Данас не само да ствари стоје суштински другачије по свим основама (осим што је руска култура и даље неправедно маргинализована у Србији), већ се некада озлоглашено „Русија и Кина“ на сав глас понавља можда и учесталије него у златна времена бомбардовања.

Дакле, насупрот званичној верзији и њеној јеретичкој алтернативи, рекао бих да је Ђинђић постао жртва несрећног споја прилика (пост)милошевићевске Србије и властитог политичког темперамента.

И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане.