Културна политика | |
А шта би било да је Њутаун у Србији |
недеља, 30. децембар 2012. | |
После масакра двадесеторо деце и шест одраслих у школи у градићу Њутаун (Newtown) у америчкој држави Конектикат, у америчкој јавности је на свим нивоима поново започела дискусија о коренима ове трагедије. ”Поново”, зато што се школске погибије у Америци релативно често догађају, процентуално много чешће него и у једној другој земљи света, без обзира на величину и степен економског развоја. Дебата се у САД углавном своди на само две околности: доступност оружја и лична ситуација двадесетогодишњег убице Адама Ланце (Adam Lanza). Као што је добро познато, чак и веома озбиљно полуаутоматско "attack" оружје је лако доступно у Америци и посед ватреног оружја је веома распростањен. Сваки озбиљни правни покушај да се отежа (легална) набавка и смањи проценат власника оружја је увек ефикасно осујећен од стране политички моћне организације власника ватреног оружја, са неких 4,3 милиона чланова, НРА (National Rifle Association; rifle значи пушка, али ово свакако није ловачко удружење). НРА се редовно позива на Устав, односно на Други амандман, изгласан још 1791. године, који дословце ”штити право народа да поседује и носи оружје”. Бар исто толико је у америчким приликама важно што НРА уплаћује десетине милиона долара у предизборне кампање оних политичара, на свим нивоима, који су јој наклоњени. Једна од парола коју користи НРА је ”Оружје не убија, људи убијају”, чиме се жели рећи да не треба забранити поседовање оружја, већ рано открити и предупредити потенцијалне убице. (Интересантно је да ову логику није прихватила ниједна друга земља у свету – опет та америчка ”посебност”.) Чак и у овим данима кад се широм Америке жали за немилосрдно покошеним малишанима од шест-седам година, НРА заузима ратоборан став против било каквих нових законских ограничења, а водећу улогу у томе имају и неки сенатори који су њени чланови. Челник НРА Вејн Лапиере (Wayne LaPierre) арогантно тврди да ”Американци захтевају наоружане чуваре у свакој школи”. Значи треба увести још једну службу безбедности (а већ им нема броја у овој милитаризованој земљи) и, наравно, ставити у оптицај још оружја. У оваквој атмосфери, могућој заиста само у Америци, није чудно да се познати новинари угледних листова питају да ли нација има ”храбрости” да законом спречи или бар смањи могућност овог и сличних крвопролића. Лична ситуација (”прљав веш”) убице је оно што много више интересује просечног Американца, а тај је морбидни интерес управо оно што одговара погледима НРА. Прва жртва убице је била његова мајка, а управо она је годинама поседовала неколико комада озбиљног оружја и учила своје синове пуцању. Касније су медији наводно открили друге детаље. Те је један безимени сусед тврдио да је Адам убио мајку пуцајући јој у лице зато што је хтела да га преда психијатријској установи. Те је ујак или стриц дао хипотезу да се ради о утицају антипсихотичног лека Фанапт који је Адам почео да узима. Међутим, ФБИ је то мало замутио тврдећи да Адаму није ”пукла жица” него је он све детаљно планирао. Шта у свему овоме мора да чуди грађане Србије? Па, изнад свега то да после америчких трагедија, тамо нема социологизирања, поготову оног које се своди на непримерене нападе на своју земљу и нацију, на њену прошлост и друштвени систем – другим речима, вулгарним али потребним, нема пљувања по својој сопственој бити. А у Србији? Ако се, на пример, неко у Београду попне на кров и прети да скочи, а неколицина одоздо виче ”Скочи!”, то јесте неизмерно сурово, али се дешава свуда у свету, укључујући многе западне земље, па и скандинавске. Али код нас не само неодговорни и незајажљиви медијски ”социолози” него и обичан човек прво довлачи ”деведесете” и одмах затим љуто гризе у срж Србије. Слично је са сваким убиством, сваком породичном тортуром, инцестом и педофилијом; то се протеже до здравствених и затворских услова, до корупције у политици и предузимаштву, па и до фудбалског навијаштва и (не)чишћења снега. Невероватно је у коликој мери новинари па и просечни људи од најобразованијих до продаваца на пијаци не знају и не желе да знају светску статистику о било чему (поготову ону која је срачуната по глави становника). А оне који су провели 24 часа у мећави код Фекетића би требало да интересује шта би им се све непријатно десило, и колико дуго, да се случајно нађу у сличним временским условима, на пример, на америчком Средњем западу. Наравно да се може озбиљно замерити Американцима да су екстремни у степену до ког себе сматрају непогрешивим и најбољим у свему и свачему. Али се Србима још више може замерити да представљају супротни и контрапродуктивнији екстрем. Разумљиво је да се у Србији жели да многе ствари буду боље и као другде, али се сопствена земља црни у вези са много чим што није боље другде. Заиста не знам у којој је мери проблем необавештеност, а у којој готово намерно незнање да би се задовољно дало маха мазохизму. Тога је, на пример, у Хрватској много мање, и мада мазохизам тог типа тамо није забрањен законом, чини се као да јесте. Кад сам поменуо одсуство америчке самокритике, имао сам у виду читаву јавну сцену, укључујући најеминентније коментаторе попут Николаса Кристофа (Nicholas D. Kristof), који је колумниста у Њујорк тајмсу преко десет година и два пута је добио Пулицерову награду: управо он је смогао само да се жали на недостатак адекватних закона о оружју. Дословце је написао да главни разлог није што у Америци има криминалних лудака, ”има их у свим земљама”, него само у доступности оружју. Зар заиста Кристофу, интелигентном и високо образованом човеку, није пало на памет да помене факторе који су залеђина и вероватни катализатори америчких школских масакра: непрекидан рат (четири од 1999, са два нова на хоризонту); милитаристички ентузијазам који се подстиче путем свих медија (захвално помињући ”our boys and girls", заборављајући ваљда да су у питању добро плаћени добровољци) и на свим местима, од основних школа (попут оне у Њутауну) до аеродрома на којима, веровали или не, војници у униформи имају предност и улазе у авион први, заједно с мајкама с бебама; непрестано холивудско величање не само уопштене агресивности, него нарочито америчких стварних, али још више имагинарних, ратних победа; дивљење у медијима новим војним смртоносним изумима, који се онда убацују у невероватно виолентне игрице које очаравају мушке адолесценте, али све више и женске, јер су феминисткиње неуморне у туторисању девојака да оне могу све и треба да желе све, па ваљда и мушку агресивност и изопаченост. Листа се лако може наставити. Тачно је да је тешко научно доказати узрочно деловање таквих фактора на убиства (укључујући матрицид и суицид) Адама Ланце, али је, објективно гледајући, мало вероватно да милитаристичка атмосфера која постоји у Америци бар од 2001. године нема никакве везе са Адамовом идејом да убије много невиних, оних који не могу да се бране. Мора да је Кристоф свестан тога, али ни реч да зуцне. Зашто? Зато што су такве констатације у Америци веома непопуларне и то на веома широком плану. Због њих се може на дискретан начин изгубити престижан и добро плаћен посао. Каријере зависе од остајања међу невидљивим границама. Другим речима, каријере зависе од послушности – али, на крају крајева, послушности чему? По мом мишљењу, послушности у свесном или несвесном, али потпуном, прихватању идеје да је своја земља најбоља на свету и да је њен народ непогрешив. Где се то може наћи у Србији? И како је, на крају крајева, могуће да се нађе узимајући у обзир какву је антисрпску пропаганду овај народ претрпео од 2000. године у својим сопственим медијима? У тим медијима, у свакодневним увредама од стране разних НВО и новим уџбеницима своје деце које те исте НВО диктирају, у колумнама досовских екс-амбасадорчића и у понашању највиших представника државе, овај народ је натеран да социологизира на своју штету и да налази дубоке и урођене мане у себи (које малтене ниједан други народ нема и никад није имао). Ту се не сме заобићи још један моменат. У претходном пасусу се недвосмислено мисли на такозвану Другу Србију. О томе шта она заиста представља, упркос свом (бившем?) самозадовољству, самозаваравању и бесмисленој претенциозности, писао сам у чланцима у НИН-у и НСПМ-у (у НСПМ-у чланак је објављен под насловом ”Прва, Друга и Трећа Србија” 4. септембра 2009). Пипци те несрећне творевине наравно настављају да функционишу, уз извесну дозу камуфлаже коју необично развијен опортунизам захтева. То се надовезује на претходни текст. Јер степен дивљења Друге Србије Америци је такав да њени ”чланови” никад нису у њој приметили ни један једини привремени, а камоли структурни, проблем. Није само у питању то да је тешко уочити милитаризацију на ”молитвеном доручку”, већ је то чврста одлука да се никакав проблем не сме уочити. (А ако се баш и уочи, то није нешто о чему назадни и грешни народ треба да буде обавештен.) То се јасно примећује, на пример, у вези са масакром у Њутауну. Како су о њему читаоци у Србији обавештени? У Србији, колико знам, само један лист има сталног дописника у САД. У два чланка Милана Мишића у Политици о масакру (од 17. и 25. децембра), ниједном речи се не помињу структурни узроци. Нити се у похвалном помињању Кристофовог чланка уочава његова плиткост (односно његов имплицитни, безусловни патриотизам). Амерички принцип ”my country, right or wrong" (”моја земља, без обзира да ли је у праву или не”) се прихвата без поговора, али се том принципу не допушта да функционише у сопственој земљи коју наравно треба ”преваспитати”. (Аутор је Emeritus Professor, Department of Psichology, University of California) |