Примера забрана ради забрана има на хиљаде и сви они доприносе нечијој заштити, а заправо доприносе повећању осећања кривице, што за консеквенцу има једну врсту друштвене укочености, парализованости и страха, јер онај ко се осећа кривим осећа да нема право ни на шта, осим да буде кажњен.

Поделе су, нажалост, традиционална одлика Срба. И увек су нас скупо коштале. Током деценија и векова те поделе су само продубљивана и добијале су нова политичка својства и облике.

Са становишта интереса грађана Србије, а посебно будућности њихове деце, ни тадашња ни садашња норвешка искуства у домену коалиционог ратовања нису нешто што би, чак и у неком новом паковању, Србији могло бити од користи.

У некој врсти егзила Полански наставља да режира филмове, али су то углавном просјечна остварења која не заслужују превише пажње, да би 2002.године услиједио велики повратак са филмом „Пијаниста“ за којег добија америчког Оскара, Златну палму у Кану и француску награду Цезар.

Прича о регионализацији је дневнополитичка, мада не треба занемарити ни притиске које стижу из ЕУ да Србија што пре раздели моћ по регионима, посебно како би добила приступ фондовима. Било како било, регионализација није исто што и децентрализација.

Можда је време да се ипак мало уозбиљимо: кошаркашки клуб Партизан односно хала Пионир за време евро-утакмица можда је последње место слободе у овој земљи, слободе да се навија за себе, а не за другога, а да вас у том часу нико не назива клерофашистом.

Једно од недавних истраживања показало је да је 65% ученика бар једном, а 24% више пута било изложено неком облику насилног понашања у периоду од три месеца. Према другом истраживању, око 20 одсто ђака је потврдило да у њиховој школи постоји банда.

Ако и не уђемо у ЕУ, улазимо у систем у којем су сензори подешени тако да пиште кад припалиш цигарету, ухапсе те и пошаљу ти у ћелију тим психолога да ти објасне да није лепо да пушиш пошто један твој дим убије више људи него у Аушвицу.

Српска филмографија је одавно престала да буде српска. Али и више од тога - она је изгубила и људскост и пристојност. Уместо да оно мало новца који се у Србији могу издвојити потрошимо на снимање квалитетног и елементарно „пристојног“ филма, ми снимамо и гледамо којештарије.

Можда управо отуд и потиче чудесна моћ књижевности да спаја далеке пределе, времена и људе, да омогућује, као што Пастернак рече, дијалог живих са мртвима и нерођенима.