Одрицање од дела своје територије очигледно је главни и основни услов за нормализацију политике Србије на Косову и суочавање са реалношћу и горком истином да међународно право по правилу не важи за мале народе и државе. То је суштина новог курса.

Краљево је било први град у коме су 1996, покренути протести због изборне крађе. Током вишемесечних демонстрација на улицама града, чак ни по највећим хладноћама није излазило мање од 5 000 људи, док се неколико пута на градском тргу Код Милутина окупило и свих 30 000.

Да се не лажемо – збиља је тешко претпоставити да би Србија прошла „боље“ и „сачувала Косово“ да се, којим случајем, играло на „јачу карту“ тужбе или да је одлуком да се тражи саветодавно мишљење – а онда и тим мишљењем – сада „Косово изгубила“.

Јасно је, међутим, да има много разлога зашто је све учињено немуштим језиком, а први се крије у чињеници да су наши ''правни експерти'' и власт у целини били под утицајем оних који одговор нису ни желели, који су и довели до ''реалности коју живимо''.

Почиње нова ера у међународним односима која силу права замењује правом силе. Таквог стања ствари треба да буду свесни сви који се у нашим политичким круговима још увек, као дављеник који се хвата за сламку, утопијски на поменуто право ослањају.

Видели смо да су признање косовске „државе“, „Прешевска долина“ и улазак у НАТО, три услова који се, засада, наговештавају Србији. Ако се са проширењем ове листе настави, можда ћемо на крају да навијамо да мишљење Хашког суда буде негативно по Србију.

Српској политичкој елити предстоји тежак период у коме ће власт морати да објасни народу како је и зашто политика за коју су гласали доживела крах. Међутим, уколико је веровати нашем премијеру, све је у најбољем реду. Невероватна је истрајност у одржавању овог колективног сна у животу.

Кредит вредан милијарду долара начелно су прошле године договорили Борис Тадић и Дмитриј Медведев, приликом посете руског председника Србији. Тада је министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић изјавио да очекује да ће он бити реализован до краја 2009. године, уз најповољније камате и без условљавања. 

То што имовинске карте српских функционера више скривају него што откривају довољно говори о озбиљности целе ствари. Чињеница да многи  функционери тврде да немају ништа, и да од све имовине имају само плату, упућује на закључак да је већина своју имовину пренела на супружнике.