A šta bi bilo da je Njutaun u Srbiji

Posle masakra dvadesetoro dece i šest odraslih u školi u gradiću Njutaun (Newtown) u američkoj državi Konektikat, u američkoj javnosti je na svim nivoima ponovo započela diskusija o korenima ove tragedije. ”Ponovo”, zato što se školske pogibije u Americi relativno često događaju, procentualno mnogo češće nego i u jednoj drugoj zemlji sveta, bez obzira na veličinu i stepen ekonomskog razvoja. Debata se u SAD uglavnom svodi na samo dve okolnosti: dostupnost oružja i lična situacija dvadesetogodišnjeg ubice Adama Lance (Adam Lanza).

Kao što je dobro poznato, čak i veoma ozbiljno poluautomatsko "attack" oružje je lako dostupno u Americi i posed vatrenog oružja je veoma rasprostanjen. Svaki ozbiljni pravni pokušaj da se oteža (legalna) nabavka i smanji procenat vlasnika oružja je uvek efikasno osujećen od strane politički moćne organizacije vlasnika vatrenog oružja, sa nekih 4,3 miliona članova, NRA (National Rifle Association; rifle znači puška, ali ovo svakako nije lovačko udruženje). NRA se redovno poziva na Ustav, odnosno na Drugi amandman, izglasan još 1791. godine, koji doslovce ”štiti pravo naroda da poseduje i nosi oružje”. Bar isto toliko je u američkim prilikama važno što NRA uplaćuje desetine miliona dolara u predizborne kampanje onih političara, na svim nivoima, koji su joj naklonjeni. Jedna od parola koju koristi NRA je ”Oružje ne ubija, ljudi ubijaju”, čime se želi reći da ne treba zabraniti posedovanje oružja, već rano otkriti i preduprediti potencijalne ubice. (Interesantno je da ovu logiku nije prihvatila nijedna druga zemlja u svetu – opet ta američka ”posebnost”.) Čak i u ovim danima kad se širom Amerike žali za nemilosrdno pokošenim mališanima od šest-sedam godina, NRA zauzima ratoboran stav protiv bilo kakvih novih zakonskih ograničenja, a vodeću ulogu u tome imaju i neki senatori koji su njeni članovi. Čelnik NRA Vejn Lapiere (Wayne LaPierre) arogantno tvrdi da ”Amerikanci zahtevaju naoružane čuvare u svakoj školi”. Znači treba uvesti još jednu službu bezbednosti (a već im nema broja u ovoj militarizovanoj zemlji) i, naravno, staviti u opticaj još oružja. U ovakvoj atmosferi, mogućoj zaista samo u Americi, nije čudno da se poznati novinari uglednih listova pitaju da li nacija ima ”hrabrosti” da zakonom spreči ili bar smanji mogućnost ovog i sličnih krvoprolića.

Lična situacija (”prljav veš”) ubice je ono što mnogo više interesuje prosečnog Amerikanca, a taj je morbidni interes upravo ono što odgovara pogledima NRA. Prva žrtva ubice je bila njegova majka, a upravo ona je godinama posedovala nekoliko komada ozbiljnog oružja i učila svoje sinove pucanju. Kasnije su mediji navodno otkrili druge detalje. Te je jedan bezimeni sused tvrdio da je Adam ubio majku pucajući joj u lice zato što je htela da ga preda psihijatrijskoj ustanovi. Te je ujak ili stric dao hipotezu da se radi o uticaju antipsihotičnog leka Fanapt koji je Adam počeo da uzima. Međutim, FBI je to malo zamutio tvrdeći da Adamu nije ”pukla žica” nego je on sve detaljno planirao.

Šta u svemu ovome mora da čudi građane Srbije? Pa, iznad svega to da posle američkih tragedija, tamo nema sociologiziranja, pogotovu onog koje se svodi na neprimerene napade na svoju zemlju i naciju, na njenu prošlost i društveni sistem – drugim rečima, vulgarnim ali potrebnim, nema pljuvanja po svojoj sopstvenoj biti. A u Srbiji? Ako se, na primer, neko u Beogradu popne na krov i preti da skoči, a nekolicina odozdo viče ”Skoči!”, to jeste neizmerno surovo, ali se dešava svuda u svetu, uključujući mnoge zapadne zemlje, pa i skandinavske. Ali kod nas ne samo neodgovorni i nezajažljivi medijski ”sociolozi” nego i običan čovek prvo dovlači ”devedesete” i odmah zatim ljuto grize u srž Srbije. Slično je sa svakim ubistvom, svakom porodičnom torturom, incestom i pedofilijom; to se proteže do zdravstvenih i zatvorskih uslova, do korupcije u politici i preduzimaštvu, pa i do fudbalskog navijaštva i (ne)čišćenja snega. Neverovatno je u kolikoj meri novinari pa i prosečni ljudi od najobrazovanijih do prodavaca na pijaci ne znaju i ne žele da znaju svetsku statistiku o bilo čemu (pogotovu onu koja je sračunata po glavi stanovnika). A one koji su proveli 24 časa u mećavi kod Feketića bi trebalo da interesuje šta bi im se sve neprijatno desilo, i koliko dugo, da se slučajno nađu u sličnim vremenskim uslovima, na primer, na američkom Srednjem zapadu.

Naravno da se može ozbiljno zameriti Amerikancima da su ekstremni u stepenu do kog sebe smatraju nepogrešivim i najboljim u svemu i svačemu. Ali se Srbima još više može zameriti da predstavljaju suprotni i kontraproduktivniji ekstrem. Razumljivo je da se u Srbiji želi da mnoge stvari budu bolje i kao drugde, ali se sopstvena zemlja crni u vezi sa mnogo čim što nije bolje drugde. Zaista ne znam u kojoj je meri problem neobaveštenost, a u kojoj gotovo namerno neznanje da bi se zadovoljno dalo maha mazohizmu. Toga je, na primer, u Hrvatskoj mnogo manje, i mada mazohizam tog tipa tamo nije zabranjen zakonom, čini se kao da jeste.

Kad sam pomenuo odsustvo američke samokritike, imao sam u vidu čitavu javnu scenu, uključujući najeminentnije komentatore poput Nikolasa Kristofa (Nicholas D. Kristof), koji je kolumnista u Njujork tajmsu preko deset godina i dva puta je dobio Pulicerovu nagradu: upravo on je smogao samo da se žali na nedostatak adekvatnih zakona o oružju. Doslovce je napisao da glavni razlog nije što u Americi ima kriminalnih ludaka, ”ima ih u svim zemljama”, nego samo u dostupnosti oružju. Zar zaista Kristofu, inteligentnom i visoko obrazovanom čoveku, nije palo na pamet da pomene faktore koji su zaleđina i verovatni katalizatori američkih školskih masakra: neprekidan rat (četiri od 1999, sa dva nova na horizontu); militaristički entuzijazam koji se podstiče putem svih medija (zahvalno pominjući ”our boys and girls", zaboravljajući valjda da su u pitanju dobro plaćeni dobrovoljci) i na svim mestima, od osnovnih škola (poput one u Njutaunu) do aerodroma na kojima, verovali ili ne, vojnici u uniformi imaju prednost i ulaze u avion prvi, zajedno s majkama s bebama; neprestano holivudsko veličanje ne samo uopštene agresivnosti, nego naročito američkih stvarnih, ali još više imaginarnih, ratnih pobeda; divljenje u medijima novim vojnim smrtonosnim izumima, koji se onda ubacuju u neverovatno violentne igrice koje očaravaju muške adolescente, ali sve više i ženske, jer su feministkinje neumorne u tutorisanju devojaka da one mogu sve i treba da žele sve, pa valjda i mušku agresivnost i izopačenost. Lista se lako može nastaviti.

Tačno je da je teško naučno dokazati uzročno delovanje takvih faktora na ubistva (uključujući matricid i suicid) Adama Lance, ali je, objektivno gledajući, malo verovatno da militaristička atmosfera koja postoji u Americi bar od 2001. godine nema nikakve veze sa Adamovom idejom da ubije mnogo nevinih, onih koji ne mogu da se brane. Mora da je Kristof svestan toga, ali ni reč da zucne. Zašto? Zato što su takve konstatacije u Americi veoma nepopularne i to na veoma širokom planu. Zbog njih se može na diskretan način izgubiti prestižan i dobro plaćen posao. Karijere zavise od ostajanja među nevidljivim granicama. Drugim rečima, karijere zavise od poslušnosti – ali, na kraju krajeva, poslušnosti čemu? Po mom mišljenju, poslušnosti u svesnom ili nesvesnom, ali potpunom, prihvatanju ideje da je svoja zemlja najbolja na svetu i da je njen narod nepogrešiv.

Gde se to može naći u Srbiji? I kako je, na kraju krajeva, moguće da se nađe uzimajući u obzir kakvu je antisrpsku propagandu ovaj narod pretrpeo od 2000. godine u svojim sopstvenim medijima? U tim medijima, u svakodnevnim uvredama od strane raznih NVO i novim udžbenicima svoje dece koje te iste NVO diktiraju, u kolumnama dosovskih eks-ambasadorčića i u ponašanju najviših predstavnika države, ovaj narod je nateran da sociologizira na svoju štetu i da nalazi duboke i urođene mane u sebi (koje maltene nijedan drugi narod nema i nikad nije imao).

Tu se ne sme zaobići još jedan momenat. U prethodnom pasusu se nedvosmisleno misli na takozvanu Drugu Srbiju. O tome šta ona zaista predstavlja, uprkos svom (bivšem?) samozadovoljstvu, samozavaravanju i besmislenoj pretencioznosti, pisao sam u člancima u NIN-u i NSPM-u (u NSPM-u članak je objavljen pod naslovom ”Prva, Druga i Treća Srbija” 4. septembra 2009). Pipci te nesrećne tvorevine naravno nastavljaju da funkcionišu, uz izvesnu dozu kamuflaže koju neobično razvijen oportunizam zahteva. To se nadovezuje na prethodni tekst. Jer stepen divljenja Druge Srbije Americi je takav da njeni ”članovi” nikad nisu u njoj primetili ni jedan jedini privremeni, a kamoli strukturni, problem. Nije samo u pitanju to da je teško uočiti militarizaciju na ”molitvenom doručku”, već je to čvrsta odluka da se nikakav problem ne sme uočiti. (A ako se baš i uoči, to nije nešto o čemu nazadni i grešni narod treba da bude obavešten.)

To se jasno primećuje, na primer, u vezi sa masakrom u Njutaunu. Kako su o njemu čitaoci u Srbiji obavešteni? U Srbiji, koliko znam, samo jedan list ima stalnog dopisnika u SAD. U dva članka Milana Mišića u Politici o masakru (od 17. i 25. decembra), nijednom reči se ne pominju strukturni uzroci. Niti se u pohvalnom pominjanju Kristofovog članka uočava njegova plitkost (odnosno njegov implicitni, bezuslovni patriotizam). Američki princip ”my country, right or wrong" (”moja zemlja, bez obzira da li je u pravu ili ne”) se prihvata bez pogovora, ali se tom principu ne dopušta da funkcioniše u sopstvenoj zemlji koju naravno treba ”prevaspitati”.

(Autor je Emeritus Professor, Department of Psichology, University of California)