Поводом текста Душана Павловића „Ни држава, ни аутономија“

Инсистирање на одвојености ова два процеса, чланства у ЕУ и статуса КиМ, свакако ће једног дана доћи у колизију са испуњењем критеријума из Копенхагена. Одлуку ЕУ да се у ресор комесара за проширење укомпонује и суседска политика треба озбиљно схватити.

Договорно разграничење Срба и Албанаца је решење за које су се многи залагали. Велика предност овог решења је то што би се оно утаначило на основу историјског договора два народа – српског и албанског, а многе државе Европе укључив и Русију подржавају овакав обрт.

Што се стубова тиче, чини ми се да је потребно прво направити чврст домаћи привредни стуб (темељ), затим, стуб социјално одговорне државе и стуб правне државе. Тек много добро умрежених домаће-спољних стубова представља могући добар темељ куће зване Србија. За то је потребна политичка воља. Има ли је?

Сви потенцијали државне и градске управе и јавних предузећа укључени су у ову локалну кампању. Средства се не бирају, јер најважније је да се Демократска странка и коалиција која је на власти докажу да су и даље доминантна и функционална политичка снага не само у овој општини већ и у целој земљи.

Нису ли грађани Србије, својим дивљењем за патријарха и његов живот, јасно ставили до знања шта мисле о систему који нам се намеће, а у коме „свако гледа само свој интерес“ и у коме је врховни морални закон „беспоштедна борба за опстанак“?

Нема ничега спорног у томе да неко окарактерише спољну политику Србије као непостојану и проблематичну. Осим ако тај неко не говори у име ЕУ. Која има једне аршине за Космет, друге за РС, треће за Абхазију и Јужну Осетију, а седамнаесте за Каталонију и Шкотску.

За наше људе је овај мимоход искреног поштовања био вид духовног прочишћења, пробудио је национални понос, отворио је питање достојности и доследности вере, моралног ауторитета и духовног предводништва.

Границе означавају територију на којој се врши суверена власт, на којој делује апарат са монополом принуде. Може ли покрајина имати монопол принуде? Логично је да не може, али онда покрајина не може имати ни границе, већ евентуално, административне границе.

 Онда је прешао у Басарин колумнистички опус поставши дугогодишња муза његовог стваралаштва. Зенит црне славе доживљава после напада на Бриса Татона, када на конференцији градоначелник Ђилас оптужује Вукадиновића због колумне о звиждању Марсељези.