не значи да је ово производ било какве промишљене стратегије, него изнудице. Нажалост, ситуацију ово не чини мање опасном.

И ето још једног парадокса: Што је Русија успешнија, ситуација је опаснија. И то не због Русије која побеђује, него због оних које Русија побеђује.

(РТ)