Različiti oslobodioci Beograda

Između ratnika koji su oslobodili Beograd 1918. i onih koji su iz njega proterali nemačke okupatore 20. oktobra 1944, postoje suštinske razlike o kojima se retko govori. Srpski vojnici, posle proboja Solunskog fronta i ofanzive do pobedonosnog završetka rata i sklopljenog mira, vratili su se svojim kućama širom Srbije i svojim predratnim zanimanjima. Međutim, za oslobodioce iz 1944. godine, poraz fašističkih sila i prestanak neprijateljstava u Drugom svetskom ratu, predstavljao je i početak preuzimanja novih zadataka i obaveza. Najpre je trebalo dokrajčiti i saseći u korenu poražene ostatke “monarho-fašističke bivše Kraljevine Jugoslavije, tamnice naroda “(prema Kominterni), a zatim stvarati i učvršćivati novi poredak.

Narodnooslobodilački ratnici protiv fašističke Nemačke i njenih saveznika i pomagača, reklo bi se: nekako usput i i slučajno, “iako se za nju nisu borili” (kako su tvrdili), dokopali su se i vlasti. Razume se, taj neočekivani božji dar nisu mogli da odbiju, već su ga oberučke prihvatili kao izuzetnu priliku da svoje četvorogodišnje ratovanje veoma dobro naplate: visokim položajima, platama i bezbrojim povlasticama, dvostrukim radnim stažom za godine provedene u ratu (koga su se kasnije, bližeći se penziji, gotovo svi odricali), besplatnim prevozom svim društvenim vozilima i boravkom u letovalištima, odmaralištima i banjama, koji je takođe plaćala država.

Sem stalne i uporne borbe da se onemogući “klasni neprijatelj koji nikada ne spava”, jedan od važnijih zadataka nove vlasti bio je i da privatnu svojinu pretvori u društvenu. Ne treba ni naglašavati da je on obavljen besprekorno.

Međutim, u ovom slučaju sudbina se, izgleda, malo našalila sa nekadašnjim odlučnim i nepomirljivim neprijateljima “kulaka” i raznih kapitalista i fabrikanata, “zlotvora” i eksploatatora radnika i seljaka (a možda i “poštene inteligencije”?). Oni su (ili njihovi bliži i dalji potomci), i opet nekako slučajno i neprimetno, postali vlasnici znatne nepokretne i pokretne imovine, velikih računa u bankama, te je ispalo kao u narodnoj izreci “Sjaši Kurta da uzjaše Murta” (a može i obratno).

No to nije sve. Nema nikakve sumnje da je višedecenijsko delovanje ratnika koji su oslobodili Beograd 20. oktobra 1944, na ovaj deo Evrope ostavilo teške i nepopravljive posledice. Danas, posle 66 godina, “Tamnice  naroda” više nema; raspalo se i delo velikog opsenara, koje je počivalo na diktaturi i lažima o bratstvu i jedinstvu i samoupravljanju, a opstajalo zahvaljujući američkoj pomoći. Što je po srpski narod najgore, on  je u toj “tamnici” ( iako su ga Kominterna i svi neprijatelji nazivali  “tamničarem”) pretrpeo i ogromne ljudske i materijalne žrtve, od kojih će se teško ili  bar ne u tako skoroj budućnosti  oporaviti.