"Malincizam" na srpski način - naše idolopoklonstvo prema EU je jedno vreme bilo smešno, a sada je već žalosno

Zašto Srbi i dalje žele u EU?

U poslednjem istraživanju javnog mnenja, rađenog za RT Balkan, utvrđena je saglasnost 80 odsto žitelja Srbije oko tri stavke: ne u NATO (80 odsto), ne u EU po cenu Kosova (80 posto) i ne sankcije Rusiji (84 odsto). To je toliko visok procenat da se može smatrati društvenim konsenzusom.

Ali, odgovori u vezi s ulaskom u EU prilično odudaraju od toga. Istina, ljudi lepo vide da nas tamo neće: na pitanje "kolike su šanse da Srbija uđe u EU u narednih deset godina", 38 odsto kaže da su šanse "nikakve", 41 posto "vrlo male", a tek 10 odsto "velike". Međutim, i dalje 45,4 posto misli da ne treba prekidati "EU integracije", samo 30,5 posto kaže da od toga treba odustati, a 24,1 odsto nema odgovor.

"U čitavom setu različitih pitanja gde odgovori idu u istom pravcu izdvaja se samo podrška ulasku EU", komentariše ovo Đ. Vukadinović. "Čini se da je EU neka vrsta poslednjeg 'fetiša' srpske evroatlantske politike. Čak i oni čiji svi drugi odgovori idu na suprotnu stranu od 'evropskih integracija', na direktno pitanje o EU imaju neku vrstu mentalnog kočenja."

Zašto Srbi žele u EU? Oni će vam reći da veruju da će tako bolje da žive, jer će se naći u sređenijem sistemu, s manje korupcije. Zapravo, svi misle da će, kad uđemo u EU, oni biti ti koji će imati četiri hiljade evra platu, četvorosobni stan i voziti mercedes.

"Čini se da je EU neka vrsta poslednjeg 'fetiša' srpske evroatlantske politike. Čak i oni čiji svi drugi odgovori idu na suprotnu stranu od 'evropskih integracija', na direktno pitanje o EU imaju neku vrstu mentalnog kočenja."

Zašto baš oni? Zato što su vredni, sposobni i pošteni – tako ovde mi sebe vidimo. A to je u "dobrom" sistemu, mislimo mi, sasvim dovoljno za onoliku platu, stan i mercedes. 

Tu iluziju podgrejavaju političari koji, međutim, već sada imaju ovaj naš sanjani standard – ali u sistemu prepunom haosa i korupcije. Zašto bi oni menjali takav sistem?

Međutim, "ugrađena greška" u ovom mišljenju jeste da su zapadnjaci bogati samo zbog svog "poštenog", meritokratskog sistema. Oni jesu bogati zbog sistema, ali ne zbog meritokratskog, već kolonijalnog. Danas se on naziva "svetski kapitalistički sistem", ali suština je ista.

Naravno, ne može se sva pojedinačna razlika u bogatstvu objasniti samo (neo)kolonijalnim sistemom – dosta toga je i do veće sređenosti, a i do manje korupcije na nižim nivoima. Ali, sistem je napravljen tako da stvara iluzije, a jedna od njih je da će nama – "vrednim, sposobnim i poštenim" – biti konačno dobro tek kad uđemo u EU

Kako to reče Naomi Klajn (435): da bi izvršni direktor kompanije Dizni, Majkl Ajzner zarađivao 9.783,00 dolara na sat, haićanski radnik koji šije pidžame sa slikama 101 dalmatinca, mora da zarađuje svega 0,28 dolara na sat – što znači da haićanskom radniku treba 16,8 godina da bi zaradio ono što Ajzner uzme za svega jedan čas posla!

Naravno, ne može se sva pojedinačna razlika u bogatstvu objasniti samo (neo)kolonijalnim sistemom – dosta toga je i do veće sređenosti, a i do manje korupcije na nižim nivoima. Ali, sistem je napravljen tako da stvara iluzije, a jedna od njih je da će nama – "vrednim, sposobnim i poštenim" – biti konačno dobro tek kad uđemo u EU.

Kad se kaže da sistem stvara iluzije, onda je to mnogo više od propagande prozapadnih medija, i uključuje celokupnu aktuelnu kulturu, ali i kulturalne procese dugog trajanja. Kad su Srbi pre dva veka izborili nezavisnost, oni su sebi postavili za cilj da budu kao Zapad. "Modernizacija" – što će reći razvoj po zapadnom modelu – ovde je dvovekovni ideal. To je bio čak i u doba titoizma. Štaviše, biti kao Zapad ovde je ne samo ideal već i idol.

Zato nije ni čudo da smo još uvek u konfuziji oko EU, pa nam se, pogotovo kad gledamo držanje EU u vezi Kosova, javlja kognitivna disonanca. Čak i sada, kada se na svetskom planu dešavaju tektonske promene, a zapadocentrični sistem počinje da puca, mi još uvek razmišljamo u starim matricama, determinisani žilavim, imperijalnim, kulturnim sistemom, kao i svojom sopstvenom, dvovekovnom, tradicijom "modernizacije".

Opet se pokazuje da se glavna borba vodi u glavi, i da se tu dobijaju ne samo prve, već i najvažnije bitke. Srbija se mora emancipovati ne samo od jednog načina mišljenja, već i od čitave prateće, često veoma privlačne kulture, pa i od dela svoje sopstvene, ali problematične tradicije.

Opet se pokazuje da se glavna borba vodi u glavi, i da se tu dobijaju ne samo prve, već i najvažnije bitke. Srbija se mora emancipovati ne samo od jednog načina mišljenja, već i od čitave prateće, često veoma privlačne kulture, pa i od dela svoje sopstvene, ali problematične tradicije

Naše idolopoklonstvo prema EU je jedno vreme bilo smešno, a sada je već žalosno. Pre deset godina puštali su nam seriju Evropa, bre! (producent Bojana Maljević), pa vas molim da odgledate samo ova dva minuta (ovde 3:30-5:30) da biste znali na šta tačno mislim i kako izgleda transfer blama koji se kod svakog razumnog čoveka mora javiti kod ispoljavanja takvog kompleksa inferiornosti.

Možda će nam biti lakše ako znamo da se ta bitka u glavi, protiv onog zaglupljujućeg i porobljujućeg u sebi, vodi u ovom trenutku i na drugim mestima u svetu. U Indiji se nose sa sindromom "crnpurastog sahiba" (brown sahib syndrome) – Indusa koji se ne samo kulturno poenglezio, već i koji je sasvim pounutrio britanski kolonijalni model upravljanja Indijom i života u njoj (Vittachi, 1962; Hari, 2018; Kapoor, 2020; Desai, 2021).

Isti sindrom prepoznaju i Pakistanci (Bangash, 2005; Birt, 2021), a pojam "kafenog sahiba" imao je odjeka čak i u Makedoniji (Radev, 2020; tekst je, što je sam po sebi pokazatelj, preveden i u Srbiji).

U Urugvaju i Argentini postoji reč "nordomanija" (nordomanía), za idolopoklonički odnos prema SAD i prema američkoj materijalističkoj kulturi.

U Brazilu imamo izraz "kompleks uličnog psa" (complexo de vira—lata), kojim se označava potcenjivanje sopstvene kulture i čitavog društva, u odnosu na stranu kulturu ili društvo. Brazilski autori ukazuju na "samopotcenjivanje (autodesvalorização)", odnosno "naše (brazilsko — S. A.) nisko samopoštovanje (baixa auto—estima), koje ima tendenciju da se smenjuje sa trenucima euforije posle sportskih pobeda" (Mariotti, 2007).

U Dominikani se koristi izraz "kompleks Gvakanagari" (complejo de Guacanagarix), kao osuđujuća oznaka za mentalitet ljudi koji su servilni prema svemu stranom, prvenstveno evroameričkom. Termin potiče od imena lokalnog poglavice koji je sarađivao sa Kolumbom u potčinjavanju drugih ostrvskih plemena (Brito, 2021).

U Južnoj Americi koristi se i reč "sepoizam" (cipayismo), u značenju kmetskog, sluganjskog odnosa prema SAD.

U Meksiku imamo reč "malincizam" (malinchismo) kojom se denotira "fenomen slepe preferencije za ono što je strano na štetu onoga što je nacionalno". Izraz vodi poreklo od Malince, Indijanke koja je prevodila za Ernana Kortesa, tokom osvajanja današnjeg Meksika (1519—1521), pomažući mu da regrutuje što više indijanskih trupa u svoju vojsku. U Meksiku je „malincizam” simbol izdaje i osećaja inferiornosti u odnosu na strance (Hurtado, 2022: 39—40).

Malincizam, međutim, kako ukazuju meksički teoretičari, nije samo preterano divljenje prema svemu stranom, već i preuzimanje onoga što se dešava u zapadnim društvima "kao modela napretka", kao i "preuzimanje servilnih stavova prema strancima, praćenih samoocrnjivanjem (auto—denigración), prilikom poređenja s njima" (Hurtado 41). Stoga malincizam najpre "otežava sagledavanje stvarnosti onakvom kakva jeste" (47), a onda postaje i "generator nepravdi" (41; 47), budući da neobjektivnost promoviše kao glavno društveno merilo (41).

Zbog malincizma u Meksiku, naime, neobjektivnost i nepravednost dominiraju najpre kod prosuđivanja stranaca i domaćih (41), a onda i kod izbora jednih ili drugih domaćih (gde su cenjeniji oni koji više "liče" na strance; 46—47). "Kada se nadmeću za javna sredstva, stranim kompanijama se daje prednost u odnosu na lokalne, čak i ako su njihove performanse slične. (...) 'Zdrav razum' nalaže da će nemačka ili francuska kompanija uvek biti bolja od latinoameričke" (Pereira, 2020: 14).

Malincizam teži nekritičkom oponašanju, jer, "kako se čuje u političkim i ekonomskim debatama, 'to je ono što se radi u svetu', 'to je ono što se radi u civilizovanim zemljama'“ (“what the countries in the world do”, “what is done in civilised countries”; Pereira 12). Investicije koje iz referentnog centra dolaze u Latinsku Ameriku „vide se kao neupitni nosioci napretka i razvoja, bez obzira da li je njihov rezultat degradacija životne sredine i iscrpljivanje prirodnih resursa, kao u strašnom slučaju široko rasprostranjenih površinskih kopova“ (12).

Oslobađanje od iluzija je, u svemu, prvi korak ka popravljanju stanja. Raščaravanje od EU u Srbiji pomoći će nam ne samo da se bolje osećamo, već i da promenimo voz koji očigledno ide u pogrešnom smeru. Ali, da bi se zakoračilo napolje, najpre valja glavu razbistriti.  Šta još treba da nam se dogodi da bismo se otreznili?

S druge pak strane, latinoamerička korupcija i nepodnošljive klasne nejednakosti pripisuju se prvenstveno "našoj prirodi" (15). Takva percepcija i takvo ponašanje mogu se razumeti tek preko malincizma, koji je — tačno onako kako je to opisao Fanon (2015) — pounutrio negativnu sliku sebe i pozitivnu kolonizatora (Pereira 12—13).

I tek preko fenomena malincizma može se razumeti "zašto u Latinskoj Americi nije bilo uspešne nacionalne buržoazije sposobne da vodi autonomni ekonomski razvoj" (Pereira 13).

Na kraju valja reći da, prema meksičkim autorima, malincizam nije nikakav provincijski kompleks inferiornosti — u smislu psihološkog poremećaja (Hurtado 40), već sistemski stvoren, "delotvoran neokolonijalni dispozitiv" (45) za određenu vrstu osećanja, mišljenja i delovanja (43—44) — "dispozitiv za pounutrenje kolonijalizma" (46). Cilj je transformacija kolonizovanog u posramljeno, nesigurno, poslušno biće koje pripomaže u eksploataciji teritorija i ljudi — u svom sopstvenom porobljavanju (Hurtado 44—45).

Oslobađanje od iluzija je, u svemu, prvi korak ka popravljanju stanja. Raščaravanje od EU u Srbiji pomoći će nam ne samo da se bolje osećamo, već i da promenimo voz koji očigledno ide u pogrešnom smeru. Ali, da bi se zakoračilo napolje, najpre valja glavu razbistriti.  Šta još treba da nam se dogodi da bismo se otreznili?

(RT)