Od bezdušnosti do saosećajnosti i nazad

Danas, 1. maja 2009. godine, slušajući vesti na raznim TV programima, više desetina puta smo čuli jednu istu rečenicu: Naši radnici su se odlučili za roštiljanje, a ne za socijalne proteste. S druge strane, imali smo priliku da čujemo kako su u čitavom nizu evropskih i svetskih metropola: Berlinu, Parizu, Beču, Istanbulu, Moskvi, Atini, Kijevu organizovane i održane demonstracije sindikalnih organizacija, radnika, studenata, uz podršku uglavnom stranaka levice. Ona rečenica: Radnici su se kod nas odlučili za roštiljanje, a ne za proteste, zvuči zanimljivo: ona sama je u funkciji neoliberalnog poimanja radnika, po kojem je radnik sam kriv za svoj socijalni položaj. Dakle, naši radnici su imali šansu da danas protestuju i uklope se u trenutnu, odnosno prvomajsku buntovničku „sliku sveta“, no oni su je propustili. Zašto? Na ovo pitanje je moguće dati razne odgovore i oni bi sigurno bili u vezi sa ideološkom pozicioniranošću onoga ko odgovara na ovo pitanje. Pretpostavljam da će se istina o razlozima odsustva socijalnih protesta i ovaj put elegantno i lukavo izbeći. I sama, bezbroj puta ponavljana rečenica, da su radnici hteli roštilj, a ne proteste (odnosno borbu protiv eksploatacije) u funkciji je postojeće distribucije moći i izbegavanja prave istine o razlozima odsustva socijalnih protesta u Srbiji.

Ali, nezavisno od trenutnog stanja kod nas, to jest odsustva masovnijih protesta, u svetu se ipak već nekoliko godina unazad, a posebno tokom poslednjih godina dešavaju značajna socijalna i idejna pomeranja. Više ne postoji podrška koja je, doduše, bila iznuđena i represivno proizvedena, neoliberalnom projektu, ili poretku. Otpor socijalno/politički depriviranih je probuđen i pokrenut. Interesantna je zbunjenost naših desničara raznih profila i profesija, to jest društvenih inžinjera, režimskih politikologa i analitičara, angažovanih umetnika, urednika popularnih političkih emisija, vlasnika elektronskih i štampanih medija. Ovih meseci, svi oni sebi postavljaju ista pitanja: „Ostati bezdušan (desničar) ili postati saosećajan (levičar)? Ostati egoista (desničar) ili postati solidaran (levičar)? Ignorisati socijalno nezadovoljstvo, delegitimisati i redefinisati, preusmeriti ga propagandom i raznim manipulacijama (desničar) ili se iskreno postaviti prema ovom problemu i prihvatiti svoju odgovornost u njegovom stvaranju (levičar)? Šta raditi?“ – pitaju se naši neoliberali-desničari.

Situacija postaje sve nezgodnija. Tim pre, što otkrivena istina o neuspehu jednog megaprojekta u postpetooktobarskoj Srbiji koincidira sa istim takvim neuspehom s kojim se suočavaju sve srednjoevropske i istočnoevropske zemlje u tranziciji, a ono što je još važnije, sa neuspehom tog istog projekta u zemljama članicama EU, pa i u SAD. Od strane američkih, francuskih, britanskih, ruskih, kineskih, indijskih kritičara globalizacije, ovaj neuspeh neoliberalnog projekta je očekivan. No, u naučnim krugovima (i kod nas i na Zapadu), kritika globalizacije je, pod izgovorom da je ona refleksija otpora „modernizaciji“ ili da je varijetet teorije zavere, ekstremne desnice, antizapadnjaštva, antievropejstva, odbacivana. Ovde imamo interesantan fenomen unutar prividno naučnog, a u stvari ideološkog polja, koje bismo mogli odrediti kao „kritiku kritike globalizacije“. U kontekstu kritičkog pristupa kritici globalizacije nije akcentovan kritički stav prema negativnim aspektima globalizacije kao što su socijalno raslojavanje (na koje su ukazivali zvanični statistički podaci OUN), kriza državnog suvereniteta, kriza koncepta demokratije, slabljenje socijalnog konsenzusa, itd. Unutar ideološki obojene kritike kritike globalizacije naglašava se samo njeno navodno suprotstavljanje povezivanju naroda i kultura, dok je baš, unutar kritike globalizacije, to jedino u vezi čega postoji pozitivan stav. Kritika globalizacije (kod nas, u Rusiji, Kini, Sad, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Hrvatskoj) generalno je više bila usmerena protiv kulturnih formi, ekonomkih obrazaca, političkih formula koje su generisane iz jednog, unutar sebe, konzistentnog, ali društveno na duži rok problematičnog neoliberalnog (ekonomskog, političkog i kulturološkog) koncepta. S obzirom na to da se kritika globalizacije suočavala sa sistemskom tendencijom reprodukovanja afirmativne, u stvarnosti neutemeljene slike budućnosti (u kojoj će doći do približavanja socijalnih slojeva, emancipacije i humanizacije sveta, izjednačavanja bogatih i siromašnih delova sveta), logično je da je morala biti objekt marginalizacije i institucionalne represije.

No, s protokom vremena se pokazuje da su pozitivne i afirmativne predikcije neoliberalnih ekonomista, sociologa i politikologa bile pogrešne, a predikcije unutar kritičkog diskursa o globalizaciji validne. Nije trebalo mnogo pameti da bi se došlo da zaključka da će neoliberalizam, štiteći interese krupnog kapitala, razgrađujući socijalnu državu, dovesti do socijalnog raslojavanja, te da će ovo socijalno raslojavanje proizvesti socijalnu krizu koja će kad tad pronaći put svoje artikulacije, idejne (odnosno ideološke), pa političke i na kraju institucionalne. Trenutno se zapadni deo sveta (SAD, Velika Britanija,Francuska, Nemačka) nalazi na nivou idejne, odnosno, ideološke i političke artikulacije ove socijalne krize i raslojenosti, dok su institucije političke, ekonomske, vojne i kulturne moći još uvek pod kontrolom neoliberalno-desno orijentisane elite.

Ovo poslednje se odnosi i na naše društvo. Dok se idejno i vrednosno, politički postepeno artikuliše leva orijentacija, institucionalni sistem u Srbiji je potpuno pod kontrolom neoliberalne, desničarske elite. Radi se o kadru vladajućih stranaka, pre svega, DS i G17 minus, LDP itd, koji zahvaljujući legalno konstituisanoj vlasti imaju tu istu legelnu osnovu vladanja, ali su, s druge strane, skoro izgubili legitimitet vladanja. Ideje koje su činile i sada čine suštinu političkog identiteta svih naših vladajućih stranaka su ozbiljno relativizovane i to na svetskom planu. Interesantno je da je legitimitet naših vladajućih stranaka nije doveden u pitanje pod uticajem domaćih društvenih kretanja, nego pod uticajem kretanja na tlu Zapada prema kome su upravo naše vladajuće stranke okrenute (odnosno same sebe definišu kao prozapadne). Dovođenje u pitanje legitimiteta naše vladajuće elite, koja je uglavnom neoliberalno/desne orijentacije se nije mogla desiti iznutra, jer je kritika neoliberalizma (odnosno vladajuće politike) u našoj zemlji i sama bila objekt manipulacija i propagandnog delovanja, definisanja i delegitimisanja pomoću procesa medijskog, institucionalnog i na kraju uličnog zamračivanja. Ona je pomoću izrežiranih performansi, uličnih predstava, objašnjenja od strane politički podobnih stručnjaka (istoričara, dramaturga, glumaca, pisaca, ekonomista) definisana kao predstavnik radikalne ekstremne desnice. Time je anuliran njen društveni značaj i oduzet moralni, politički i intelektualni kredibilitet za bilo koji kritički stav ili politički angažman u društvu, adekvatan njenom stvarnom idejnom sadržaju. I tako su kritičari neoliberalizma istinski leve orijentacije pretvoreni u svoju suprotnost, odnosno javnom mnjenju predstavljeni kao ekstremna desnica, nacionalisti, tradicionalisti, predstavnici teorije zavere itd.

Za razliku od ovih skeptičnih prema neoliberalnim društvenim reformama u Srbiji, našim neoliberalima je, kao što svi znamo, bio svojstven entuzijazam izražen u nediskutabilnoj veri i podršci neoliberalnom skupu ideja/teza koje su se odnosile na celu društvenu, opštu i partikularnu stvarnost-državu, suverenitet, ekonomiju, ljudsku prirodu, umetnost, kulturu, nauku, međunarodne odnose, patriotizam, tradiciju itd. Jasno je da se radilo o potpuno zaokruženoj ideologiji, jednom konzistentnom skupu ideja sa jasnom društvenom funkcijom-odbrana krupnog kapitala, razgradnja socijalne države, društvenog konsenzusa i desupstancijalizacija demokratije koja se tek uspostavljala. Ova ideologija je na tlu Zapada nastala u kasnim sedamdesetim godinama, a kod nas je instalirana nakon 5. oktobra 2000. godine. Da je instalirana tokom devedesetih, ona bi bila potpuno kompatibilna idejnim, društvenim, političkim i geopolitičkim kretanjima u svetu. No, u prvoj deceniji 21. veka, već tada je bila u raskoraku sa stvarnošću.

Jedan od indikatora da će se desiti novi talas idejnih, ekonomih i političkih promena u svetu na kraju 20. i početku 21. veka, i jedna od prekretnica u međunarodnim odnosima bila je upravo bombardovanje SRJ 1999. godine. Ovaj čin je izveden bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Već sama ta činjenica nam govori da je te 1999. godine unutar OUN došlo do polarizacije velikih sila oko SRJ. Dok su jedni isticali da je to bombardovanje uvod u jednu novu eru prosvećenih nacija, drugi nisu dozvolili da dođe do konstituisanja sednice SB na kojoj bi se legitimisao i legalizovao vojni intervencionizam na SRJ od strane OUN. Napad na SAD 11. septembra 2001. godine, intervencija u Avganistanu i Iraku, kao i odnos drugih delova sveta prema ovim događajima su još jasnije ukazivali na pomeranje u sferi međunarodnih odnosa. To pomeranje, u svakom slučaju, predstavlja deklinaciju od onakvog stanja na nivou svetskog političkog poretka, kakvo je postojalo nakon rušenja Berlinskog zida. S druge strane, trenutna ekonomska kriza generisana neoliberalnom ekonomskom politikom vođenom kasnih sedamdesetih godina, jasno signalizuje ozbiljnu nestabilnost čitavog neoliberalnog projekta. Naravno, ova kriza neće dovesti do „propasti Zapada“, propasti EU ili kapitalizma. No, ona ukazuje na mogući kraj jednog skupa ideja/teza, jedne skoro totalitarne ideologije, koja je represivno nametana i intelektulacima i javnom mnjenju u korist njihove štete, a u svrhu odbrane interesa multinacionalnih kompanija i krupnog kapitala uopšte. Upravo zbog toga, naši neoliberali su u ozbiljnom raskoraku sa stvarnošću, bez obzira da li je reč o njihovom shvatanju privrede ili o njihovom shvatanju ljudske prirode, kulture ili međunarodnih odnosa.

„Kako sakriti ovaj idejni, politički i institucionalni nesklad i raskorak s realnošću?“ – pitaju se naši neoliberali. „Eureka! Promenićemo mišljenje!“ –vispreno se dosetiše ovi inteligentni umovi. U tekstu pod naslovom: Dinamika političke globalizacije i duhovne kolonizacije u drugoj polivini dvadesetog veka, postavljenom na sajtu NSPM (10.12.2007. godine), napisala sam sledeću rečenicu: „Uzimajući u obzir fenomen promene mišljenja koji je tako čest u bivšim socijalističkim zemljama, nastao kao posledica specifične političke socijalizacije u kojoj se konvertitstvo preferira i smatra dokazom da neko ima mudru i visprenu glavu (ovde se odsustvo političkog i ljudskog morala izjednačava sa mudrošću) ukoliko se na svetskoj političkoj sceni ideološka konfrontacija razreši u korist protivnika neoliberalizma, možemo očekivati prelazak mnogih naših neoliberala, osim onih autentičnih koji su to nezavisno od profitabilnosti svog ideološkog izbora, na stranu političkog centra, levice, socijaldemokratske orijentacije, konzervativizma.“ U jednom drugom tekstu pod naslovom Stari i novi kritičari neoliberalizma, postavljenom na sajt NSPM (15.10.2008. godine), pretpostavila sam da će se upravo zagovornici neoliberalizma pozicionirati u njegove najvatrenije kritičare: „I kao što su komunisti, preko noći, skoro svi postali antikomunisti, slobisti – antislobisti, antizapadnjaci – prozapadnjaci, kritičari kapitalizma i privatne svojine njihovi zagovornici, tako će i naši neoliberali postati kritičari neoliberalizma.“ Izvinjavam se zbog ovog (očiglednog) autonarcizma ispoljenog u citiranju sopstvenih rečenica, ali šta da se radi, bila sam u pravu. Naravno, poznavanje modalnog tipa ličnosti, političkih prilika u sopstvenoj zemlji, obrasca kulture, omogućuje da se lako pretpostavi kako će se ljudi ponašati u promenjenom društvenom kontekstu.

I evo ih, patriota do patriote, socijalni pravedenik do socijalnog pravednika. Onaj hladni egoista, zagovornik razgradnje socijalne države, desuverenuzacije, sledbenik Novog doba, razvijenog preduzetničkog duha (ali sakrivenog u državnoj ustanovi u kojoj prima platu u iznosu od 500.000 dinara), zagovornik slobodnog tržišta na koje nikada ne izlazi, a u tome mu pomaže njegova stranka, artificijelni kosmopolita (koji iza lažnog kosmpolitizma ne krije svoj nacionalni, nego što je još appsurdnije – zavičajni identitet), odjednom više ne skače sa stolice kad čuje reč patriotizam. Rusija i Kina mu više nisu tako mrske kao nekada. Postaje zagovornik socijalne pravde, pun saosećanja, duševan, pun razumevanja za socijalno nezadovoljstvo radnika koje je do juče formalno klasifikovao u kategoriju tranzicionih gubitnika i savetovao im da se prekvalifikuju, odnosno bace svoju fakultetsku diplomu i završe kurs za bravara, kozmetičara ili frizera. Čitajući tekstove naših neoliberalno orijentisanih intelektualaca, slušajući njihove reči izgovorene u raznim emisijama, primećujemo njihovo stidljivo ili manje stidljivo političko prestrojavanje i prelaženje na idejni teren koji nije njihov, odnosno, upravo na onaj teren koji su negirali i na toj negaciji gradili svoje karijere tokom prethodnih devet godina.

Događaj koji se desio u Novom Pazaru, kada je jedan od radnika (Zoran Bulatović) odsekao samom sebi prst, bio je značajan ne samo jer ukazuje na stvarnost socijalne krize koja postoji izvan medija, TV emisija, režiranih uličnih predstava, propagande. On je bio i značajan zbog reakcija koje je proizveo u javnosti. Ovaj događaj je u svakom proizveo jezu s jedne strane, dok je, s druge strane, doveo u veoma tešku situaciju naše zagovornike neoliberalizma. Oni su se našli u situaciji izbora, javno su trebali da demonstriraju ili bezdušnost ili saosećajnost. U ideološko-političkom kontekstu, reakcija na ovaj događaj je u direktnoj vezi sa ideološkom pozicioniranošću. Jasno je da je u neoliberalnom poimanju ljudske prirode naglašena kategorija interesa, čovek se vidi kao sebično biće spremno na upotrebu svih sredstava da bi realizovalo cilj, drugi se shvataju samo kao objekti koji se iskorištavaju i instrumentalizuju radi akumulacije i reprodukcije kapitala i moći itd. U ovakvom shvatanju ljudske prirode nema mesta za emocije, pravdu, empatiju, solidarnost. Dakle, ukoliko bi sledili svoju ideološku paradigmu (u kojoj je inkorporiran i onaj skup ideja koje se odnose na ljudsku prirodu) neoliberali bi trebali da na ovaj strašan događaj u Novom Pazaru reaguju bezdušno, odnosno indiferentno. A radnika da definišu kao tranzicionog gubitnika, što u našem slučaju znači: antizapadnjaka, antievropejca, retrogradnu silu, predstavnika tradicionalističkih sila, čoveka koji nije shvatio da je pao Berlinski zid, čoveka koji se odupire promenama, čoveka koji je sam kriv za ono što ga je snašlo, čoveka za kojeg država nije dužna da se brine.

S druge strane, ukoliko povodom ovog događaja neoliberali manifestuju saosećajnost to znači da negiraju sopstvenu ideološku paradigmu, u kojoj nema mesta za socijalnu solidarnost i empatiju i na njoj zasnovanu devetogodišnju politiku. Ova idejna autonegacija, trenutno svojstvena našim neoliberalima, u skladu je sa svetskim procesima jačanja levice, ali je u neskladu sa njima samima. U tom smislu, oni se nalaze u konfuziji nastaloj u situaciji izbora između bezdušnosti i saosećajnosti. Dok javno moraju da demonstriraju saosećajnost i postepeno i stidljivo skreću ka upotrebi pojmova kao što su solidarnost i socijalna pravda, u stvarnosti, izvan medija i TV kamera, u okviru institucija i dalje teže da „materijalizuju“ i institucionalizuju: na primer veoma jasnom kadrovskom politikom (zapošljavanjem „plutajućih subjekata među metaforama“), svoj pogled na svet, koji je naravno neliberalni. Dakle, naši neoliberali tokom 2008. i ove 2009. godine neprestano cirkulišu između bezdušnosti i saosećajnosti i neprekidno konvertiraju od bezdušnih neoliberala do saosećajnih levičara i od saosećajnih levičara do bezdušnih neoliberala.

Demonstriranje saosećajnosti i posredstvom tog demonstriranja rasprostiranje vrednosti leve orijentacije, direktiva je vladajućih političkih stranaka i njihovih šefova. Pomoću ove taktike današnje vladajuće stranke neoliberalne orijentacije ( DS, LDP, G17 minus, LSV, SPO) unapred zauzimaju prostor levice i poziciniraju se kao  predstavnici i zaštitnici interesa srednjih i nižih slojeva. Njihovi analitičari, politikolozi, asistenti, novinari, urednici, vlasnici medija, TV voditelji, se opet, po ko zna koji put, pojavljuju kao savršeno autoritarna bića koja pričaju ono što im se naredi i umesto mozga imaju kasetu u glavi. Njihova retorika ih sve više približava retorici Srpske radikalne stranke, s jedne strane, ali i opštim kretanjima u svetu, s druge strane. Paradoksalno, ali ispostavlja se da su Radikali sve vreme, kritikujući koncept društevne reforme sprovođene po neoliberalnim receptima, bili u pravu. Odnosno, da nije DS išla u susret promenama u svetu, nego su se s tim promenama u stvari susreli Radikali.  S obzirom na uzajamno približavanje u retorici i ideologiji, između nekada dve radikalno suprotstavljene stranke (DS i SRS) logično je da  DS menja profil, postepeno se  približava interesima najnižih slojeva i nameće samu sebe kao njihovog zastupnika, iako ih je sve vreme dok je bila na vlasti ugrožavala sopstvenom politikom. I kad bi sve to bilo jedna komična predstava, ukoliko vladajuća neoliberalno orijentisana ekipa nastavi sa svojim levičarenjem i svojom osećajnošću prema „tranzicionim gubitnicima“, možemo očekivati da će ta ista ekipa organizovati jednu malu „revoluciju“ protiv nepravde koju je sama proizvela, protiv sopstvene politike, protiv sopstvenih ideja/vrednosti, jednu revoluciju protiv same sebe, pomoću koje će ona sama ostati tamo gde se već nalazi.

U kontekstu ovakve političke igre prelaženja u Drugost (SRS) od koje se sve vreme DS (zajedno sa svojim koalicionim partnerima) diferencirala i na toj diferencijaciji gradila sopstveni politički identitet, demonstriranje saosećajnosti funkcioniše samo kao instrument vraćanja sopstvenoj i sistemskoj bezdušnosti. Ovaj fenomen savršeno paradoksalne konverzije je interesantno analizirati po fazama kroz koje se odvija. U prvoj fazi Drugi (SRS, SPS) je prvo institucionalno/politički izbornim putem poražen. U drugoj fazi, zahvaljujući uspostavljenom monopolu nad ustanovama pomoću kojih se obezbeđuje prevalencija sopstvenih u odnosu na političku moć i interese funkcionalnih definicija, taj Drugi je definisan (imenovan, označen, kvalifikovan, atribuiran), zatim se pomoću diferenciranja od istog gradio sopstveni identitet-autoidentifikacija. U trećoj fazi nastala je  radikalna negacija Drugog, to jest institucionalno i socijalno isključivanje iz sistema. U četvrtoj fazi pod uticajem promenjenih okolnosti (unutrašnjih i svetskih, ekonomskih/političkih/ideoloških) dolazi do „krađe“ odnosno asporpcije političkog i idejnog sadržaja identiteta tog simbolički negiranog i institucionalno isključenog Drugog (SRS-profil = patriotizam/socijalna pravda/odbrana interesa nižih slojeva) kao mesto sakrivanja od sopstvenog poraza (profil = negacija patriotizma/socijalna indiferentnost/odbrana viših slojeva i krupnog kapitala), kako bi se posle tog sakrivanja u tuđem idejnom profilu/političkom identitetu, u poslednjoj-petoj fazi vratili svom pravom identitetu ispoljenom u institucionalnom neoliberalizmu.

No, bilo kako bilo, lažna saosećajnost i sakrivena bezdušnost će još samo jedno kratko vreme imati institucionalnu pozadinu i podršku. Neoliberalizam otelovljen u institucijama, u raskoraku sa domaćom stvranošću i stvarnošću sveta, iscrpivši sve mogućnosti kreacije privida, iskoristivši sve taktike kontrolisanja socijalnog/političkog otpora, poražen je na idejnom/političkom planu. On još uvek opstaje samo u otuđenim sektorima društva, zahvaljujući interesima najvišeg dela vladajućeg sloja i kod nas i u svetu.

Odesečen prst radnika tekstilca Zorana Bulatovića, signalizovao je postojanje opcije koja se nalazi izvan dve dominantne i međusobno oponirajuće definicije/određenja kritike. Po prvoj, onoj naivnoj-studentskoj, kritika je autentična i rezultat auonomnog, slobodnog, od strane sistema nekontrolisanog intelektualca. Po drugoj, u postmodernom dobu svaka  kritika je privid, odnosno simulacija, rezultat navodno autonomnog, slobodnog i buntovnog, ali za upućenije potpuno kontrolisanog intelektualca. I na kraju, kod nas je u ovo poslednje vreme nastalo još jedno određenje kritike, shvatanje njenog smisla i uloge u srpskom društvu ili savremenom svetu uopšte: Kritika jeste privid, ali. Ovako se predstavlja jedan od komentatora/komentatorki na NSPM. Dakle, ovo određenje izraženo u jezičkoj formuli Kritika jeste privid, ali – nam govori o tome da je skoro celokupna kritička misao u Srbiji pod institucionalnom kontrolom, no uprkos toj kontroli nad zvaničnom kritikom, postoji ono Ali, u kojoj se nalazi stvarnost koju je nemoguće do kraja kontrolisati, definisati, označiti, imenovati. E, taj odsečeni prst nesretnog radnika govori o nekontrolisanoj stvarnosti u kojoj se pojavila, posle svih drugih vidova borbe, spremnost da se prekorače granice poretka, granice definisane normalnosti, granice uma i institucionalnih pravila. Spremnost na ovo prekoračenje nastaje kao rezultat inkongruencije socijalnog/političkog/vrednosnog poretka i ljudske prirode. Ovaj nesklad je dugo vremena bio sakrivan, a bunt protiv njega obesmišljavan i delegitimisan svim mogućim sredstvima.

Poslednji pokušaji izigravanja ovog bunta i sakrivanja postojećeg nesklada manifestuju se u lažnoj saosećajnosti. Rekli smo da je lažna saosećajnost sredstvo pomoću kojeg naši neoliberali pokušavaju da se vrate autentičnoj i stvarnoj bezdušnosti. S obzirom na to da i sami imaju osećaj da im ovaj pokušaj neće uspeti, oni pribegavaju još jednoj strategiji – strategiji tendencioznog manifestovanja bezdušnosti. Gledajući prethodnu emisiju Utisak nedelje, imali smo priliku da čujemo komentar jedne gledateljke u vezi onoga što je učinio radnik Bulatović, u kojem je ona, kvalifikujući ovaj čin kao „sado-mazohistički impuls čoveka koji nije shvatio da je prošlo vreme Broza i Miloševića“, izrazila svoju bezdušnost i indiferentnost i pribegla strategiji tendenciozno manifestovane bezdušnosti. Dakle, dok bi ljudska nesreća u svakom od nas, pa i kod ove gledateljke trebala da izazove empatiju, ona je namerno i potpuno svesno izrazila suprotnu (u normalnom društvu socijalno neprihvatljivu) emociju. Za razliku od autentične bezdušnosti, koja se konstantno ispoljava kao opšti princip i integralni deo svakidašnjice porobljene bolesnim i represivno nametnutim idejama i vrednostima, koja postoji i kad nema neku očiglednu i neposrednu individualno-psihološku ili socijalnu funkciju, tendencizno manifestovana bezdušnost je izsimulirana, kako bi proizvela utisak da je socijaldarvinistička utemeljenost sveta i međuljudskih odnosa, jedino moguća utemeljenost. Socijaldarvinizam, socijalna indiferentnost, nepoštenje, pohlepa i svakodnevna instrumentalizacija se predstavljaju kao opšti, univerzalni i nepromenjivi principi, a iz njih kao takvih, tobože opštih principa, logično bi trebala da proistekne i bezalternativnost neoliberalnog stava, neoliberalne indiferentnosti prema drugima i bezalternativnost samog neoliberalnog poretka. Tendencizono manifestovana bezdušnost bi trebala kod recipijenata medijskih poruka da proizvede utisak da neoliberalni poredak uošte nije uzdrman. No, lice koje odaje nesigurnost, podrhtavanje mišića, suze u očima, impulsivnost naših neoliberala, podrhtavanje glasa, govor tela – nemir, dok pokušavaju da ispadnu lažno saosećajni ili, s druge strane, još bezdušniji nego što jesu, govore nam o njihovom osećaju da se ispod njihovih nogu polako izmiče tlo.

Ovo vreme u suštini više nije njihovo vreme, u svetu postepeno nestaje sva ona intelektualna, institucionalna i finansijska mašinerija koja im je dozvoljavala da bez ikakvog ljudskog obzira demonstriraju gde god stignu svoju arogantnost i svoju nezainteresovanost za sve što je izvan i s onu stranu njihovih ličnih materijalnih interesa. Svetski ili naši „plutajući subjekti među metaforama“ koji su, uprkos svom navodnom fluktuiranju, sve vreme tokom protekle dve, tri decenije bili savršeno dobro ukorenjeni u materijalnom i institucionalnom poretku, što bi rekao Marks, otuđeni od drugih, od samih sebe, od prirode i od svega postojećeg, polako će postati stvar prošlosti, zajedno sa svojim pogledom na svet. Naravno, na njihovo mesto će doći nova ideologija koja će vremenom postati jednako represivna kao i ova koja se sada urušava, i onda sve ispočetka. Opet ćemo postavljati pitanje: Da li je kritika privid? Pa ćemo jedno vreme misliti da nije, onda ćemo doći do zaključka da jeste, itd, itd. Međutim, dok se to ne desi preostaje u stvari ni manje ni više nego upravo ono što desničari ne vole da čuju, a to je Klasna borba. Kao što vidimo, otprilike se tako nešto dešava u Francuskoj, SAD, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Nemačkoj, Turskoj.