Kamenovani u Đakovici, povređeni u Dečanima

Srpska ulica samim svojim imenom svedoči o jednom istorijskom trajanju Srba u Đakovici, gradu na krajnjem jugozapadu današnje Srbije. Dugačka je oko 400 koraka, i sa 4-5 bočnih sokaka činila je u tursko vreme „Srpsku ma`alu“, deo grada koji liči na ono nepobedivo galsko selo, iz kultnih stripova o Asteriksu i Obeliksu. Čak je imala i kapiju, sve do oslobođenja 1912, koja se zaključavala po potrebi, a naročito noću. Od simpatičnih crtanih junaka Srbi iz Đakovice razlikuju se u tome što nisu imali nikakav čarobni napitak. Njihov „čarobni napitak“ kroz vekove bila je njihova vera pravoslavna, sa kojom su sastradavali i preživljavali, i tako očuvali i sebe i veru. Uspeli su čak i da obnove crkvu-kosturnicu Svete trojice, miniranu u vreme komunizma, a potom i marta 2004.

Sa četrdesetim korakom Srpske ulice počinje porta crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Sama crkva imala je interesantnu istoriju. Turske vlasti su dozvolile Srbima da imaju svoju bogomolju, ali nisu dozvoljavale da se iz nje čuju zvona. Stari Đakovčani su im doskočili tako što su u zidove oko crkve ugradili glinene ćupove, koji su služili kao „hvatači zvuka“, tako da je zvuk zvona ostajao u porti crkve, i odatle se direktno uzdizao na Nebo.

Stradali su Srbi po Metohiji i na Kosovu 1998/99. veoma mnogo. Međutim i zbog blizine granice i zbog specifičnosti borbenih dejstava Srbi iz Đakovice su izuzetno mnogo postradali. Toliko mnogo da je i danas, 15 godina nakon rata, odlazak u rodni im grad skopčan sa velikim opasnostima, a o povraćaju njihove uzurpirane imovine nema ni govora.

Ipak, oni svaku priliku koriste da obiđu svoj grad, da posete groblja koja su devastirana, a na kojima počivaju njihovi dragi roditelji, rođaci kumovi... Odlaze i u obnovljenu crkvu u Srpskoj ulici, koja je nedavno postala manastir, zahvaljujući đakovačkim heroinama, staricama koje su 15 godina preživljavale pogrom, a koje su postale monahinje, kako bi još bolje služile Bogu i rodu.

Uglavnom, prilikom tih obilazaka doživljavaju neprijatnosti i razna verbalna i fizička maltretiranja. Tako je bilo i ovom prilikom, kada su hteli da proslave najradosniji praznik u rodnom gradu kome inače nemaju pristupa. Raseljeni po čitavoj zemlji, sakupili su se u dva autobusa i uputili se prema Đakovici. Usput su darivali badnjake Pećkoj patrijaršiji i Dečanima.

Naporedo sa njima, posetu Đakovici najavio je i ministar zadužen za KiM Aleksandar Vulin. Osoba koja je proteklih 7-8 meseci nanela ogromnu štetu Srbima preostalim na KiM, a raseljene dovela u nemoguć položaj. Vulinove aktivnosti su unele nove podele u ranjeno srpsko telo, a kada je Đakovica u pitanju, smenivanjem legalnog predsednika opštinskog veća, starog Đakovčanina Stanojevića, nekim momkom za koga niko od Đakovčana nije čuo.

Vulin je svoju posetu najavio po sistemu „Drž`te me da ne odem“, i naravno nije otišao. Ali je svojim diplomatskim „umećem“ isprovocirao Šiptare iz Đakovice, koji jedva čekaju takve prilike, da svoje sugrađane dočekaju kamenicama.

Autobusi stižu u Srpsku ulicu oko 1 sat popodne, ali ne uspevaju da dođu do crkve. Bivaju blokirani automobilima i masom Šiptara organizovanih za doček. Počinje kamenovanje i verbalne uvrede, koji traju čitavih pola sata. Stakla na autobusima su polomljena. Ima i povređenih. Jednom momku povređeno oko...

Nekako uspevaju da se izvuku i oko 3 sata po podne dođu do manastira Visoki Dečani, kako bi barem tu prisustvovali večernjoj molitvi i paljenju badnjaka.  A tu ih je tek sačekalo neprijatno iznenađenje.          

Promrzli, šokirani ulaze u manastirsku portu, ali nikoga nema da ih dočeka. Niko da ponudi topli napitak, niko da ih smesti u toplu prostoriju... Prinuđeni su da se vrate u demolirane autobuse i da se u njima kako-tako zagreju. Primećuju da se tako nešto nikada nije dešavalo.

Neki počinju da se prisećaju da to i nije prvi put. Proteklog Uskrsa Šiptari takođe demonstriraju protiv odlaska Srba u đakovičku crkvu. KPS ne dozvoljava Srbima da odu za Đakovicu jer im ne garantuju bezbednost (kao da su im ikada garantovali). Za to vreme iguman manastira Visoki Dečani Sava (Janjić) prima u manastiru Atifetu Jahjagu i ambasadora SAD Trejsi En DŽejkobson.

Da li su visoke gošće mogle da garantuju bezbednost Srbima? Sigurno je da jesu, a naročito ambasador SAD. Da li su znale da se u vreme njihove posete 20-ak kilometara južnije sprema linč Srbima ako se drznu da dođu? Jesu li ih domaćini o tome obavestili? Ako jesu, čime su opravdale ignorisanje te činjenice? Sigurno da nisu, jer ipak su SAD suviše ozbiljna država da bi njihov ambasador ignorisao takvu najavu nasilja. Ne zbog toga što vole Srbe, nego zato što im takva vrsta nasilja u njihovom trijumfalizmu ne bi odgovarala.

Prisećaju se promrzli putnici i drugih slučajeva izostanka gostoprimstva u tom manastiru u poslednje 2-3 godine. Pogotovu stariji putnici, a bilo ih je i u 8. deceniji života, prisećaju se kako su rado odlazili manastiru i u decenijama komunističkog ateizma. Kako su zajedno sa njime sastradavali teške godine. Iako je manastir tada imao jednog monaha, prepodobnog Justina (Tasića), zajedno sa Srbima iz Dečana, Peći i Đakovice, bilo je to jedno veliko manastirsko bratstvo. A o gostoprimstvu koje je manastir pružao se i dan-danas govori.

Neki od promrzlih putnika predlažu da uđu u manastir i izbace igumana napolje da se smrzava, pa da vidi kako to izgleda. Međutim iz obzira prema velikom prazniku, a ne prema igumanu, ne odlučuju se na taj korak.

Nakon tri sata provedenih u autobusu, narod prelazi iz autobusa u crkvu na večernju molitvu. Molitvi prisustvuje i visoki gost, Aleksandar Vulin, inače od skoro nosilac ordena Svetog Save. Nakon molitve jedan od monaha poziva putnike da se vrate u autobuse  i krenu nazad svojim putem. Nisu stigli ni da prisustvuju loženju badnjaka.

Promrzli, potišteni, ne toliko pogođeni dočekom od strane Šiptara, koliko dočekom u manastiru, vraćaju se u mesta svoga izbegličkog boravišta. Kroz sećanja naviru slike života u rodnom gradu, dok kroz polomljene prozore autobusa struji hladan januarski vazduh.

A „visoki gost“? Pa verovatno mu je ukazano puno gostoprimstvo. Možda ta dva tretmana, jedan prema „visokim“, a drugi prema „niskim“ gostima, nemaju mnogo veze sa hrišćanstvom, ali je i to naša stvarnost.