Косово и Метохија | |||
Не бих био председник... |
![]() |
![]() |
![]() |
четвртак, 24. фебруар 2011. | |
![]() Међу ретким преосталим Србима, био је и млади, али веома угледни приштински педијатар, Др Златоје Глигоријевић. Човек који ни мрава не би згазио, који је свој живот посветио лечењу деце, тога дана кренуо је на посао, не слутећи да се са њега неће вратити. Пробијајући се кроз буљуке новопридошлих суграђана, и патрола енглеске војске, не препознајући никога, долази у централни градски дом здравља. Српске деце више нема међу пацијентима. Једна Шиптарка доноси дете на преглед. Улази у ординацију. Доктор Златко приступа прегледу, и за време прегледа, мајка извлачи пиштољ, и испаљује шаржер у њега. Изрешетано докторово тело преносе у разне болнице, али спаса нема. Тужна судбина једног дивног човека.
Свака част краљици Симониди, Милошу Обилићу и Југ Богдану, али не бих био министар здравља ако ми не би бар једна здравствена установа на Косову носила име доктора Глигоријевића. Ако би ко питао, одговорио бих да је то име јунака равног Обилићу, који је наивно веровао да нема кривице, те самим тим ни непријатеља, не разумејући да је на Косову то што је неко Србин, већ тешка кривица. На жалост недопустиво брзо, његова жртва је заборављена. Шиптари позориштима дају имена својих полуписмених терориста, који везе са глумиштем нису имали(осим ако се у стаж не урачуна глуматање пред CNN камерама), а ми: најбоље, најхрабрије, наплеменитије предајемо забораву.
Не бих био председник владе, ако ми у кабинету, међу „лујевима“ и бароком, не би на почасном месту стајала фотографија разнетог аутобуса.Па кад би ме неко питао, одговорио бих да је то слика која симболизује однос цивилизоване Европе према мојој земљи, и да ће ту стајати док се тај однос не промени. Чисто да ме подсећа, да се не заборавим и занесем, па да пријатеља свог непријатеља, сматрам пријатељем. Но, џаба прича, ако обележавању десетогодишњице овог страшног злочина, овог фебруара није присуствовао нико (велика „0“), из српског политичког естаблишмента. Они су озбиљни политичари, и не доликује им да губе дан по неким тамо парастосима. Врели августовски дан у питомој Метохији. Лепо метохијско село Гораждевац. Кроз село протиче река Бистрица. Становници села се могу кретати у кругу пречника 1,5 километар, колико сеже активност италијанског гарнизона. Све ван тога је опасно по живот. Тако су Гораждевчани мислили. Деца к`о деца; желе игру, смех дружење. Бициклима одлазе на Бистрицу на купање. Одједном, дечји смех, грају и игру, прекида рафал. За двоје деце купање у Бистрици се кобно завршава. Класичан терор, коме се знају и налогодавци, и политички циљ, и средство и починилац (ко год познаје менталитет тамошњег шиптарског становништва зна да је супротно немогуће), али то још увек није довољно да се донесе политичка одлука и да се Срби заштите.
Не бих био предедник државе, ако у кабинету на почасном месту не бих имао слике покојних : Панта Дакића и Ивана Јововића, па ако би ме неко питао, одговорио бих да су то моја браћа, која су невино страдала, само зато што су били Срби, а то у 21. веку у Метохији није предвиђено стандардима цивилизоване Европе. Треба ли политизовати политику? Зашто се уопште подсећамо ових трагичних догађаја и трагичних судбина. Зато што смо ми као народ, склони да своје жртве препустимо забораву, па нам се трагедије понављају. Прве дане ове године обележио је извештај Дика Мартија, и политичка одлука СЕ да се његови наводи испитају. Наравно ради се о масакрирању отетих Срба и продаји њихових органа. Укратко, ради се о случају „Жута кућа“. Волео бих да грешим, али утисак је да је у односу на монструозност овог злочина, наша реакција прилично бледа. Штавише, у јавности се шири теза да овај случај не треба политизовати . У ствари такав је политички став. Не каже се зашто, али се тако саопштава. Ми који смо формирани по Брозовој матрици (а изгледа да нас је већина таквих) знамо да саопштења не треба проверавати или не дај Боже нешто сумњати , него само прихватати. А да ли је тактика „не таласај“ баш најбоља? Откуд нам право да се према једној политичкој одлуци СЕ понашамо неполитички?
Не желим бити непристојан, а да би се описала монструозност пароле да се случај „Жута кућа“ не треба политизовати, можда би и требало. Најблаже речено то је штетан приступ. Овај случај се мора громогласно политизовати, ма колико се некоме чинило да ће то штетити преговорима косовских Шиптара са државом, а које државни званичници егзалтирано ишчекују, само не знамо зашто. Чак и уз громогласно политизовање не можемо бити сигурни да се резултати истраге неће ковертирати у некој тајној архиви (да се злочинци не би којим случајем увредили) а уз наш млаки однос, скоро са сигурношћу можемо рећи да ће тако и бити. Крупне су рибе у игри, а уз њих и најмање једна држава (Албанија). Без политизације овог случаја, он ће се свести на обичан криминални чин, каквих вероватно има још у свету, а он то није. Он је крајње политички случај (додуше екстремно суров), са јасним политичким циљем, са актерима из политичког естаблишмента и део је политичке турбуленције деведесетих.
И коначно, што се једноставно не угледамо на цивилизовани свет? Тај свет је монтирани случај „Рачак“ политизовао до те мере да је све што лети послао да лети изнад наших глава, и да сеје смрт. Европска Унија нас деценијама мрцвари и уцењује, а и надаље ће, само зато јер политизује случај „Младић“, а који је битно мање политички него што је „Жута кућа“. Наша дојучерашња браћа политизују све што се може, од Пурде до Сребренице. Како то да се само ми понашамо другачије? Одговор на ово питање не знам, а морало би га бити. |