„Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića

Širom sveta 11. novembra zemlje-saveznice iz Prvog svetskog rata obeležile su 105. godišnjicu od stupanja na snagu primirja na Zapadnom frontu, kojim je prvo privremeno, a zatim i konačno zaustavljena najveća ratna klanica u dotadašnjoj istoriji sveta.

U trenutku potpisivanja, analogne (i ništa manje ponižavajuće) sporazume o polaganju oružja već su potpisale Bugarska (Solunsko primirje, 29. septembra), Turska (Primirje sa Mudrosa, 30. oktobra) i Austrougarska (Padovansko primirje, 3. novembra). Doduše, nije sva austrougarska vojska položila oružje – borbe su se nastavile na mađarskom frontu i konačno primirje Prvog svetskog rata potpisali su u Beogradu 13. novembra ministar vojni Kraljevine Ugarske Bela Linder, francuski general Pol Anri i srpski vojvoda Živojin Mišić.

U zapadnom sećanju ove istorijske fusnote nemaju previše značaja – Francuska, Britanija, Amerika, ali i Nemačka emotivno su najviše vezane za taj "jedanaesti sat jedanaestog dana jedanaestog meseca", kada su topovi utihnuli, juriši na rovove zaustavljeni, a mašina za mlevenje mesa, koja je do tog trenutka ubila oko pet miliona, a osakatila i unakazila još deset miliona ljudi, prestala da se okreće.

Počasna paljba sa Kalemegdana

Zvuk tišine nakon četiri godine neprekidne kanonade toliko je dojmio zapadne zemlje, da je veoma brzo postao centralna tačka obeležavanja sećanja na užase Velikog rata i odavanja pošte stradalim vojnicima. Isprva obeležavan u svim ovim zemljama kao Dan primirja, uskoro je poprimio lokalne osobenosti koje svedoče o burnoj posleratnoj istoriji Evrope i sveta.

Od istaknutijih zemalja-učesnica u ratu, samo je Belgija zadržala izvorni naziv praznika – "Dan primirja", dok je u Francuskoj on postao "Dan sećanja", Poljska ga obeležava kao "Dan narodne nezavisnosti", dok se Italija odlučila da obeležava datum stupanja na snagu Padovanskog primirja – 4. novembar – kao "Dan nacionalnog jedinstva".

Rusija, koja je u novembru 1918. godine već godinu dana bila zahvaćena katastrofalnim građanskim ratom, kao "Dan sećanja na ruske vojnike, stradale u Prvom svetskom ratu" obeležava 1. avgust – dan kada joj je Nemačka objavila rat. Poput Dana primirja u Srbiji, ovaj praznik je uveden 2012. godine.

Kako je Dan primirja postao Dan rata

Priča o Danu primirja, međutim, postaje zanimljivija kada se pogleda kako su ga obeležavale dve zemlje koje su nakon Prvog svetskog rata (p)ostale velike imperije – Velika Britanija i SAD. U Britaniji je, slično kao u Francuskoj, Dan Primirja brzo preimenovan u "Dan sećanja" (Remembrance Day), koji je, zatim, još jednom razdvojen na dva paralelna praznika – "Nedelju sećanja" (Remembrance Sunday), koja se održava u nedelju najbližu 11. novembru, a kada se drže službe i pomeni za stradale vojnike u hramovima Crkve Engleske i Crkve Škotske, i na sekularniji Dan sećanja, u čijem obeležavanju učestvuju kraljevska porodica, državni velikodostojnici i, naravno, predstavnici oružanih snaga.

Proslava potpisivanja primirja 11.11. 1918.

U Americi, Kongres je 1954. godine, u jeku Hladnog rata, glasao da se Dan primirja ubuduće obeležava kao Dan veterana, ne više u znak poštovanja i sećanja samo na borce iz Prvog svetskog rata, već na "sve ratne veterane svih pokoljenja", u kom god ratu da su se borili.

Praznik je tako od jednog svečanog, u suštini antiratnog i pacifističkog podsećanja na užase mašine smrti sa Zapadnog fronta, pretvoren u paradu militarističkog kiča i glorifikacije američkog oružja, bilo to oružje bajoneti sa Some i Marne, ili napalm koji je američka avijacija sipala po civilima u Drezdenu, na Filipinima, Okinavi, u Koreji, ili Vijetnamu.

Uskoro su i Britanci su počeli da obeležavaju svoj Dan sećanja (u narodu poznat kao Dan maka, po cvetovima "flamanskog maka" koji se nose na reveru) kao simbol vojničkog ponosa i glorifikacije oružanih snaga. Na kraju su popustili i Francuzi, pa je Dan primirja 2012. godine zvanično proglašen, doduše ne za dan veterana i oružanih snaga, već za dan sećanja na sve "poginule za Francusku".

Niz američkih autora pisao je o simboličkom značaju preimenovanja Dana sećanja u Dan veterana, naglašavajući da je time izmenjena suština praznika, a on pretvorena u ratnohuškačko veličanje američke kolonijalne politike. Sve je to vidljivo golim okom – što se zapadna imperija više zaplitala u vlastite ratove, to je praznovanje Dana veterana bilo pompeznije, a makovi na reverima upadljiviji i nametljiviji.

O sećanju na primirje više nema ni primisli, zaboravljeni su čak i veterani, koji u Americi često žive u bedi i nemaštini – veliča se rat i to se uopšte ne krije.

Dan primirja ili Dan pobede – pravo sećanje, pogrešan datum

Gde je u celoj toj priči Srbija?

Srbija se pridružila praznovanju Dana primirja u Prvom svetskom ratu 2012. godine i za ovih desetak i više godina razvila je vezano za njega lepe tradicije koje su toplo prihvaćene u narodu – pre svega nošenje na reveru Natalijine ramonde sa albanskom lentom, koja predstavlja uspešno i smisleno objedinjavanje dveju različitih tradicija sećanja na pale borce – britansko-američkog maka i ruske Georgijevske lente.

U velikoj meri uvođenje ovog praznika predstavljalo je za Srbiju hegelovsko lukavstvo uma – i dalje pod međunarodnim pritiskom zbog svoje "velikosrpske, ratnohuškačke i agresivne politike" na Balkanu, srpske vlasti usvojile su tuđi praznik, vezan za tuđu tradiciju sećanja, kako bi obezbedile zavetrinu unutar koje mogu da dostojno i dostojanstveno odaju počast najveličanstvenijoj i najtragičnijoj generaciji Srba – onoj koja je izvršila podvige na Ceru i Kolubari, koja je prošla Albansku golgotu, koja je pobedila glad i bolest na Krfu, a zatim vaskrsla iz plamena Solunskog fronta.

Datum možda nije bio najsrećnije odabran, ali pao je na plodno tlo – kultura sećanja na Prvi svetski rat je za sto godina ostala jaka među Srbima, i 11. novembar bio je samo povod da se ona uobliči.

To ne znači da odabir datuma nije izazvao dosta ideološkog šuma. Mnogi su s pravom naglašavali da Srbija ima mnoštvo smislenijih datuma da obeleži sećanje na stradanja u Prvom svetskom ratu, od kojih je svakako najsmisleniji Vidovdan – dan herojske žrtve, dan Kosovskog zaveta, dan narodnog mučeništva, dan koji u srpskoj narodnoj svesti živi vekovima i koji je sudbinski obojio sećanje na heroje nacionalne borbe za opstanak, oslobođenje i ujedinjenje. U srpskoj javnosti se takođe često problematizuje kontekst praznika – naglašava se da Srbija nema razloga da slavi primirje na Zapadnom frontu, već treba otvoreno i slobodno da slavi pobedu u ratu u kome je bila zamalo obrisana sa lica planete, a njen narod podvrgnut ognju i maču.

Šta je za Srbe Prvi svetski rat, a šta za saveznike?

Datum je izabran da se poklopi sa danima kada se moćne i bogate zemlje Zapada sećaju na svoje pale u Prvom svetskom ratu, i time je – kukavičkim, ali i lukavim gestom – izboreno pravo Srbije da i sama slavi svoje oružje i svoje pale borce. Ali pored tog datuma, ima li ikakve suštinske sličnosti između sećanja na rat naslednika zapadnih kolonijalnih imperija i naslednika Kraljevine Srbije? Može li je uopšte biti?

Danonoćno granatiranje, samoubilački juriši preko brisanog prostora, klaustrofobija rovovskog rata, jezive scene trovanja bojnim otrovima i sakaćenja minama i artiljerijom bez sumnje predstavljaju dubinsku traumu zapadnih zemalja, koja je na dirljiv i human način odražena u velikoj međuratnoj književnosti. Ali treba biti pošten i reći – borci oružanih snaga Britanije, Francuske i Amerike u svom iskustvu rata kudikamo su bliži svojim neprijateljima iz nemačkih rovova, nego srpskim mučenicima iz Albanije i sa Krfa. Ne, nije stvar u gladi, promrzlinama i lošoj opremi. Stvar je u tome što su za zapadnjake ti događaji bili i ostali simbol besmisla rata – beslovesne klanice koja proždire mlade ljude da bi se aristokratija i korporacije dogovorile oko toga kako će raspodeliti profit od genocidne kolonijalne politike koju su svi podjednako vodili u Africi, na Bliskom istoku, u Indiji, Indokini i Istočnoj Aziji. Njihova patriotska osećanja, njihova muževnost i hrabrost, njihovi ratni podvizi i epska pogibija služili su samo kao paravan za prljave igre vladajućih klasa koje nikada neće osetiti miris iperita, niti doživeti da im se naživo odseca noga dok gledaju drugove kako ispuštaju duše na susednim krevetima u crkvi bez krova u Belgiji.

Naspram njih, Srbi svoje – proporcionalno neuporedivo veće i strašnije – žrtve u tom ratu ne doživljavaju kao besmislene. Austrougarske kaznene ekspedicije nisu došle u Mačvu, Podrinje i Šumadiju da bi se izborile za svoje pravo da vrše genocid u Kongu, Indiji ili Alžiru. One su došle da ga vrše u Srbiji. Stomak se okreće od zverstava koje je vojska monarhije, čija se deca dan-danas ponose njenom „kulturom i civilizacijom“, počinila u zemlji koja za nju nije predstavljala nikakvu pretnju, osim što je – za razliku od miliona njihovih vlastitih građana drugog reda, nižih naroda, slugu, lakeja i (još uvek neoslobođenih) kmetova – bila slobodna.

Srpski vojnici marširaju u Londonu

Sećanje na Prvi svetski rat u Srbiji je sećanje na borbu za opstanak, ali i borbu koja transcendira pravo na goli život, već zahteva slobodu, ne samo za "sve Srbe", već za sve koji su porobljeni. A to je upravo ono što porobljivačke imperije ne mogu da tolerišu, na šta su nas podsetili i te 1914-1918, i 1941-1945, ali i 1991-1999. godine.

Jedina "sloboda" koju one priznaju jeste oktroisana i fiktivna sloboda neke Republike Liberije, Kraljevine Albanije, ili Islamske Republike Avganistan, u suštini indijanskog rezervata koji treba da služi kao simbol potčinjavanja i nipošto, nikoga i nikada ne treba da podstakne na borbu za slobodu.

Opasna sećanja

"Sećanje" koje se upražnjava na "Dan sećanja" je, stoga, mač sa dve oštrice, a to je upravo ona vrsta mača koju naši zapadni hegemoni najviše vole. Kao što je u redu da "oni gledaju u prošlost", dok mi smemo da gledamo "samo u budućnost", tako je u redu i da se oni "sećaju žrtava", dok mi treba da "pređemo već jednom preko toga" i "suočimo se sa time da nikoga nije briga".

Jednostavnije rečeno – neka sećanja su opasnija od drugih.

Imperijalna nostalgija za vremenom kada su se zapadni kolonijalni preduzetnici širom sveta ponašali kao olimpski bogovi predstavlja nešto nežno, uzvišeno, dostojanstveno.

Podsećanje na porobljavanje, kolonizaciju, etnička čišćenja, pokolje civila i tepih-bombardovanja, uvek pod patronatom i pod budnim, odobravajućim okom neke "civilizovane velike sile", predstavlja "odvlačenje u prošlost", "sejanje mržnje" i "propagiranje nacionalizma". Sećanje na užase rata je opasno kada treba ponovo da se gine u nekom novom ratu za tuđi račun i tuđi profit.

A sećanje na borbu za slobodu je opasno kada na tvojoj teritoriji stoji džinovska vojna baza, u čijoj senci sluge nove imperije otimaju ljude, pucaju na decu, pale kuće i uništavaju imovinu onih istih kojima su to radile sluge one stare imperije 1914. godine. Opasna stvar, sećanje.

Isto važi i za njihove i naše veterane, važi i za njihovo i naše oružje, važi čak i za neutralni, bezlični i kukavički odabrani pojam "primirja". Slaviti primirje u Belgiji i Francuskoj je lepo, dostojanstveno i pohvalno. Tražiti primirje za pojas Gaze je opasno, zlonamerno, čak i kažnjivo. Čovek lako stiče utisak da su svi termini koje koriste toliko dvolični i nepostojani, da sa njima uopšte nema smisla razgovarati. Srbi to znaju bolje od drugih. Sećaju se. Zato su i opasni.

(RT)