Zaljubimo se u Svetog Trifuna!

Ove nedelje, u petak, 14. februara, Srbi pravoslavne veroispovesti obeležavaju praznik posvećen Svetom Trifunu, a oni koji slede evrounijatsku i ekumensku mantru proslavljaju Dan zaljubljenih. Uprkos činjenici da je ovih prvih kod nas mnogo više, agitacija u korist onih drugih je neuporedivo jača. Dok se na stranicama prestoničkih dnevnih listova i televizija sa nacionalnom frekvencijom jedva da nađe obaveštenje o ovom prvom prazniku, dotle nas ti isti naširoko i nadugačko nedeljama pripremaju za proslavljanje onog drugog. Sa TV ekrana nam se nude povoljni turistički aranžmani da ga provedemo po evropskim metropolama, trgovinski lanci nam odobravaju popuste na kupovinu poklona voljenim osobama, a organizatori estradne scene pozivaju da ga proslavimo zajedno sa Josipom Lisac u „Sava centru“ ili sa „Parnim valjkom“ u hali „Jezero“ u Kragujevcu. Mnogobrojni restorani i splavovi  u našem glavnom gradu su odavno unapred rezervisani za ovaj „ivent“. Turističke agencije se utrkuju koja će više deviza izneti iz Srbije nudeći njenim građanima atraktivne aranžmane za proslavu ovog praznika od Hrvatske, Slovenije i Mađarske do Italije i Francuske.

Iako je episkop Valentin rođen u Rimu u 3. veku, gde je i pogubljen, za sveca je proglašen mnogo kasnije, a crkveni praznik njemu u čast uveden je tek u 15. veku. Obeležava se kao Dan zaljubljenih, jer je navodno pred smrt poslao ljubavno pismo svojoj voljenoj. Najpre je slavljen u katoličkoj Zapadnoj Evropi, a kasnije se sa osvajanjima novih teritorija i pokrštavanjem domorodaca preselio i na druge kontinente – Severnu i Južnu Ameriku, Afriku i Australiju. Danas je poprimio globalne razmere i odlično se uklopio u strategiju potrošačkog društva, jer se zbog njega i oko njega obrće veliki novac. Na neki način je to uvod u drugi internacionalni praznik - Dan žena kada se širom sveta prinose žrtve savremenom bogu – tržištu.

Interesantno je da se i Trifun takođe rodio i živeo u 3. veku. Bio je isterivač zlih duhova i iscelitelj. Doveden je u Rim da izleči imperatorovu ćerku, u čemu je uspeo i zbog toga bio bogato nagrađen. Pogubljen je kada je otkriveno da propoveda hrišćanstvo.     

Sveti Trifun se kod Srba pravoslavnih hrišćana smatra zaštitnikom vinove loze, vinogradara i vina, pa ga otuda slave odgajivači vinove loze, proizvođači vina i ugostitelji. Na taj dan se ulazi u vinograde i orezuju čokoti loze i zalivaju vinom u uverenju da će se tako probuditi iz zimskog sna i oporaviti na proleće da bi na jesen doneli dobar rod. Ako na Trifundan padnu kiša ili sneg, godina će biti rodna, a ukoliko bude vedro vreme, biće sušna i slabog roda.

Koristim priliku da čestitam praznik svim uzgajivačima vinove loze i proizvođačima vina širom Srbije. Posebno onima u Velikoj Hoči kod Orahovca u Metohiji. Tu su se vinogradi podizali još u 12. veku zahvaljujući pogodnom tlu i dovoljnom broju sunčanih dana. I tokom viševekovne turske vladavine ovim prostorima Srbima je bilo dozvoljeno da nastave sa gajenjem vinove loze i proizvodnjom vina. U podrumima vinarije „Orvin“ u Orahovcu se proizvodilo kvalitetno crno vino (pinot noir), koje je pod nazivom „Amselfelder“ osvojilo svet, a samo u Nemačku je izvezeno 40 miliona litara godišnje. Danas se proizvodi mnogo manje, jer je Orahovac srpska enklava u neprijateljskom šiptarskom okruženju i nema finansijske podrške niotkuda. Uprkos svemu, pre svega carinarnici na granici sa „Republikom Kosovo“, koju naši pregovarači nikada neće priznati da su priznali, vina iz podruma porodica Galić, Antić, Petrović i Kujundžić i bratstva manastira Visoki Dečani nekako stižu do ljubitelja vina u krnjoj Srbiji koja žuri ka Evropskoj uniji.    

Vino i Kosovo su inače utkani u srpsko istorijsko pamćenje. U svojoj kletvi pred boj na Kosovu car Lazar poručuje:

„Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne došo u boj na Kosovo,
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga ni devojačkoga,
Od srca mu ništa ne rodilo,
Rujno vino ni pšenica bjela,
Rđom kapo dok mu je kolena.“

Kosovka devojka tražeći svog dragog na bojištu, ranjene junake je „zalagala ljebom bijelijem i pojila vinom crvenijem“.

Ljubomir Simović u svojoj pesmi „Rugalica vinu“, između ostalog, kaže:

„Pa zar ovim vinom da se posvete Dečani?

Ovim bi se i ale i guje plašile!

Pa zar si ovo pio, Stevane Prvovenčani?

Zar ovo, despote Uglješa? Ovo, kralju Vukašine?

Pijem pa razumem Kraljevića Marka

Što pola pije, a pola Šarcu daje!

Ako smo ovo pred Kosovo pili,

Kako smo mogli – dobro smo i prošli!“ 

Ni danas u Srbiji ne oskudevamo u piću bogova među aktuelnom političkom elitom. Jedan od ranijih predsednika vlade jeftinim, zli glasovi kažu bespovratnim, kreditom je zasadio veliki vinograd, a budući premijer poseduje porodični podrum bogat arhivskim vinima iz celog sveta.  

"Ko ima dobro vino, ima dobrog prijatelja“ - glasi divna portugalska izreka. Nazdravimo ovom prilikom i Peteru Handkeu, austrijskom književniku, velikom prijatelju Srbije i Srba i darodavcu onim preostalim u Velikoj Hoči i Orahovcu.  

Živeli! Srećno!

P.S.:

Promena svesti u Srba prilično je odmakla. To se naročito odnosi na prihvatanje nekih evrounijatskih društvenih praznika, posebno kod mladih. Tako smo 2. februara ove godine u našem glavnom gradu obeležili „dane mrmota“, koji će nam uskoro zameniti vremenske prognoze Hidrometeorološkog zavoda.

Svetog Patrika, 17. marta, već slavimo nekoliko godina, a ove u „Kombank areni“ sa grupom „Lord of the dance“. Jedva čekam da 31. oktobra ove godine opet umesto Svetog apostola i jevanđeliste Luke i Svetog Petra Cetinskog proslavimo evroatlantski praznik Noć veštica (Halloween).

In God we trust!