Ту и тамо могу се чути констатације да ,,не треба напустити ниједно борилиште где још постоји простор за аргументе''. Па зар нема довољно ,,аргумената'' који сведоче да праве аргументе делиоци правде једноставно не желе да чују. То не значи да треба сагнути главу и ћутке трпети ударце.

Посебно сам срећан због истамбулске декларације. И док Милорад Додик одлази у Израел у покушају да умањи утицај Турске и потражи подршку, дотле ми планирамо изградњу споменика погинулим турским војницима у походу на Србију и Мађарску.

Може се рећи да је НСПМ био нека врста полазне тачке за многе ауторе који учествују у овој умногоме недостојној полемици, који сада учествују у јавном животу и пишу на новим сајтовима и другим часописима. То само подиже вредност и значај Нове српске политичке мисли.

Исход гласања у Генералној скупштини 9.IX 2010, сигурно не може бити ни победа, ни пораз, већ само један у низу догађаја, након којих следе нови догађаји. Ако буде пораз, будимо сигурни да ће то бити увод у нове нападе на наше државне и националне вредости.

Фокусирање на резолуцију само даље скреће пажњу са неопходних потеза и одржава заблуду о дипломатији која решава територијалне проблеме. Дипломатија је нијанса. Корпус је све друго набројано. Невоља је у томе што наши политичари уништавају корпус, а лоше нијансирају.

Ако је, дакле, расизам идеја да је расна припадност појединца или групе основ његовог друштвеног положаја – онда ту идеју у Србији у овом тренутку више него ико други проповеда „Друга Србија“ и то тако што, на опасан начин, конфронтира мањинске групе такозваној већини.

Mожда сам наиван, али рекао бих да нас је савремена историја довољно поучила да, ако су Американци, Британци и Немци незадовољни – мора да нешто радимо како треба. Бојим се да то „нешто“ има везе са „косовском политиком“ и актуелним спољнополитичким иницијативама.

Теорија завере је само етикета коју јак ставља слабом као умоболном. Стигматизује се и гетоизира покушај уочавања повезаности наизглед независних друштвених догађаја и, у њиховој позадини, усклађено деловање разнородних социјалних група.

Избори за савете су тако, уместо да буду допринос нормализацији стања у Србији и допринесу уклапању и лојалности етничких заједница, изазвали неслогу и сукобе не само са државом него и унутар мањинских заједница, у центру пажње је остало питање политичке моћи.

Како потичу са маргине, ове групе имају нешто левичарско и оне су, заправо, по својој “народној” или народској причи, ближе онима што спадају у две трећине него што је то иједна политичка странка у Србији.