„Kako tišina odjekuje“ – koje oruđe je upotrebljeno protiv demonstranata na skupu 15. marta?

„Videćete vi kako tišina odjekuje“ – ovo su reči koje je uoči 15. marta Aleksandar Vučić uputio građanima Srbije.

U 12. minutu tišine, 15. marta tačno u 19:12, dok su ljudi odavali poštu nastradalima usled pada nadstrešnice u Novom Sadu, nešto se dogodilo.

Ali to nešto nije bio odjek tišine, već stvarni napad.

Vučić u Alibunaru 8. Marta, sedam dana pre istorijskog protesta u Beogradu: „Oni znaju da više vremena nemaju, zato će morati sve da bace na jednu kartu. Nažalost, pokušaće nasiljem nešto da urade i shvatiće tada da im je kraj (…) Tako da ćemo, kako stvari stoje u subotu veče, da odsviramo kraj“

Protiv građana Srbije koji su mirno stajali i ćutali, upotrebljena su dva sistema oružja – jedan koji napada glavu, i drugi koji napada noge. Jedan mikrotalasni, drugi ultrazvučni.

Protiv građana Srbije koji su mirno stajali i ćutali, upotrebljena su dva sistema oružja – jedan koji napada glavu, i drugi koji napada noge. Jedan mikrotalasni, drugi ultrazvučni

Ideja je bila da se deo ljudi pokosi, a drugi deo natera da ih u stampedu fatalno pogazi. I da se sve to opravda nekakvim strahom i inicijalnim begom od petardi.

Na sreću, zbog pribranosti ljudi, zbog iskustva naših veterana i zbog toga što su sistemi eksperimentalni i još uvek u razvoju, do tragedije nije došlo.

Ali samo zato što je sve prošlo kako nije planirano, to ne znači da ne treba do tančina da razjasnimo šta se desilo i da ne treba da tražimo odgovornost. Naprotiv.

Pa hajde da pođemo od činjenica, od poznatih naučnih paradigmi i metoda, i specifikacija uređaja – i da na osnovu svega toga potvrdimo ideju napada. Na desetine je snimaka, i na stotine izjava svedoka o sledećem:

1. Bilo je ljudi koji su u trenutku izgubili svest i samo pali, „ostavljajući cipelice na žardinjerama…“

2. Ljudi su čuli sirene, tutnjanje, i kao da nešto veliko (avion, kamion, hitna...) dolazi i prolazi kroz masu

3. Simptomi kao konfuzija i bolovi u glavi, problem sa ravnotežom, bolovi u ušima – prisutni i deset dana posle

4. Ljudi su spavali dugo te večeri, po 16 sati, neki čak i danima posle napada

5. Ljudi su osetili kako ih koža peče kao ispod sunca

6. Takođe su u vreme napada osetili veliki strah, želju za bekstvom i pritisak u glavi

7. Pejsmejkeri su prestali da rade

Kao posebne cinjenice izdvajam

8. Zvuk nije zabeležen na uređajima

9. Vlast negira da se sve ovo dešavalo i dešava – i to je takođe važno jer je i to dokaz nečega

Spisak je verovatno i duži, ali je ovo sasvim dovoljno za analizu.

Deo ovih simptoma od (3 do 7) veoma lako se mogu pripisati ne običnom, već pulsnom mikrotalasnom zračenju – PMZ, poznatom i kao Frej efekat. Skup simptoma koje izaziva poznat je i kao „Havana sindrom“. PMZ deluje na nervni sistem. Izaziva zbunjenost, konfuziju, paniku, želju za bekstvom s mesta dejstva, kao i kvarenje uređaja – u ovom slučaju pejsmejkera, slušnih aparata i drugih implanta.

Efekti mogu trajati danima i uključivati glavobolju, nesanicu i produženu pospanost.

PMZ ne deluje na centar za ravnotežu. Ono ne može da izazove trenutni gubitak svesti i padanje ljudi, niti iluziju buke dolazećeg aviona (1 i 2).

Da bi čovek „samo pao“ (1), centar za ravnotežu mora biti pogođen infrazvukom u spektru od 8 herca do 16 herca. Takav zvuk čovek ne čuje – samo ga oseća.

A da bi se čula buka aviona koji dolazi (2), moraju biti prisutne zvučne frekvencije od 100 herca do 500 herca, sa postepenim uvećanjem amplitude i frekvencije (Doplerov efekat) u posmatranom intervalu od 10 sekundi, koliko je sve trajalo.

Problem sa (1) i (2), a posebno sa (1), jeste što se takav zvuk ne može usmeriti, već se širi u svim pravcima i brzo gubi snagu. Drugim rečima – kad veliki kamion prođe ulicom, mi ne padnemo u nesvest.

Tu dolazimo do ultrazvuka i nečega što se zove amplitudna modulacija. 

Ultrazvuk (recimo 25 herca) je po prirodi nečujan za ljudsko uho, ali za razliku od infrazvuka i klasičnog zvuka, može se usmeriti u veoma uzak snop, gotovo kao svetlosni zrak. Ova osobina ga čini savršenim nosačem za prenos druge vrste sadržaja — upravo onih frekvencija koje ljudsko telo može da oseti ili čuje kada su modulisane na njega.

Amplitudna modulacija znači da se snaga (amplituda) ultrazvučnog talasa pulsira u ritmu nižih frekvencija – npr. infrazvuk za padanje, ili zvuk motora, sirene, kamiona.

Tako dobijeni signal putuje daleko, precizno i nečujno.

Kada tako modulisan ultrazvuk pogodi telo, koža, lobanja i unutrašnje uho postaju pasivni demodulatori.

Telo ne registruje ultrazvuk direktno, ali razlaže signal i otkriva ono što je ubačeno:

– pritisak u glavi,

– osećaj da dolazi avion,

– destabilizacija i padanje.

Telo zapravo "čuje" i "oseća" ono što tehnički nije ni emitovano direktno, već je bilo "sakriveno" u nečujnom snopu. Zato nema snimljenog zvuka, ali ljudi i dalje svedoče da su "čuli" i "osećali" strašne stvari.

Telefoni i kamere nisu snimile zvuk (8), jer ono što je emitovano nije bio običan zvuk, već ultrazvučni snop sa modulacijom

Mikrofoni u mobilnim uređajima imaju ograničen frekvencijski opseg (od 20 herca do 20 kilo-herca) i ne registruju ultrazvuk, niti mogu da „uhvate“ modulaciju koja nastaje tek unutar ljudskog tela. Drugim rečima, zvuk koji ljudi osećaju – aparati ne registruju, jer on nastaje tek posle demodulacije u samom telu.

Modulisani ultrazvuk takođe izaziva strah i pritisak (6), pa se njegovo dejstvo preklapa sa PMZ. Ultrazvuk deluje odmah i kratko, PMZ deluje sa zakašnjenjem ali traje danima.

Domet ultrazvučne antene može biti i do 500 metara, dok se najveća efikasnost postiže u rasponu od 70 do 200 metara. Mikrotalasne antene, s druge strane, mogu delovati i na većim udaljenostima. Snop koji izlazi iz ovih antena najjače deluje u svojoj osi, a ugao dejstva je otprilike 30 stepeni. Što je snop uži, to je domet veći, a intenzitet jači. Antene same po sebi ne deluju upadljivo – veličine su od 60 cm do 1 metra, često maskirane kao obični paneli, i mogu biti postavljene statično na zidove, stubove, prozore ili krovove, a mogu se i montirati na vozila. Mogu imati sistem za daljinsko upravljanje, ali i mehanizam za ručno usmeravanje, a najčešće su u stanju da komuniciraju i sinhronizuju se međusobno, što znači da čitav sistem može da opslužuje samo jedan operater.

Zvučna antena zahteva optičku vidljivost da bi dejstvovala, dok mikrotalasna može da bude potpuno zaklonjena – na primer, iza bilborda od tkanine, raznih lajsni ili panela. Idealna pozicija za zvučnu antenu je otvoren prozor na trećem ili četvrtom spratu, krov zgrade, balkon, ili krov kombija parkiranog u blizini mase. Mikrotalasna tehnologija je fleksibilnija i ne zavisi toliko od vidljivosti – zato omogućava diskretniju primenu, čak i iz zatvorenih prostora.

Znajući sve ovo sada i posmatrajući kretanje mase i izjave očevidaca, možemo pretpostaviti da je mikrotalasna antena bila postavljena na Slaviji, u okolini hotela Hilton, i usmerena duž ulice Kralja Milana, dok su dve ultrazvučne postavljene - jedna na Palati Albanija, a druga na nekom od spratova Beograđanke. Snimak kruži internetom, gde se panel koji izgleda kao ultrazvučna antena vidi na prozoru zadnjeg sprata zgrade Kralja Milana 25. To bi svakako trebalo istražiti, a u svakom slučaju slika gore dobro ilustruje ono o čemu tekst govori.

Ja se lično sećam video snimka kombija koji je kružio okolo sa nekakvom čudnom kockastom nadgradnjom na krovu i nekim plavim svetlima dole niže. 

Ovo su sve validne opcije i ne treba nijednu isključivati, naročito ne ove mobilne kombi verzije – jer što je antena niže i bliže glavama ljudi, to veće dejstvo ima i veći opseg pokrivnja. A i logistika povlačenja nakon napada je daleko olakšana.

Posmatrajući kretanje mase i izjave očevidaca, možemo pretpostaviti da je mikrotalasna antena bila postavljena na Slaviji, u okolini hotela Hilton, i usmerena duž ulice Kralja Milana, dok su dve ultrazvučne postavljene - jedna na Palati Albanija, a druga na nekom od spratova Beograđanke

Postoji jedan razlog zašto ne verujem da su antene bile zakačene na krovovima zgrada. Ako se upitamo kome je ovo bilo potrebno i zbog čega, doći ćemo do odgovora. Jer iako je protest bio u pitanju, scenario koji se odigrao bio je dijametralno suprotan od scenarija kada masa, recimo, pokušava da upadne u štićene objekte, pređe granicu ili da probije kordone.

Razumem da postoje snage za obezbeđivanje ljudi i objekata, ali one su već bile prisutne. Uz sav Ćacilend cirkus pun bojeve municije, uz sve traktore, uz sve kriminalce ispred Predsedništva, verujem da bi pripadnici MUP-a profesionalno i odgovorno reagovali da je neko pokušao da uđe. Ali tako nešto – niti je bilo planirano, niti pokušano.

Ljudi su mirno stajali i ćutali!

Apsolutno nije postojala potreba ni za mikrotalasnim sredstvima, a kamoli za ovakvim duplim, troduplim, četvoroduplim tehnološkim čudima. Kome je potreban takav napad na sopstveni narod u momentu komemoracije? Samo bolesnom, ucenjenom umu koji je zarad očuvanja moći spreman na sve – da izazove masakr, uvede policijski čas, optuži i uđe u rat sa sopstvenim narodom. Jer u paralelnom svetu u kojem živi, studenti, deca, žene, starci, ljudi sa pejsmejkerima i drugim pomagalima – oni su teroristi, i protiv njih se treba boriti.

Verujem da je jako malo ljudi bilo upoznato sa operacijom i da je vrlo mali tim učestvovao u njenom izvođenju. Verujem da vrh vojske i policije nije znao za ovo, jer i u vladi, koja je već otcepljena od naroda, postoji još luđe, tvrđe jezgro otcepljeno i od same vlade. Država u državi u državi

Zbog toga verujem da je jako malo ljudi bilo upoznato sa operacijom i da je vrlo mali tim učestvovao u njenom izvođenju. Verujem da vrh vojske i policije nije znao za ovo, jer i u vladi, koja je već otcepljena od naroda, postoji još luđe, tvrđe jezgro otcepljeno i od same vlade. Država u državi u državi. Zbog toga verujem da antene nisu bile po krovovima – jer bi ih neki slučajni dron, bilo civilni, bilo službeni, snimio.

Na početku rekoh da je ceo sistem, ili konfiguracija, eksperimentalne prirode i da je to jedan od razloga zbog čega napad nije uspeo. Za očuvanje granice od najezde migranata, na primer, dovoljna je samo mikrotalasna komponenta. A za vojne potrebe, na primer napad na neprijateljske rovove, dovoljna je ultrazvučna komponenta sa infrazvukom koji ne napada ravnotežu nego creva, pa ljudi, tj. vojnici, umesto da gube svest na par minnuta, dobiju dijareju.

Kombinovani napad u urbanom okruženju, osim retkim diktatorima, ne treba ni vojsci ni policiji. Ne verujem da ima masovne proizvodnje, proizvođača i serijskih brojeva. Zbog toga verujem da je oružje pre iznajmljeno nego kupljeno, uključujući i operatere. Pitam se ko bi mogao da stoji iza svega.

Oružje i ekipa su ušli u zemlju, uradili šta treba i izašli — jer ovde nije u pitanju samo sredstvo, već i metoda. Istraga i dokazi o svemu možda ne bi imali samo lokalne, već i međunarodne posledice. I upravo zato se sve krije.

Na kraju, da pomenem još dve stvari: Vorteks i LRAD. 

LRAD je snažan usmereni zvučnik.

Koristi se za razbijanje masa, ali deluje otvoreno, uz jak bol i buku – ljudi reaguju stavljanjem ruku na uši i čučanjem.

Vorteks je kolut vazduha koji se kreće kao dimni prsten. Iako moćan u teoriji, ne može izazvati ovakve efekte nad ljudima. On je fizički, a ne energetski impuls.

(Autor je inženjer telekomunikacija)