Главни добитник је била Србија или, тачније речено, Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту плус део Баната и далматинска острва, која су првобитно била понуђена Италији! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима.

У причу о колективној кривици Срба укључили су се многи западноевропски и амерички аналитичари. Најсвежије је обраћање новинара шведског радија Герта Филкинга, који је Србе назвао Брејвицима, психопатама, свињама и ретардима. Иако је касније уследило извињење, у његову одбрану су стали многи новинари, политичари и организације.

Хабзбург се лепо прошетао по Београду и Новом Саду, проглашавајућу успут Дачића „винским витезом“, док ми уједно и не знамо да ли ће бити званичне државне прославе стогодишњице Првог светског рата, јер новац за свечаност још није ни распоређен.

Изгледа да су све наше досадашње владе врло успешно сатирале опозицију, да би у овим околностима које имамо данас морали ићи чак дотле да је морају некакао направити ако ништа друго оно због саме форме.

Заговорници аутономије Војводине, па и њеног оцепљења од матичне државе, свесно заобилазе ову чињеницу, јер она не иде у прилог растакања Србије, чак напротив. Већински народ у Србији је и већински народ у Војводини, без обзира на вишедеценијски труд заговорника аутономије да створе нову нацију, такозване Војвођане.

Резултат гласања на Главном одбору јасно указује да „реформе“ у ДС треба да предложе и изнесу управо они представници страначке олигархије који се упорно противе основном принципу демократије – непосредним изборима на којима учествују сви чланови странке и принципу један члан један глас.

Онда се десило су јуришници једне про-НАТО странке, једне про-ЕУ странке и једне сорошевске телевизије без овлашћења скинули статус са мог налога, објавили га без мог овлашћења и самим тим извршили су кривично дело.

У упорном ишчекивању да ће нам „Ђура опростити што нас је тукао“, не смемо и нисмо у стању да реагујемо чак ни на отворене геноцидне Кларкове позиве. А Кларк није макар ко.

Сувишно је коментарисати неуспеле покушаје амбасадора Кирбија да оправда улогу његове земље и осталих чланица НАТО у вези са „отимањем КиМ“, на једној и проналажење аргумената за осуде онога шта се дешавало на Криму. Одкуда му толика смелост  да изјави: „Понављам, питање Косова смо решавали у УН“.

У раду Владе могла се видети сва бесмисленост постојања политичких институција у Србији. Материјал и дневни ред за седницу министрима је достављан буквално пет минута пре почетка седнице. То је било у нескладу с Пословником о раду Владе.