Србија, ЕУ, Русија - између флерта и "стратешког партнерства"

Вицепремијер Владе Србије и министар одбране Александар Вучић отпутовао је у Москву, где се у четвртак 23. маја 2013. сусрео са руским министром одбране Сергејом Шојгуом. Овај сусрет је од историјског значаја по ВС, јер су се Вучић и Шојгу договорили да руска страна Србији испоручи најсавременију варијанту авиона „Миг-29 М/М2“, као и најновије радарске системе – али и ракетно противавионско наоружање. Најновија варијанта авиона „Миг-29“ коју Руси уводе у свој арсенал носиће ознаку „Миг-35“, јер има савршенију електронску опрему и радар, што не значи да „Миг-29 М/М2“ поседује застарелу опрему, напротив. „Миг-29 М/М2“ се производи у једноседној и двоседној варијанти. Једноседна носи ознаку „М“ а двоседна „М2“. На авиону „Миг-29 М/М2“ извршена су знатна аеродинамичка побољшања, ово се нарочито односи на повећање површине крила – што ће умногоме побољшати аеродинамичке особине. Уграђен је, осим тога, нови мотор са већим потиском (око 9000 кп по мотору) – старија верзија је поседовала мотор са потиском на допунском сагоревању од 8 300 кп. Побољшања се односе и на електронску опрему и радар, као и на ракетно наоружање, што је пресудно у савременим ваздушним дуелима. Веома је битно што нови „Миг“ може, за разлику од старије варијанте, да носи и вођене ракете и бомбе којима може гађати циљеве на земљи. Оно што је најбитније за савремене ваздушне дуеле јесте да авион има повећан домет радара у односу на старију варијанту као и могућност ношења ракета ваздух-ваздух повећаног домета (популарно зване „Амрамски“), као одговор на америчку ракету ваздух-ваздух „АИМ-120 ААМРАМ“. „Миг -29 М/М2“ презентира се као савремени вишенаменски авион генерације 4 ++. Његова вишенаменост се огледа у томе што је прилагођен за дејства по циљевима на копну, мору и ваздуху.

На авиону „МИГ-29М/М2“ „примењен је и систем пуне дигиталне контроле тзв. Фул ауторити дигитал енгин контрол (ФАДЕК). Животни век мотора је 4000 сати а међуремонтни рок 1000 сати. Модуларне је конструкције што олакшава одржавање. По жељи купца нуди се уградња покретних млазника који могу векторисати потисак“.[1] Електронска опрема, која по жељи купца не мора бити руске производње, састоји се од нишанско навигацијског система ПрНК-29М/М2, који се састоји од вишенаменског радара НИИР „Фазотрон“ ЖУК-МЕ са електронским скенирањем и фазираном антенском решетком домета 120 км при откривању циља у ваздуху. Ово је веома значајно, јер је стара варијанта ловца „Миг-29“ имала домет радара који је износио само до 80 км. Нови радар истовремено прати 10 циљева у ваздуху а омогућује напад на четири.

Што се наоружања тиче, нови „Миг“ може да носи ракете „Амрамски“, које имају знатно повећани домет у односу на ракете које је носила старија варијанта. Инерцијално и активно радарски самонавођене ракете ваздух-ваздух Р-77 (до 6 ракета на подвесним тачкама од укупно 9) поседују домет позивајући се на различите изворе од 90 до 100 км. Поређења ради, најсавременија америчка ракета ваздух-ваздух „АМРАМ“ поседује сличан домет. Веома је битно истаћи да апарат „Миг-29 М/М2“ има веома малу рефлексну површину која је омогућена чињеницом да су у конструкцији авиона примењени савремени материјали, па тако удео композита у укупној маси авиона износи 15 процената. Самом применом композита смањена је ефикасна рефлексна радарска површина авиона, а то се може постићи и применом специјалних премаза за апсорпцију радарских таласа. На папиру и теоријски гледано, амерички ловац пресретач „Ф-15“ има предност зато што поседује радар са дометом до 180 км. Међутим, нови „Миг“ има веома малу рефлексну одразну површину тако да у хипотетичком сукобу у ваздуху са авионом „Ф-15“ има исте шансе – зато што је могуће да радар на авиону „Ф-15“ открије „Миг“ тек након што и „Миг“ може да примети свог супарника, а пошто су ракете сличног домета борба у ваздуху би била изједначена.

Осим набавке нових авиона (још увек се не зна тачно колико ћемо нових авиона добити), ВС очекује и набавку нових савремених ракетних противавионских система, као и набавку нових радара. Када су у питању ракете земља ваздух, односно системи за противваздушну одбрану, помињу се „Панцир“ и „С-300“ са ракетама „С-400“! Систем „Панцир“ постоји у две варијанте: једна је смештена на гусеничној платформи а друга на камиону. Систем служи за непосредну заштиту од нисколетећих авиона, крстарећих пројектила па чак и вођених противрадарских ракета као што су „ХАРМ“ и „АЛАРМ“, које су масивно употребљаване у дејству по радарским системима Војске Југославије 1999. године. „Панцир“ као систем има могућност дејства по циљевима који лете на веома малим висинама. Чак од 2 м па навише! Систем „Панцир“ је кратког домета и служи пре свега за заштиту далекометних ракетних система противваздушне одбране „С-300“, тако да заједно чине један интегрисани систем. Од наоружања систем „Панцир“ поседује два топа калибра 30 мм, као и дванаест лансера ракета домета од 1 до 12 км.

„С-400 Тријумф припада четвртој плус генерацији система ПВО, за разлику од његовог претходника система С-300. Габарити једног и другог система су исти тако да се систем С-300 може модификовати у систем С-400. То је систем који је у могућности да види све летелице 'невидљиве' технологије на свим висинама, али је први ПВО систем који може да по избору користити неколико типова пројектила. Нова организација основне борбене јединице С-400 укључује повезивање осам лансирних возила за разлику од система С-300П чији је дивизион располагао са шест. На сваки лансер долази по 16 контејнера. Такав систем, уз помоћ рачунарске опреме, омогућава вођење више ракета на исти циљ и омогућава да један ракетни дивизион уништи до трећине авиона у једном масовном налету на рејон одбране системом С-400.“[2] Систем „С-400 Тријумф“ је занимљив и по томе што на једном возилу може да носи ракете великог и средњег домета тако да један лансер обједињује карактеристике система средњег и великог домета.

Систем С-400  поред ракета 5В55КД, 5Б55Р, 48Н6Е и 48Н6Е2, може да користи још три нове врсте пројектила: 48Н6ДМ, 9М96Е и 9М96Е2.

„Ракета 48Н6ДМ има домет од 400 км. Намењена је за дејство по најважнијим и најзахтевнијим циљевима типа бојних глава балистичких ракета, извиђачких авиона и других летелица. Друге две ракете, 9М96Е и 9М96Е2, јесу мање, развијене су по узору на америчке ракете из система Патриот ПАЦ3 и намењене су за дејство по нисколетећим циљевима који маневришу, али и по интелигентно вођеној муницији, крстарећим ракетама и беспилотним летелицама. Ракета 9М96Е може да маневрише под оптерећењем од преко 20 г, захваљујући уграђеним микромоторима. Извозна варијанта може да погоди циљ удаљен до 120 км, а оригинална варијанта, која је у употреби у ВВС Руске Федерације, може да гађа на знатно већој удаљености и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета. Све ове ракете се пакују у исти контејнер, у коме је и ракета великог домета, па лансер има укупно 16 ракета. Ракетни систем С-400 тренутно у свету нема еквивалента, а амерички системи Патриот немају довољан домет и могућност уништења бојеве главе балистичких ракета, као што то има С-400. Цена система се још увек не зна, али се претпоставља да би износила више од 100 милиона долара.“

Што се тиче радарских система о њиховој набавци тренутно има најмање информација. Уопште није познато које ћемо тачно радарске системе добити од Руске Федерације. Једино што је познато јесте да се ради о два система.

Александар Вучић је, након састанка са руским министром одбране Сергејом Шојгуом, дао ексклузивну изјаву за „Глас Русије“, чији део ћемо пренети: 

„Глас Русије: Данас је у Москви била одржана безбедносна конференција на којој је осим вас учешће узео и министар одбране Руске Федерације господин Шојгу. Да ли сте имали билатерални састанак са министром одбране РФ?

Вучић: У оквиру ове конференције, имао сам посебан сусрет са министром одбране Руске Федерације. Сусрет је трајао двоструко дуже него што је било предвиђено. Он не само што има пријатељски однос према Србији, већ смо и на конкретан начин разговарали о важним областима сарадње у будућности. Договорили смо да, по његовом доласку у Београд, потпишемо војни споразум. Истовремено да пређемо на војно-економску, војно-медицинску и војно-образовну сарадњу.

Пре свега, ту имам у виду ратно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану. Наишли смо на разумевање и нашли заједнички језик и ми ћемо сутра видети председника Путина и очекујем да када он то потврди да кренемо у најхитнију могућу реализацију.

Глас Русије: Да ли то значи да ће дефинитивно доћи до набавке руских „мигова“ од стране Србије, која је већ најављена у штампи пре неког времена?

Вучић: Разговарали смо о набавци ваздухоплова, али и о набавци радарских система и противавионских оруђа. Те набавке ће бити подељене у три фазе. Део техничког тима Сергеја Шојгуа већ у недељу боравиће у Београду. И очекујемо да ће се све оно о чему смо разговарали у наредном периоду убрзати.“[3]

Александар Вучић је, дакле, разговарао са својим руским колегом о набавци новог оружја –што говори о томе коме се окрећемо када је у питању оружје за нашу војску. То је сасвим природно зато што је ВС до сада користила оружје руског порекла, тако да ће се наставити досадашња пракса коју имамо када је у питању коришћење руског оружја. Нови „Мигови“ и нова средства за ПВО, укључујући и радарске системе, биће набављени по веома повољним кредитним аранжманима до 2017. године – кроз контраиспоруку наше робе као и кроз учешће Руса у оспособљавању завода „Мома Станојловић“ за ремонт ваздухоплова. Добра ствар у свему овоме јесте да је Александар Вучић препознао ком виду ВС је потребна модернизација и набавка нових средстава.

Од пресудног значаја је данашње (24.05.2013) потписивање декларације о стратешком партнерству између Србије и Руске Федерације у Сочију, коме ће осим председника Владимира Путина и Томислава Николића присуствовати и министри одбране две земље. Председници Путин и Николић ће потписати декларацију о стратешком партнерству, која подразумева блиску економско-трговинску сарадњу између две земље. „Декларација о стратешком партнерству између Русије и Србије биће потписана данас након преговора председника две државе, Владимира Путина и Томислава Николића“, саопштио је новинарима помоћник председника Русије, Јуриј Ушаков и додао да се „планира потписивање деларације о стратешком партнерству између две земље“. Према речима Ушакова, потписивање овог документа ће подићи односе Србије и Русије на нови ниво и потврдити традиционалну блискост две земље. Помоћник руског председника је истакао да се у току преговора председника држава у Сочију планира разматрање стања трговинско-економских веза Русије и Србије и сарадња у енергетици, укључујући изградњу српског дела гасовода „Јужни ток“. Поред тога, разговараће се о „питањима културних и хуманитарних односа, као и актуелних међународних тема са акцентом на косовско решење.“[4] Председник Руске Федерације Владимир Путин, пре састанка, изјавио је следеће: „Надам се да ћемо имати прилику да попричамо о билатералним односима, али и да размотримо међународне проблеме. Наши узајамни контакти су у порасту, имамо више занимљивих пројеката и надам се да ћемо о свему томе да разговарамо данас“[5]. С друге стране, председник Републике Србије Томислав Николић изјавио је: „Као што и сами оцењујете, наши односи су све бољи и иду узлазном линијом. Томе доприносе и наши чести контакти, али и веома чести контакти наших сарадника. Србија је изузетно задовољна односом Русије према њој. Увек може бити боље, али Србија је захвална Руској Федерацији зато што је у нашем проблему на Косову и Метохији на правој страни, на страни међународног права“, рекао је Николић.

После састанка председници су дали сличне изјаве: „Председник Русије Владимир Путин изјавио је да „Русија није променила свој став о Косову“ и да „подржава српске пријатеље у преговорима са Приштином у Бриселу“. На конференцији за новинаре Путин је казао да „се Русија и даље залаже за решење за Косово које ће бити обострано прихватљиво и донето на основу резолуције 1244 Савета безбедности УН“.

Николић је казао да је Србија, а и он лично, захвална Русији за њен став о Косову и „да је све добро за Русију што је добро и за Србију“. „Путин је најавио да ће Русија и даље охрабривати улагање руског капитала у Србију. Николић је оценио да сарадња две земље у области политике, економије, културе и науке изузетно добра са константном узлазном тенденцијом“.[6]

Запитаћемо се, сада, откуда наједном такав заокрет у спољној политици и окретање према Русији – и то не само када је у питању оружје већ и привредно-економска сарадња? Вучић одговара на то питање, које му је управо и поставио новинар „Гласа Русије“, на следећи начин: „Србија је мала земља, она треба да сачува своју територију. Мора да покуша да има добре односа са свима. Желимо пре свега да сачувамо оно што је наше. Имамо велике пријатеље у Руској Федерацији. И ја сам се захвалио на томе што су нам све време пружали политичку подршку у очувању и територијалног интегритета Србије, али и помоћи да велики део земаља у свету не прихвати признавање једностране независности од стране приштинских власти.Оно што јесте важно, то је да Србија свакако јесте савезник Русије. Ми желимо највећу могућу сарадњу са РФ, јер руским званичницима никада није сметао европски пут Србије. Ми смо војно неутрална земља и не улазимо и не учествујемо ни у једном пакту. И оно што мислим да је веома битно, то је да Русија увек може да рачуна на Србију као свог пријатеља. А наше је да на рационалном и прагматичним основама развијамо наше односе, да их унапређујемо, економске и политичке и све друге. Мислим да је то веома важно за обе земље. Пре свега, за Србију као много мању земљу. Али мислим да је то добро и за грађане Русије, као и за грађане Србије.“

Ако је тако као што каже Вучић, онда је требало да своју спољну политику одмах орјентишемо ка Русији, посебно када је у питању статус јужне српске покрајине. Уместо тога, ми нисмо потражили политичку помоћ истинског пријатеља Руске Федерације, већ смо се окренули Бриселу и евроинтеграцијама – што је у старту деградирало нашу преговарачку позицију. Актуелна Влада не одустаје од интеграције у ЕУ, а Вучић чак при томе каже да је руска страна подржала европски пут Србије; међутим, видимо да Србија суштински не може без Русије и да малтене зависи у сваком аспекту од помоћи Москве. Руси су сретни да нам помогну и увек оберучке прихватају наше молбе – било да је у питању кредит или оружје. Због свега тога морамо коначно да престанемо да водимо бесмислену политику на два колосека и да флертујемо са Бриселом а да се суштински и животно ослањамо на Руску Федерацију. Не тврдимо да треба да у потпуности окренемо леђа ЕУ, али мора се дефинисати један степен сарадње који неће укључивати девизу да ЕУ нема алтернативу, јер видимо да она итекако има алтернативу – у питању је заснивање чвршћих односа са Руском Федерацијом у свим аспектима. Једино тако можемо да сачувамо интегритет и суверенитет над свим деловима државе – укључујући наравно пре свега јужну српску покрајину – како би се зауставило даље зацртано цепање Србије.